Poznati Beogradjani

[Nina]

Slavoljub Stefanović Ravasi

Rodjen je u Cacku ali je svoj zivot i radni vek proveo u Beogradu

Do beogradske Akademije umetnosti, a potom i Televizije Beograd, vodio ga je pomalo neutaban put. Kao studentu režije isprva mu nije polazilo za rukom da odgonetne da li je pozorišna scena zaista „njegovo“ mesto. Tragajući za tim mestom, postao je i jedan od pionira dramske i televizijske režije.

U ovdašnjoj popularnoj kulturi, darovitoj Margiti Stefanović pošlo je za rukom da zaseni ime svoga oca. U istoriji jugoslovenskog pozorišta i televizije, Slavoljub Stefanović Ravasi bio je upisan još pre rođenja jedne od najtragičnijih diva rokenrola.

Pre nego što je igrom slučaja u Beogradu upisao režiju, Slavoljub je već pošao put pozorišta i scene. U Novom Sadu je bio zadužen za kulturno-prosvetni rad, a ljubav prema muzici mu je još u detinjstvu usadila pokojna mati. Osim na pozornici kao petogodišnjak, Slavoljub se češće na predstavama nalazio u publici, pamteći iz tih dana i gostovanje Beogradske opere.

Na Akademiji umetnosti koja se otvorila upravo te 1948. godine, u klasu ga je uzeo čuveni profesor Hugo Klajn. Položivši, po sopstvenom priznanju, diplomski ispit „sa velikom tremom“, režiserski poziv ga vodi u Pokrajinsko narodno pozorište u Prištini.

Od prve drame „Svi moji sinovi“ dramaturga Artura Milera, u Ravasijevoj postavci se u idućih pet godina odigralo 25 predstava. Mladi režiser angažovan u Srpskoj i Albanskoj drami, ohrabren potpunom slobodom, radio je bez predaha. Jedino je brak sa glumicom Meribane Šalja potrajao veoma kratko. Slavoljubova mlada supruga, posle samo nekoliko godina braka, preminula je u 25. godini.

Sledeće, 1957. godine, Ravasi dobija prijateljski predlog da se vrati u Radio-Beograd. U međuvremenu je usledeo još jedan poziv, ovoga puta u televizijsku redakciju.

Beogradska televizija je u to vreme tek pripremala svoj eksperimentalni program. Prihvatajući predlog tadašnjeg prvog urednika, Slavoljub Stefanović se našao na nepoznatom terenu. O televizijskom poslu „jedva da je imao ikakve predstave“, ali je upravo u tome za sebe pronašao novi izazov.

Da se nije te godine odazvao na razgovor sa urednikom, možda mu ne bi ni pripala pionirska uloga u stvaranju jugoslovenske TV drame. Televizija je, osim zvuka, imala i sliku, a Ravasiju se odmah ukazala prilika za otkrivanje tajni novog zanata. Nušićeva drama „Kirija“ bila je njegov rediteljski prvenac, ali i prva drama sa zvukom i slikom režirana za RTV Beograd. Te 1959. godine, Slavoljub Stefanović je za isti komad napisao i prvi scenario.

Za njim su usledela još dva („Pukotina raja“ i „Krizantema“), što je u Ravasijevu biografiju, iako je tek prekoračio tridesetu, upisalo gotovo isti broj režiserskih ostvarenja. Van pozorišta i scene su i uloge bile drugačije: Ravasi je ponovo bio suprug, ali i otac devojčice koja će naslediti njegovu ljubav prema muzici.

Dok je harizmatična Margita odabrala arhitekturu, a zatim i kultnu „Ekatarinu Veliku“, Ravasi je dalje utirao put televizijskoj režiji. Najzad je, kako mu se činilo, našao „svoje mesto“, za koje bi i od drugih često slušao da mu pripada upravo u dramskoj i pozorišnoj umetnosti. Do početka ’70-ih godina već je suvereno vladao TV režijom, kada se kao reditelj potpisao u serijama „Kod sudije za prekršaje“, „Volite se, ljudi“ i „Hronika palanačkog groblja“. U međuvremenu, Ravasijev potpis je stao na još dva scenarija: za autorsku dramu „Euridika“ (1967.) i „Koštanu“, prema drami Bore Stankovića (1976.)

Od Branimira Čosića i Danila Kiša, do Milana Kundere, Mome Kapora, Borislava Pekića i Veljka Petrovića, Ravasi je u rediteljski opus upisao impozantan broj od 84 televizijske serije i drame. U nekoliko navrata je režirao i drame za Televiziju Skopje, a od dela ovdašnjih savremenih pisaca nikada nije odustao.

Poslednja u nizu bila je TV drama „Tesla“ Miloša Crnjanskog. Ipak, koliko god da je televizija bila nepoznat teren na kome se i Ravasi najzad pronašao, nikada nije sasvim odustao ni od pozorišne scene.

Igrom slučaja, svoj režiserski radni vek je završio tamo gde ga je i započeo: u prištinskom Narodnom pozorištu. Premijera Nušićevog „Pokojnika“, u kome se poslednji put potpisao kao režiser, održana je oktobra 1994. godine. Završivši rediteljsku karijeru, Slavoljub Stefanović se našao na prištinskoj televiziji kao mentor mladim rediteljima, a preminuo je u Beogradu 1996. godine.

 

[Nina]

Leonid Šejka

Rođen je 24.04.1932. godine u Beogradu. Posle završene Ruske osnovne škole, četiri razreda gimnazije i srednjotehničke škole (odsek arhitekture) 1949., diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1960. godine. Slikarstvom se bavio od 1950. godine. Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe Baltazar i uz Mira Glavurtića, Olju Ivanjicki i Vladana Radovanovića osnivač pokreta Mediala 1957. god.

