Поучне приче...

[krasuljak]

Na jednom od časova filozofije, profesor je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca,
stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna?
Složili su se da jeste. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčica i sipao ih u teglu.
Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna? Opet su odgovorili da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska.
Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli.
Pitao je još jednom da li je tegla puna? Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak.
Studenti su se smejali....
"Sada", rekao je profesor, dok je smeh zamirao, "hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život.
Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, deca, vaše zdravlje, vaša vera.
Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto.
Pesak predstavlja male stvari koje imaju isključivo materijalnu vrednost.
Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice... Tako je i u vašem životu.
Ako potrošite sve svoje vreme na materijalne stvari, nikada necete imati mesta za one važne stvari.
Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.
Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Brinite o roditeljima..."

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao: "Drago mi je da ste to pitali!
Nju sipam da bih vam pokazao da bez obzira koliko mislite da vam je život pun,
uvek ima prostora za šoljicu kafe sa PRIJATELJIMA!"

 

[PetarSamotnjak]

ŽRTVENO JAGNJE

Jedan je čovjek išao ka centru svog hodočašća noseći na ramenima jagnje namijenjeno za žrtvovanje u svetom gradu.
Tri razbojnika ugledaše hodočasnika sa žrtvenim jagnjetom i dogovoriše se kako da na lak način dođu do plijena.
Prvi od njih, tobože slučajno, naiđe pored hodočasnika iz suprotnog smijera i, mimoilazeći ga, upita: “Kakvo to tele nosiš na leđima? Ko je još danas vidio da se nosi tele na leđima?! Je li to na prodaju ili za tvoje vlastite potrebe?”
I ne sačekavši odgovor, pljačkaš produži dalje. A hodočasnik postade zbunjen i baci pogled na jagnje da provjeri nosi li on to što smatra da nosi.
Nakon nekog vremena, na hodočasnika nabasa, kao slučajno, i uz njega prođe, kao slučajno, i drugi lopov, i, onako usput, sa začuđenim glasom i on uzviknu: “Još nikad nisam vidio brahmina da preko ramena nosi psa, psihički najnečistiju od svih životinja!”
Iznenađen, hodočasnik mu počne objašnjavati da on nosi ustvari jagnje. Ali se lopov, glumeći zgražanje i nevjericu, udalji u suprotnom smjeru ostajući pri svojoj tvrdnji.
Poslije nekog vremena, hodočasnika je na njegovom putu, opet naizgled slučajno, presreo i treći lopov i odglumio isto preneraženost kao i prva dvojica, upitavši hodočasnika zbog čega dozvoljava da mu takav majmun skače po leđima:
“Reci mi, dobri čovječe, kakva te je to zla sudbina zadesila pa da ti majmun mora jahati na leđima?”
Njegov samouvjereni nastup ne samo da je definitivno pokolebao čovjeka s jagnjetom, nego i više od toga.
Hodočasnik je konačno povjerovao prevarantima i naposljetku se uplašio da na leđima ne nosi žrtveno jagnje nego nekog demona koji s njim zbija šale. Stoga odmah zbaci ‘čudovište’ sa sebe i pobježe glavom bez obzira.
***
Ko je nesiguran u onome što radi, bolje da to i ne radi, jer će mu ‘zli duhovi’ prvom prilikom naštetiti!!!

 

[krasuljak]

 

[PetarSamotnjak]

POGLED S ONE STRANE

Mladi par se doselio u ulicu.
Sledećeg jutra, kada su doručkovali, žena je opazila svoju komšinicu kako širi veš.

"Kako joj je prljav taj veš..." – rekla je.
"Možda treba nov prašak za pranje, kako bi bolje oprala. Uopšte ne zna prati! "

Muž je ćutke posmatrao događaj, ali nije ništa rekao.

Svaki put kada bi komšinica širila veš, komentar bi bio isti…

Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu,
kada je jedno jutro videla kako je komšinicin veš čist,
rekla je mužu:
"Pogledaj! Konačno je naučila dobro oprati veš. Ko li ju je naučio?"

