Коштуница је одиграо свој историјски тренутак у обарању Слободана Милошевића. Читав ДОС, сва логистика која се налазила иза те групације, не би могла ни 20 одсто гласова да освоји да је лице кампање био Ђинђић, Весна Пешић или неки други грађански и антисрпски политичар. Морао је да буде патриота, јер је Милошевића могла да обори само заједно грађанска и национална опција. И Коштуница је био то помирљиво лице које је било и довољно демократско и довољно национално, а реално неукаљано неким нечасним радњама.
На жалост, како је на његовој грбачи ДОС дошао на власт, тако је овима требало пар месеци да Коштуницу потпуно пасивизују и од њега направе једног усамљеног, тужног и немоћног политичара. Томе је допринео и сам Коштуница катастрофалним кадрирањем. У тренутку када је ДСС имао толико квалитетних људи, он је на позиције стављао најгоре. Владету Јанковића, оног млађег Владету (не овог сенилног старца који је у име новог ДОС-а био кандидат за градоначелника), у најбољим политичким годинама је послао да буде амбасадор. На чело скупштине ставља несрећног Маршићанина. Око себе има Михајлова, Алигрудића, Бакареца, Шормаза. За министра полиције поставља Јочића (обијао трафике кад је био млад).
У даљој политичкој борби ДСС је био опозиција унутар ДОС-а, а онда и права опозиција. И таман када су могли да оборе ДС, под притиском страних амбасада ДСС улази у коалицију са ДС. И све је после тога био слободни пад.
Од катастрофалних ствари Коштуници на душу иде ослобађање шиптарских терориста из српских затвора. Није то била његова намера, али није могао да се одупре притиску споља и унутра. На душу му иду и неке друге ствари, али највише пасивност и нечињење него неко деловање.
Оно што је ипак његова добра политичка заоставштина, то је устав где је правно цементирао статус Косова у Србији. Ово можда изгледа као смешна ствар, али овим се Косово брани од нас самих, јер није лако изменити ту преамбулу. А устав је донет тако што је играо на алавост тадашњих српских политичара који су жудели за изборима. Па је тако скратио свој мандат, јер су након доношења устава организовани нови избори. Тек годинама касније ти неки политичари се суочавају са тешким проблемом измене одређених уставних одредби.
Владавина Коштунице може да се упореди са владавином Томислава Николића. И један и други су се кретали мање више у оквиру својих уставних надлежности које су реално никакве. И ту се најбоље види менталитет нашег народа. Када се неко понаша у складу са уставом и законом он је у очима нашег народа слаб. Коштуница туњав, необавештен, онај Томислав НИколић само се шета са Драгицом и даје одликовања. У преводу наш народ презире слабост и радије трпи онога ко отворено шири своју не обазирући се на закон, дакле воли снажне политичке фигуре. Ако се ико пита откуд нама Тито, Слоба, Ђинђић, Вучић, ето вам одговора.