Od 1961. bio je član ULUS-a. Prvi put grupno je izlagao 1953. godine, a prvu samostalnu izložbu priredio je u beogradskoj Galeriji Grafički kolektiv, 1958. godine. Bavio se teorijom umetnosti a za studiju “Traktat o slikarstvu” dobio je Nolitovu nagradu. Spada u red najznačajnijih umetnika dru+ge polovine XX veka kod nas. Preminuo je 1970, u 38. godini. Sahranjen je u Beogradu.

 

[Nina]

Stanislav Vinaver ( 1891 — 1955)

Bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac.

Češće poreknut nego shvaćen, sa nerazumevanjem je kroz svet koračao ruku pod ruku. I o tome se pred kraj života samouvereno izjasnio: „Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje“.

Pesnik i esejista Vinaver, bio je osnivac ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović.

Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.

Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti.

Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. NJegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela.

Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića.

Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, DŽim Dim Presni, Profesor Sveznanov.

U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine.

U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh.

„Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte.

Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. NJegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.

(vikipedija)

 

[Stojkov Menidjer]

Mile Rizik

Mile Rizik bio je vozač GSP-a koji je vozio na nekoliko autobuskih linija, ali nikada nije utvrđeno na kojim linijama, jer niko nije uspeo da uoči broj autobusa. Dakle, evidentno je odakle nadimak Rizik – voziti se prevozom kojim on upravlja bila je čista lutrija.

O njemu kruže brojne priče i legende vezane za njegove rekorde u vožnji. Govorilo se da je od Karaburme do Kumodraža stizao za samo 35 minuta, radnim danom, u toku velike gužve. Još jedan rekord koji je postigao za života, bio je pravac Mirijevo 4 – Trg Republike, koji je evidentiran za samo 11 minuta.

Mile Rizik je bio veoma popularan među putnicima koji su ga prepoznavali, a oni koji to nisu uspevali da učine, voleo je sa njima da se našali. Kada se autobus napuni na početnoj stanici, on uđe u deo u kom stoje putnici i čekaju vozača. Nakon nekog vremena, on vikne “Gde je bre ovaj vozač? Sad ću ja da vozim!” U tom trenutku putnici padaju u paniku, a on seda u kabinu i počinje da vozi svojom poznatom i prepoznatljivom brzinom.

Jes Stojka bi mogao sa današnjim gužvama...
Zaboravljate da je Beograd tada bio...
Ma nije važno...

Studentski Trg - Zvezdara (28), trolejbus, van špica, 7 minuta

Jednom u 50 godina

 

[☆Aždaha☆]

Slavoljub Stefanović Ravasi

Pogledajte prilog 1377464

Rodjen je u Cacku ali je svoj zivot i radni vek proveo u Beogradu

Do beogradske Akademije umetnosti, a potom i Televizije Beograd, vodio ga je pomalo neutaban put. Kao studentu režije isprva mu nije polazilo za rukom da odgonetne da li je pozorišna scena zaista „njegovo“ mesto. Tragajući za tim mestom, postao je i jedan od pionira dramske i televizijske režije.

U ovdašnjoj popularnoj kulturi, darovitoj Margiti Stefanović pošlo je za rukom da zaseni ime svoga oca. U istoriji jugoslovenskog pozorišta i televizije, Slavoljub Stefanović Ravasi bio je upisan još pre rođenja jedne od najtragičnijih diva rokenrola.

Pre nego što je igrom slučaja u Beogradu upisao režiju, Slavoljub je već pošao put pozorišta i scene. U Novom Sadu je bio zadužen za kulturno-prosvetni rad, a ljubav prema muzici mu je još u detinjstvu usadila pokojna mati. Osim na pozornici kao petogodišnjak, Slavoljub se češće na predstavama nalazio u publici, pamteći iz tih dana i gostovanje Beogradske opere.

Na Akademiji umetnosti koja se otvorila upravo te 1948. godine, u klasu ga je uzeo čuveni profesor Hugo Klajn. Položivši, po sopstvenom priznanju, diplomski ispit „sa velikom tremom“, režiserski poziv ga vodi u Pokrajinsko narodno pozorište u Prištini.

Od prve drame „Svi moji sinovi“ dramaturga Artura Milera, u Ravasijevoj postavci se u idućih pet godina odigralo 25 predstava. Mladi režiser angažovan u Srpskoj i Albanskoj drami, ohrabren potpunom slobodom, radio je bez predaha. Jedino je brak sa glumicom Meribane Šalja potrajao veoma kratko. Slavoljubova mlada supruga, posle samo nekoliko godina braka, preminula je u 25. godini.

Sledeće, 1957. godine, Ravasi dobija prijateljski predlog da se vrati u Radio-Beograd. U međuvremenu je usledeo još jedan poziv, ovoga puta u televizijsku redakciju.

Beogradska televizija je u to vreme tek pripremala svoj eksperimentalni program. Prihvatajući predlog tadašnjeg prvog urednika, Slavoljub Stefanović se našao na nepoznatom terenu. O televizijskom poslu „jedva da je imao ikakve predstave“, ali je upravo u tome za sebe pronašao novi izazov.

Da se nije te godine odazvao na razgovor sa urednikom, možda mu ne bi ni pripala pionirska uloga u stvaranju jugoslovenske TV drame. Televizija je, osim zvuka, imala i sliku, a Ravasiju se odmah ukazala prilika za otkrivanje tajni novog zanata. Nušićeva drama „Kirija“ bila je njegov rediteljski prvenac, ali i prva drama sa zvukom i slikom režirana za RTV Beograd. Te 1959. godine, Slavoljub Stefanović je za isti komad napisao i prvi scenario.