Muž joj odgovori:

"Niko. Ja sam danas ustao ranije i oprao prozore. "

 

[j-a-m-i]

"Bile jedna žaba i jedna baba.
Baba kao baba, samo se nešto žalila, i kad je vruće i kad je hladno i kad sija sunce i kad pada kiša.
Sve joj je smetalo i lijepo vrijeme u nevrijeme i nevrijeme kad mu vrijeme nije.
Ako pada kiša, biće blato i neće moći u njivu, ako ne pada kiša biće suša i opet neće moći u njivu jer ništa neće rasti.
Babi nikad ugoditi.

A žaba kao žaba, nije se žalila ni na što.
Ona je mirno promatrala svijet svojim velikim očima i veselo kreketala.
Ko bi dobro načuljio uši, mogao je da razazna čak i razliku u kreketajima.
Kada je padala kiša, žaba se radovala i kreketala iz sveg glasa, skačući u ritmu krupnih kapi koje su padale po bari.

Kada kiša nije padala kreketala je isprekidano u momentima kada je izranjala iz bare da uzme zrak.
Kreket pa pod vodu, pa opet izroni i krekete i onda opet pod vodu.
I tako cijeli dan i noć, praćena ritmom sunca i mjeseca (što je ta žaba mogla da izdrži pod vodom, ali to je neka druga priča).

Pouka
Možete da se nervirate i dozvolite da vam kiša pokvari planove ili da se dobro obučete i šljapkate po baricama!

Okolnosti su takve kakve jesu, a ono što čini pobjednike je njihova vještina da date okolnosti maksimalno iskoriste.

Kakve su vaše trenutne okolnosti? Kako možete da ih preokrenete u svoju korist?

Jeste li baba ili vesela žaba?"

 

[PetarSamotnjak]

Bila jednom lepota devojka. Najlepša u svom selu, ali i u bližoj i daljoj okolini. Da je u vremenu u kome je živela organizovan izbor za Miss bila bi prva, bez konkurencije i bez nameštanja rezultata.
Bila je neopisivo lepa, ili modernim rečnikom rečeno, bila je lepa kao par miliona evra u kešu. I kao što sve ide svojim tokom, naša junakinja, dospela je u doba kad zov prirode čini svoje i reši ona da nađe životnog saputnika. Po prirodi i karakteru se baš ne bi moglo reći da je bila stabilna, tako da se njen izbor odužio. Posledica je bila da su se gotovo svi momci u njenoj, bližoj okolini posvetili body bildingu. Razvijali su ruke neizmenično.

I kada je situacija naizgled postala beznadežna, naša lepotica sve je iznenadila. Njena odluka je bila, da se uda za nekog nepoznatog. Momak na svom mestu, ali nekako slab i neodlučan. Tunjav, što bi se reklo. Medjutim, tunjavi tip se preko noći pretvorio u pravog mužjaka - zaštitnika.Obezbedio joj je zavidna primanja, a i sve ostalo što uz to ide. Naša lepotica je i dalje blistala od lepote. Ipak, nekako je bila odsutna... Videlo se da je dovoljna sama sebi.

I tako, sve dok jednom dana razgoropađeni muž nije udario šakom o sto. Krenuo da traži sreću sa lepoticama noći. Od tunjavka,slabog i neodlučnog, tako postade čovek. ali naša lepotica - žena nikad.

Zaključak: Prelazni stadijum između devojke i žene se zove Barbika. Barbika može biti crna, ili plava, ali je uvek usamljena.

 

[krasuljak]

http://mojahercegovina.com/sandra-todorovic-draga-moja-deco/

 

[PetarSamotnjak]

BOŽANSTVO U NAMA

Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči.
“Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju”, rekoše bogovi. Brama odgovori:
“Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga.” Onda bogovi predložiše:
“Da ga potopimo u najdublji okean?” Brama se nije složio:
“Ne, ni tamo”, reče, “jer će oni naučiti da zarone u okean i naći će ga.” Bogovi će na to:
“A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo.” Brama je na to odgovorio:
“Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo.” Onda bogovi odustaše i rekoše:
“Ne znamo gdje da ga sakrijemo jer izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće stići.”
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao:
“Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže.”
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

 

[krasuljak]