Za njim su usledela još dva („Pukotina raja“ i „Krizantema“), što je u Ravasijevu biografiju, iako je tek prekoračio tridesetu, upisalo gotovo isti broj režiserskih ostvarenja. Van pozorišta i scene su i uloge bile drugačije: Ravasi je ponovo bio suprug, ali i otac devojčice koja će naslediti njegovu ljubav prema muzici.

Dok je harizmatična Margita odabrala arhitekturu, a zatim i kultnu „Ekatarinu Veliku“, Ravasi je dalje utirao put televizijskoj režiji. Najzad je, kako mu se činilo, našao „svoje mesto“, za koje bi i od drugih često slušao da mu pripada upravo u dramskoj i pozorišnoj umetnosti. Do početka ’70-ih godina već je suvereno vladao TV režijom, kada se kao reditelj potpisao u serijama „Kod sudije za prekršaje“, „Volite se, ljudi“ i „Hronika palanačkog groblja“. U međuvremenu, Ravasijev potpis je stao na još dva scenarija: za autorsku dramu „Euridika“ (1967.) i „Koštanu“, prema drami Bore Stankovića (1976.)

Od Branimira Čosića i Danila Kiša, do Milana Kundere, Mome Kapora, Borislava Pekića i Veljka Petrovića, Ravasi je u rediteljski opus upisao impozantan broj od 84 televizijske serije i drame. U nekoliko navrata je režirao i drame za Televiziju Skopje, a od dela ovdašnjih savremenih pisaca nikada nije odustao.

Poslednja u nizu bila je TV drama „Tesla“ Miloša Crnjanskog. Ipak, koliko god da je televizija bila nepoznat teren na kome se i Ravasi najzad pronašao, nikada nije sasvim odustao ni od pozorišne scene.

Igrom slučaja, svoj režiserski radni vek je završio tamo gde ga je i započeo: u prištinskom Narodnom pozorištu. Premijera Nušićevog „Pokojnika“, u kome se poslednji put potpisao kao režiser, održana je oktobra 1994. godine. Završivši rediteljsku karijeru, Slavoljub Stefanović se našao na prištinskoj televiziji kao mentor mladim rediteljima, a preminuo je u Beogradu 1996. godine.

Umirao je sat vremena na ulici, niko mu nije prišao da pomogne!
Sramota i tuga!

 

[Nina]

Umirao je sat vremena na ulici, niko mu nije prišao da pomogne!
Sramota i tuga!

to jeste uzas i sramota

 

[Nina]

Milorad B. Protić

Milorad B. Protić je na Zvezdari proveo čitav radni vek. Kada je 1932. godine ovde nastala „Zvezdarnica na vrhu Beograda“, našao se među prvim mladim naučnicima pod loptastim svodom. Isprva samo radeći, godinama kasnije je kraj svemirske kancelarije preselio i svoj dom. Tu je, makar u ono vreme, bilo najmanje uličnih svetiljki, što beše idealno za posmatranje neba nad gradom. Pod loptastim svodom spazo je i onaj drugi, „svemirski“ Beograd, upisujući ga kao jedno od svoja 33 otkrića.

Milorad B. Protić (Beograd, 1911 - 2001) zaslužio je mesto jednog od najproslavljenijih. Putevima nauke je pošao i pre nego što je ušao u odaje prestoničke Opservatorije. Završivši mašinski smer srednje Tehničke škole, kao crtača ga je uposlila Industrija avio motora u Rakovici.

Ipak, želja mu je bila da nastavi putem astronomije. Otuda je 1932. godine započeo staž u posmatranju zvezda. U Opservatoriji na Zvezdari isprva je radio kao volonter, da bi u njenim odajama naposletku proveo ostatak života.

Da je nad beogradskim nebom zasvetlelo nešto do tad još neviđeno, Milorad Protić je opazio već februara iste godine. Novootkriveni asteroid označen je brojkom 1724, a naknadno će poneti ime „Vladimir“ – po unuku tada još astronoma-volontera. U to vreme je na čelu Opservatorije bio i pionir srpske astronomije, Vojislav Mišković. Nakon što su 1935. godine u Zvezdarnici zaživela astronomska posmatranja, direktor je Protiću poverio praćenje aktivnosti Sunčevih pega.

Rezultati ovih posmatranja stizali su potom do ciriškog Centralnog biroa za solarnu aktivnost. Međutim, Milorad Protić nastavio je da opaža i sve što se dešavalo oko Sunca. Godinama kasnije istakao se kao jedan od najznačajnijh srpskih naučnika, posvetivši svoj radni vek otkrivanju malih planeta-asteroida.

Jedan od takvih nepoznatih objekata Protić je uočio 15. oktobra 1936. Iz Hajdelberga je stigla potvrda da je reč o još jednoj maloj planeti. Kao pronalazač tek otkrivenog nebeskog tela, Protićevo pravo beše i da mu nadene ime. Ovo je, međutim, prepustio direktoru Miškoviću, koji je ga je dve godine kasnije nazvao – „1564 Srbija“.

Ispostaviće se i da mu ime nije dato slučajno. Tridesetak godina ranije, jedan od asteroida otkrivenih u Hajdelbergu poneo je ime „Kroacija“. O neobičnoj podudarnosti izveštavao je tada i prestonički list „Politika“: „Beogradski astronomi su rešili: pošto postoji već Kroacija, da sada našem novom planetoidu dadu ime Srbija. Kad su potom na Zvezdari seli i počeli da izračunavaju njihove dve putanje, naišli su na čudnovato otkriće: i Kroacija i Srbija kreću se u vasioni približno, u istoj ravni, jednake su im skoro i srednje daljine od Sunca i brzine kojima se kreću...“.

 

[Nina]

Anica Savić Rebac (1892-1953)..Slika Uroša Predića

Bila je srpska književnica,pesnikinja, istoričarka filozofije, prevodilac i profesorka Univerziteta u Beogradu

Mitskim ljubavnicima kao što su Tristan i Izloda, Romeo i Julija, Medžnun i Lejla, Omer i Merima, i drugima, svakako bi trebalo dodati i imena Hasan (Rebac) i Anica (Savić Rebac). Njihova velika ljubav o kojoj se ipak nedvoljno izbliza zna (a postala je dao literarnog teksta Rebeke Vest), osim da je bila toliko velika da opstane uprkos otporima sredine, a naročito stoga što je smrću jednog od njih, Hasana Repca, uskoro usledila i svojevoljno izabrana smrt čuvene Anice Savić Rebac, i danas intrigira.

Bila je vrsni helenista i prevodilac (Petar II Petrović Njegoš, Luča mikrokozma, na engleski i nemački i druga dela), izvanredni erudita i suptilni tumač literature, a naročito kao originalna ličnost po načinu života.

Iz ciklusa Lucifer

Preludijum

Htela bih piti, dugo, na izvoru tvoje duše.
Ti si kao vedar dan u planini,
Oštar i nasmejan, leden i plamen,
Pun daljne lepote i bliska užasa
Sav od granita i sunčanih studenih voda živih.
Ti si tajanstven i jasan k'o svet, i blizak i dalek i dobar i zao.
Ti si ponor i zlatan most, i demon i anđeo, i svetao pogled iz mračnih dubina,
Mračan i svetao kao nebo pozne noći sa zvezdom na čelu.
Prostori drhte svemirni, i čekaju mora u mističnoj senci
Jutro da najzad zablista u tvome plamu i mojim suzama...
Htela bih piti večno na izvoru tvoje duše.

Anica Savić Rebac, Poezija i manji pesnički prevodi – Večeri na moru, Književna zajednica Novog Sada, 1987. str. 93

 

[Nina]

Dan Tana

Dobrivoje Tanasijević, poznatiji po pseudonimu Dan Tana (Beograd, 1933 -) je američki ugostitelj, filmski glumac i producent rodom iz današnje Srbije.
Rođen je i odrastao u Beogradu gde mu je otac, takođe ugostitelj, bio uhapšen, a imovina nacionalizovana od strane poratnih komunističkih vlasti. Sa 12 godina je počeo da igra fudbal, a kasnije je nastupao u FK Crvena Zvezda; godine 1952. je za vreme gostovanja u Belgiji uzeo politički azil. Jedno vreme je tamo igrao fudbal, zatim u Nemačkoj u Hanoveru, pa u Kanadi, da bi u SAD došao 1954. godine u jedan američko-jugoslovenski tim u San Pedru. Den je pohađao i glumačku školu DŽefa Korija u Malibuu, "da bi naučio engleski". Imao je manje uloge u filmovima "The Enemy Below", "Rin Tin Tin", "Peter Gun" i "The Untacables". Tamo su ga zapazili filmski producenti i dali mu nekoliko sporednih uloga u filmovima. Posle je svoja iskustva iskoristio kako bi producirao nekoliko jugoslovenskih filmova.

 

[крсташ]

Jes Stojka bi mogao sa današnjim gužvama...
Zaboravljate da je Beograd tada bio...
Ma nije važno...

Studentski Trg - Zvezdara (28), trolejbus, van špica, 7 minuta

Jednom u 50 godina

Не само са гужвама, већ и са семафорима који не формирају "зелени талас", рупама на коловозу, као и лежећим полицајцима.

А ово за 7 минута не може ни телепортом...

 

[крсташ]

Danilo Bata Stojković rođen je 1934. godine u Beogradu u dobrostojećoj porodici. Uz starijeg brata Žiku, intelektualca i publicistu, odrastao je na Čuburi između dva svetska rata, u Nedićevoj Srbiji.

Ваљда је Недићева Србија трајала од 1941. до 1944. године?

Видим да су на списку Београђана многи људи који су рођени ван Београда, као и ови из Земуна. Истине ради, Земунци никада за себе не говоре да су Београђани, ако су прави Земунци. Чак ни данас.

 

[Stojkov Menidjer]

Не само са гужвама, већ и са семафорима који не формирају "зелени талас", рупама на коловозу, као и лежећим полицајцима.

А ово за 7 минута не може ни телепортом...

gospodine.... uozbiljite se....

 

[Nina]

Životna priča Dragomira Stanojevića koga su zvali Bata Kameni još jednog beogradskog momka sa asfalta jednostavno se može iskazati kroz zanimanje – kaskader. Posledice tog zanata su da je dobar deo života proveo "u gipsu" jer je doživeo više od 450 preloma, koje je "zaradio" tokom snimanja. Pred kamerama je proveo više od 40 godina.

Čovek bez koga Beograd ne bi bio Beograd, a filmska industrija bi bila uskraćena za pogibeljne i opasne scnene koje su izazivale jezu kod bioskopske publike širom tadašnje zemlje Jugoslavije, al i Evrope i ostatka sveta. Jednom rečju - pionir.

Moda sredine prošlog veka podrazumevala je i posebno obilkovanje kose, a kod muškraca je to bila "tarzanka". I šta mislite ko je prvi "prošetao tarzanku" beogradskim ulicama? Uz to, pod uticajem svega onoga što je sa sobom doneo trend Tarzana, i prve kupaće gaćice u šarama leoparda? Verujem da pretpostavljate, Bata Kameni.

Kada kažemo pionir, ne mislimo ni na tarzanku ni na kupaće gaćice u dezenu leoparda. Pre svega, reč je o filmskoj karijeri Kamenog. Najznačajniji kaskader u sveukupnoj istoriji "sedme umetnosti" ovih krajeva, pa i malo više.

U njegovom CV-u upisano je više od 500 filmova, u kojima je skakao u vratolomnim scenama, goreo u nimalo manje opasnim, prevrtao se i sudarao u automobilima, padao s konja, skakao sa svih mogućih i nemogućih visina i objekata, umirao kada je scenarij to zahtevao i to ne jednom – hiljadu puta! A o tučama, pesničenjima i šamaranjima i da ne govorimo.

Delio je kadar sa mnogima, pa je gotovo lakše nabrojati sa kojim glumcem nije igrao, nego suprotno. I sa domaćim akterima Jugoslavije, ali i mnogim svetskim filmskim starovima kao što su Klint Istvud, legendarni Li Marvin, Kirk Daglas, Džon Hjuston, Ričard Barton, Andželika Hjuston, Savina Geršak, Entoni Edvards i mnogim drugim koji imaju svoju zvezdu na holivudskom Bulevaru slavnih.

I ne treba zaboraviti, Dragomir Stanojević je bio ne samo kaskader, već i značajan epizodni glumac.

Legendarni srpski kaskader Dragan Stanojević nakon poslednje filmske klape devedesetih godina, vratio se svom zanatu – otvorio je autoelektričarsku radnju ispod Autokomonde, u Oblakovskoj broj 11. U prizemlju - servis, na spratu - sobe prepune uspomena iz filmske karijere, zanimljive i onima koji su kod njega dolazili po auto pomoć, ali i onima koji su želeli da vide neki "kadar" bogate karijere Bate Kamenog.

Dobio je nagradu za životno delo na Filmskom festivalu u Nišu i nosilac je plaketa za izuzetan doprinos jugoslovenskom filmu Jugoslovenske kinoteke.

"Legendarni srpski kaskader Dragan Stanojević, poznatiji kao Bata Kameni, preminuo je u Beogradu u 76. godini" javili su mediji maja meseca 2017. godine. Iza sebe je ostavio suprugu Vesnu i sinove Marka i Uroša.

 

[Nina]

Beograđanin koga je u Holivudu uništio ton film

Mnogo je onih koji su pokušali da se domognu Holivuda, većinom bezuspešno, ali malo je onih koji su imali tu čast da glume uz legendarnog Garija Kupera. 1928. godine u filmu „Legiji pobeđenih“ uz koga je glumio šarmantni Voya George ili Voja Djordjevic
Rodjen je 1895. godine u uglednoj beogradskoj porodici.U Americi se uspešno bavio glumom

U nemom filmu je već pronašao sebe, gazio je čvrstim koracima, međutim govorni film, kako ga je beogradska štampa nazivala, nije imao tada za antijunake likove iz Istočne Evrope pa da neko može sa lošijim engleskim i jakim akcentom da zauzme iole značajnu poziciju u svetu kinematografije. Preostalo mu je bilo samo da glumi po njujorškim teatrima, ali te uloge nisu zapisivane poput filmskih pa je teško znati koliko je sa njima uspeha imao.

Kod nas se danas o Voji Đorđeviću ili Voji Džordžu zna veoma malo ili bolje reći nimalo. Zato je ono što je govorio za beogradsku štampu 1931. z
načajno u očuvanju sećanja na jednog Beograđanina koji je pokušao da sebe pronađe u holivudskim lepotama i dosanja taj san koji mnogi snivaju.

Preminuo je u 56. godini 8. maja 1951. godine. Njegovo ime, godina rođenja i godina smrti urezani su na kamenu groblja u Njujorku.

 

[Nina]

Donka Špiček

Donka Špiček (Beograd, 6. decembar 1933 — Beograd, 9. jul 2016) bila je srpska i jugoslovenska novinarka i dugogodišnja urednica programa za decu i mlade TV Beograda. Osnovala je Radost Evrope. Njen legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”.

Rođena je 1933. godine u Beogradu, gde je završila muzičku školu i gimnaziju na Banovom brdu i diplomirala ruski jezik i književnost na Višoj pedagoškoj školi u Beogradu i produkciju na FDU. Radila je kao nastavnik u Osnovnoj školi „Đorđe Krstić” u Beogradu.[4] Bila je odličan đak i student i učestvovala je na radnim akcijama.

Bila je glavni i odgovorni urednik Redakcije Susreti Četvrtkom - poznate tribine za male Beograđane.

Prema njenoj ideji nastala je manifestacija „Radost Evrope” koja je okupljala decu iz svih krajeva Starog kontinenta. Bila je urednica redakcije za decu i mlade u Televiziji Beograd u vreme kada se u njenoj produkciji snimljene serije „Sivi dom” i „Zaboravljeni”. Uz njene serije kao i programe za decu i mlade, kao i uz čuveno „Laku noć deco”, odrastale su mnoge generacije.

Bila je član radne grupe Programa za decu i mlade Evrovizije kao predstavnik jugoslovenske radio-televizije od 1982. do 1990. godine.

Radila je kao operativni direktor Pozorišta Boško Buha od 1998. do 2008. godine. Zahvaljujući Dečjem kulturnom centru, obnovila je muzički festival „Dečje beogradsko proleće” koji je posle 20 godina održan u aprilu ove godine.

Preminula je 9. jula 2016. godine u 83. godini.[7]Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

 

[Nina]

Književnica Gordana Kuić, autorka devet romana i dve zbirke priča, rođena je u Beogradu 1942. godine, gde je završila engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu.
Objavila je romane "Miris kiše na Balkanu", "Cvat lipe na Balkanu", "Smiraj dana na Balkanu", "Duhovi nad Balkanom", "Legenda o Luni Levi", "Bajka o Benjaminu Baruhu", "Balada o Bohoreti", "Roman u slikama" i "Roman u pričama". Objavila je i dve knjige pripovedaka "Preostale priče" i "Sa druge strane noći".
Prema njenom romanu "Cvat lipe na Balkanu" snimljena je TV serija, u režiji Ivana Stefanovića. Takođe, prema romanu "Miris kiše na Balkanu" snimljeni su TV serija i film, u režiji Ljubiše Samardžića.

Gordana Kuić je dobila nagradu "Žensko pero" za 2006. godinu, nagradu za najbolju prozu Banjalučkog sajma knjiga za sabrana dela i nagradu Izdavača i knjižara BIH za 2010. godinu.Preminula je 2023 godine u Beogradu
Njeni romani prevedeni su na francuski, engleski, poljski, makedonski, slovenački, italijanski, nemački, španski i hebrejski jezik.

 

[Nina]

Jelena Genčić

Trener koji je otkrio Moniku Seleš i Novaka Đokovića
Rođena je 9. oktobra 1936. u Beogradu. Jelena je bila jedno od sedmoro dece u bogatoj porodici Genčića. Njen deda Lazar bio je prvi hirurg u Srbiji, a njegov brat ministar unutrašnjih poslova u Vladi Nikole Pašića. U njegovoj porodičnoj kući smešten je danas Muzej Nikole Tesle.

Jednom prilikom je "Njujork Tajms" napisao za nju da je najbolja žena trener na svetu i ta svoj talenat nikada nije unovčila.
Za nju su govorili i da je žena koja je simbolizovala nekadašnji duh Beograda.
Noviji naraštaji pri pomena Jelene, odmah pomisle na Novaka Đokovića, dugogodišnjeg "No. 1" na svetskoj ATP listi. Oni koji su "malo u godinama", Noletu će pridodati i Moniku Seleš, Ivu Majoli, Mimu Jaušovec, Gorana Ivaniševića…, imena koja su obeležila tenis u regionu i svetu.

Uz sport, najviše je volela rad na televiziji na kojoj je provela 45 godina. Na Televiziji Beograd je radila od njenog osnivanja, a u nju je stigla kao član Kino kluba "Beograd". Na televiziji je radila kao asistent režije i režiser i to na svim emisijama, od Dnevnika do dokumentaraca. Radila je i u školskoj redakciji, ali nikada u sportskoj.
Iako je bila sportista do srži, sport nije bio jedino polje njenog interesovanja. Završila je i srednju muzičku školu na odseku za klavir, po obrazovanju je istoričar umetnosti, a diplomirala je, kako je govorila, "iz inata". Svoje interesovanje za filozofiju objašnjavala je rečima da "nije želela da joj neko nešto objašnjava".

Za Jelenu Genčić tenis je bio veoma ozbiljna stvar i ona to nikada nije krila. Od onih koje je trenirala zahtevala je maksimum. Kao savezni kapiten Jugoslavije svih ženskih teniskih reprezentacija, osvojila je četvrto mesto na Federejšn kupu u Sao Paulu,Bila je potpredsednica Teniskog saveza Jugoslavije i Teniskog kluba Partizan. Kasnije je postala i predsednik Kraljevskog teniskog kluba pod patronatom princa Aleksandra Karađorđevića. Uvod za trenersku karijeru bila je njena teniserska karijera u kojoj je ostvarila do sada nenadmašen uspeh - 32 titule najbolje teniserke Jugosavije (i Srbije).

Ono po čemu je postala poznata u svetu, bila je, pak, njena sposobnost da prepozna talenat. "Retki su oni koji imaju potencijal da budu šampioni, ja sam samo za Moniku Seleš i za Novaka Đokovića mogla da kažem da će biti u vrhu. Treba da imate nešto u sebi, a to se oseti" znala je Jelena da kaže.

Jelena Genčić preminula je 1. juna 2013. godine, u Beogradu u 77. godini života. Tri godine kasnije pokrenuta je inicijativa da se Stadion "Tašmajdan" nazove po njoj.

 

[Nina]

Nenad Stekić

Rodjene u Beogradu 1951.bio je bivši jugoslovenski atletičar. Bio je član AK Crvena zvezda.

Na atletsku stazu kročio je kad je imao 12 godina, a već sa 14 je imao prve rezultate. Počeo je kao skakač uvis, a kasnije je nastavio kao skakač udalj. Uvis je skakao najpre (1963) 1,50 m da bi posle 6 godina postigao visinu 1,95 metara. Bio je pionirski prvak, grada, republike i Jugoslavije, a tek posle toga opredelio se za skok udalj. Prvi mu je rezultat bio 6,26 m, a samo dve godine kasnije prešao je „začaranu“ granicu od 7 metara.

Pet godina je bio „vlasnik“ evropskog rekorda u skoku u dalj - 8,45 m (Montreal, 1975). Proglašen je za najboljeg sportistu u Jugoslaviji iste godine kada je postavio evropski rekord. Na prvenstvima Evrope osvojio je tri srebrne medalje (Rim 1974 — 8,06, Prag 1978 — 8,12 i Zindelfingenu 1980 — 7,91 dvorana). Bio je dvostruki prvak Mediteranskih igara, te osvajač zlatne i srebrne medalje na Univerzijadama. Na Svetskom prvenstvu u Helsinkiju 1983. bio je peti (8,09 m). Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je 64 puta. U timu Evrope nastupao je na Svetskom kupu 1977. Umro je u Beogradu 2021.godine

Ostaće upamćen po čuvenom skoku od 8,45 metara u Montrealu na pred Olimpijskom mitingu, po osvojenih tri medalje na Evropskim šampionatima

 

[Nina]

Dejan Tiago-Stanković

Rođen je u Beogradu 1965, gde je živeo dok nije diplomirao arhitekturu kojom se potom nikada nije bavio. Čim je okončao školu, iz puke radoznalosti i želje da upozna svet odselio se u inostranstvo, gde nije nameravao dugo da ostane, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu je živeo do 1995, kada se, umesto da se vrati kući u Beograd, preselio u Portugal. Živeo je u Lisabonu.

Spisateljski zanat naučio je od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio je nekoliko prevoda, ali kako je sam voleo da kaže samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski tako srpskih na portugalski. Posebno se ponosio prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom je počeo da piše i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo je kasno u životu, tek u svojim četrdesetima. Objavio je roman Estoril, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta je Tiago osobito bio ponosan, Estoril ušao u školsku lektiru. Drugi roman Zamalek, roman o kismetu, objavljen u Laguni, dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2020. U septembru 2022. izašao je i njegov roman o Lisabonu Odakle sam bila više nisam. Preminuo je u Lisabonu krajem iste godine.

 

[Nina]

Spasenija Pata Markovic

Prva srpska učenica domaćinstva, autorka čuvenog “Patinog kuvara” remek dela iz sfere kulinarstva sa oko 4.000 recepata. Gotova svaka kuća u Srbiji posedovala je ovaj kuvar, pa se vrlo lako može desiti da je i među vašim starim knjigama.

Pata Marković poticala je iz uglednih beogradskih porodica. Rođena je 31.12.1881, otac joj je bio Dimitrije Đurić, general, ministar vojni i član Srpske akademije nauka, a deda Dimitrije Matić, doktor filozofije i ministar pravde i prosvete. Udala se za pešadijskog majora Đorđa Ristića i s njim imala dvoje dece

Umrla je 1974. godine u Beogradu u svojoj 94. godini, sama i usamljena. “Patin kuvar” ostao je Biblija svake srpske domaćice. U uvodu prvog kuvara, autorka je napisala:
“Hrana je ono što nas održava u životu. I baš zato nimalo nije svejedno šta čovek jede, koliko jede i kako je jelo pripremljeno. Samo raznolika hrana može da čovečijem organizmu da sve one sastojke koji su nam potrebni: belančevine, masnoće, skrob, šećer, razne soli, vitamine, a nedostatak tih sastojaka dovodi do raznih poremećaja u organizmu. Кućni posao je težak, ali on je kao i svaki drugi posao, dvostruko težak za onoga ko ga obavlja bez izvesnog znanja i spretnosti”
Patin kuvar iz 1925 g.
Pogledajte prilog 826569

Ovih dana se navršilo 85 godina od štampanja "Patinog kuvara", čiji je tačan naziv zapravo "Moj kuvar".

Njenu korisnu misiju, o kojoj je pisao i čuveni Nušić, prekinuo je Drugi svetski rat, a posle njega je doživela nepravdu. Imovina joj je nacionalizovana, a ona optužena. Kad se pojavila potreba za školovanim domaćicama, setili su se Pate i angažovali je. Medjutim nekome je zasmetala njena popularnost, a nije joj dozvoljeno ni izdavanje kuvara pod svojim imenom. Skrajnuta i usamljena, umrla je u rodnom gradu 1974. u 92.godini

Veliki beogradski hroničar Branislav Nušić ovako je pisao o Spaseniji Pati Marković:

„Ministarska ćerka bila je prva učena domaćica, sa diplomom najpriznatije Bečke škole za vođenje domaćinstva. Znanje koje je stekla u carskom gradu, odlučila je da iskoristi za opšte dobro svojih sunarodnica. Želela je da naše dame nauči kako da im trpeza bude ukusna i raznovrsna, na koji način da vode kuću i da shvate zbog čega je potrebno da domaćica postane ugledno zanimanje. Želela je da Srbiju približi svetu i svet Srbiji. Već 1907. godine, po principima bečkih i mađarskih domaćinstava, objavila je prvi – „Kuvar i savetnik”.

Od kada uđete u njen dom vidite da je to dom učene, srpske dame u kome ničega ne manjka. Pomislio bi čovek da u njemu boravi kakva kraljica i da ima bar tuce posluge. Međutim, gospođa Marković ima samo jednu služavku, sa kojom radi iste poslove po kući. Kada vidite da se u maniru velike dame ponaša kao da je njen dom Dvor, dok ne prozborite sa njom ne biste ni poverovali u njenu skromnost i vedar duh kojim ona zrači."

Spasenija Pata Marković sa cerkom Ljubicom

 

[Nina]

„Najbolje knjige koje postoje, to su kuvari. Većinu ostalih nije trebalo ni pisati. Šteta što su pisci kuvara, obično nepoznati“

Ibzen.

 

[Nina]

Dušanka Kalanj
Damu koja je odisala aristrokratskim držanjem i ulivala poverenje gledaocima od kada je pročitala prve vesti 1958. godine, Dušanku Kalanj, niko do sada nije uspeo ni da nadmaši ni da zameni. Lepog glasa, savršene dikcije i neponovljivog šarma Dušanka Kalanj godinama je bila simbol dobrog televizijskog govora, a u istoriju televizije ušla je i kao prva žena spiker koja je vodila „Dnevnik“.

Rođena je 1934. u Šibeniku od roditelja poreklom iz Benkovca i Kistanja u Dalmatinskoj zagori. Školovala se u Šibeniku, a engleski jezik i književnost diplomirala je na Beogradskom univerzitetu. Živela je u Beogradu.Bila je prva žena koja je vodila Dnevnik, a na Televiziji Beograd radila je od njegova osnivanja. Sloveći kao dobra govornica, umeće izvrsne dikcije i šarma prenosila je mlađim kolegama i uspostavila standarde za televizijske radnike. Generacije su je pamtile i poistovećivale s Televizijom Beograd.

U noći aprila 1999. godine kada je bombardovana zgrada Televizije, Dušanka je radila. Srećom, otišla je kući svega nekoliko sati pre nego što su zgradu pogodile bombe NATO pakta. Govorila da je to jedan od najstrašnijih i najtužnijih dana u njenom životu.
Pored obrazovanja i savršenih manira, Dušanku je krasila nestvarna lepota i važila je za jednu od najlepših devojaka tadašnjeg Beograda. Iako su mnogi bili zaljubljeni u nju i pokušavali da je osvoje, Dušanka se nikad nije udavala. Legendarna spikerka preminula je 12. marta 2010. u Beogradu, u 76. godini života.

 

[Nina]

Soja Jovanović

Sofija „Soja“ Jovanović (Beograd, 1. februar 1922 — Beograd, 22. april 2002) bila je prva srpska pozorišna i filmska režiserka.

Ova Beograđanka, čiji je deda-stric bio čuveni slikar Paja Jovanović, završila je francusku osnovnu i srednju školu u Beogradu, istovremeno pohađajući muzičku školu, odsek za klavir.

Priključila se partizanskom pokretu i s kolegama je na Muzičkoj akademiji 1945. godine formirala teatar, a prvi zadatak u oslobođenom Beogradu bio joj je da napravi pozorišnu predstavu., a

Njena režija Sumnjivog lica u Akademskom pozorištu 1947. bila je prvi pokušaj modernog tumačenja Nušića. Zaslužna je za procvat Beogradskog dramskog pozorišta od 1951. Njene glavne pozorišne režije su: Labiš Florentinski šešir, Breht Dobri čovek iz Sečuana, Anuj Bal lopova, Friš Andora, Miler Pripovest o dva ponedeljka i Mir-Jam 'Ranjeni orao. Režirala je i prvi jugoslovenski dugometražni film u boji Pop Ćira i pop Spira, Diližansa snova, Put oko sveta, Dr, Sumnjivo lice. Orlovi rano lete, Običan čovek. Njen deda po ocu je bio Milan Jovanović, dvorski fotograf.

Beograd joj se odužio spomen-pločom na uglu Njegoševe i Maksima Gorkog na Vračaru.

 

[Nina]

Draga Ljočić

Draga Ljočić (Šabac, 22. februar 1855 — Beograd, 5. novembar 1926) bila je prva srpska lekarka, feministkinja i sufražetkinja. Medicinu je studirala u Cirihu, kao jedna od retkih žena studenata medicine u to vreme.

Prva srpska doktorka medicinskih nauka u Srbiji i četvrta u Evropi, Draga je bila prva žena koja se upisala na beogradsku Veliku školu, zahvaljujući „rupi u zakonu“, gde nije stajalo da su fakulteti samo za muškarce, jer se to podrazumevalo. Pola godine kasnije otišla je na studije medicine u Cirih, odakle se vratila sa diplomom, postavši tako prva žena lekar u Srbiji. Učestvovala je u srpsko-turskim ratovima, Srpsko-bugarskom ratu, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Odlikovana je činom poručnika nakon Bitke na Šumatovcu. Redovna članica Srpskog lekarskog društva od 1880, borila se za lekarsku praksu, koju je izborila na urgenciju kraljice Natalije, ali i kad je dobila državnu službu, nije imala istu platu, kao ni penziju. Zbog zahteva da ima istu platu kao i njene muške kolege, dobila je otkaz!

Draga Ljočić je bila udata za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Narodne radikalne stranke. Prva je Srpkinja koja je pored muževljevog prezimena zadržala i devojačko. Imali su petoro dece. Život sa njim je bio pun neizvesnosti, ta je tako zbog aktivnosti u Timočkoj buni, bio uhapšen i osuđen na smrt u vreme njenog porođaja. Ta kazna je preinačena i on je usled političkih promena pušten iz zatvora tri godine nakon presude.

Živela je na spratu zgrade koja se nalazila na mestu kasnijeg Hotela Moskva
Upadala je u oči Beograđanima zbog kratko ošišane kose i crnog muškog šešira.
Doktorka Draga Ljočić je preminula 5. novembra 1926. godine u Beogradu, u sedamdeset prvoj godini. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.

 

[Nina]

Ljubica Marić (Kragujevac,( 1909 — 2003) bila je prva srpska kompozitorka i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Dela Ljubice Marić izvodili su najveći svetski orkestri. Bila je prva koja je diplomirala kompoziciju u Srbiji 1929. godine i prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija. Rođena Kragujevčanka, u muzičkoj školi završila je dva odseka – violinu i kompoziciju, kojoj ju je podučavao Josip Slavenski, studirala je na državnim konzervatorijumima u Pragu i Berlinu, oduševila čuvenog ruskog kompozitora Dmitrija Šostakoviča. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja, dopisna članica SANU postala je 1963, a redovna 1981. godine. Njene kompozicije je s oduševljenjem slušala i publika u velikim muzičkim centrima Holandije, Nemačke i Velike Britanije.

U periodu od 1938. do 1945. godine bila je profesor Muzičke škole Stanković, zatim od 1945. do 1967. godine docent i profesor Muzičke akademije u Beogradu gde je predavala teorijske predmete. Od 1947. do 1953. bila je sekretar Udruženja kompozitora Srbije. Bavila se dirigovanjem 1945. i 1946. na javnim studio koncertima radija u Beogradu.

Ljubica Marić i Isidora Žebeljan su dve srpske kompozitorke koje su tokom XX i početkom XXI veka bile su najistaknutije i reprezentovane u svetskim muzičkim okvirima.

Osim muzike, bavila se i likovnom umetnošću, a pisala je i filozofsku poeziju. Poslednjih nekoliko godina života vodila je dnevničke beleške.
Preminula je u Beogradu 17. septembra 2003. godine.
U Arhivu SANU i u Muzikološkom institutu SANU sačuvana je njena bogata prepiska