Koliko košta sat vremena

Čovjek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan, i nađe svog petogodišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
- Tata, smijem li te nešto pitati? – reče sin.
- Naravno, sine, reci, što je?
- Tata, koliko ti zarađuješ na sat? – nastavi sin.
- Što te briga koliko zarađujem, zašto me to pitaš? – uzvrati otac prilično nestrpljivo.
- Pa, samo sam želio znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?
- 'Ajd', dobro, ako te već tako jako zanima, zarađujem 50 dolara na sat.
- Oh – odgovori dječak spuštene glave, a onda, nakon nekoliko trenutaka upita: – Tata, molim te, možeš li mi posuditi 25 dolara?
Otac se već prilično naljutio zbog takvih sinovljevih besmislica, pa reče: - Ako je jedini razlog što me pitaš da ti posudim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu glupost, okreni se i idi pravo u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dječje ludorije!
Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovjek je, već krajnje iscrpljen, postao još ljući zbog takvih dječakovih nepotrebnih pitanja... Mislio je: – Kako se samo usuđuje pitati takva pitanja, samo da bi dobio novac?
Nakon nekog vremena malo se smirio pa pomislio: - Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara... Stvarno ne pita često i ne traži novac...
Otišao je do dječakove sobe i otvorio vrata.
- Jesi zaspao, sine? – upitao je.
- Nisam, tata, budan sam – odgovori dječak.
- Razmišljao sam... Možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio.
Dječak se uspravio, smiješeći se.
- Oh, hvala ti, tata! – povikao je.
Tada je, posegnuvši ispod jastuka, izvukao snop zgužvanih novčanica.
Kad je otac vidio da dječak već ima novac, opet se počeo ljutiti.
Dječak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
- Zašto si tražio još novca kad ga već imaš? – planu otac.
- Zato što nisam imao dovoljno, tata, a sada imam! – odgovori dječak.
- Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom.
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.

 

[krasuljak]

"Kada ostarim ..."

Bila jednom jedna slabašna starica koja je, kada je njen voljeni muž umro, otišla da živi sa sinom, snahom i unukom.
Svakog dana njen vid i sluh su se pogoršavali. Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanjira otkotrljao na pod, a supa iscurila iz šolje. Sin i snaha nisu mogli da joj pomognu, ali ih je nervirao nered koji je pravila. I jednog dana su rekli – što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili mali sto u ćošku pored ormara za metle i dali joj da tamo sama jede sve obroke.
Za vrijeme jela, ona bi ih gledala sa drugog kraja sobe, očiju punih suza, ali oni teško da su razgovarali sa njom, osim što bi je grdili kad bi joj ispala kašika ili viljuška.
Jedne večeri, upravo prije večere, mala djevojčica je sjedila na podu igrajući se sa kockama.
"Šta to praviš?" – upitao ju je otac ozbiljno.
"Pravim mali sto za tebe i mamu" – odgovorila je.
"Tako da možete sami da jedete u ćošku kada ja budem velika."
Otac i majka su zanijemili i to je izgledalo kao da traje cijelu vječnost. A onda su počeli da plaču.
U tom trenutku su postali svjesni onoga što su uradili i tuge koju su prouzrokovali.
Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mjesto za velikim stolom i od tog dana ona je uvijek jela sa njima. A kad bi komadić hrane pao na sto ili bi viljuška zalutala na pod, izgledalo je da više niko ne mari za to.

 

[PetarSamotnjak]

UŽE ZA VEZIVANJE SLONOVA

Jednom prilikom, dok je prolazio pored slonova, čovek zastade i začuđeno se zapita kako to da ova velika stvorenja bivaju zadržana samo malim užetom koje im se veže za prednju nogu.

Nikakvi lanci, nikakvi kavezi, samo uže za koje je bilo očito da ga ovi slonovi mogu pokidati bilo kada, samo kada bi pokušali da pobegnu. Iz nekog razloga oni to nikada ne čine i čovek bijaše jako zbunjen tom činjenicom.

U tom trenutku je primetio trenera u blizini, te ga upita zašto te velike životinje samo stoje tu i ne pokušavaju pobeći. Trener mu odgovori: “Znate, kada su slonovi mladi i mnogo manji nego sada, mi smo koristili uže iste veličine kako bismo ih vezali i oni ga nisu mogli prekinuti jer su bili mali. Kako su odrastali sve više su se navikavali na činjenicu da ne mogu pobeći. Verovali su da ih uže još uvek može zadržati i zato i ne pokušavaju više pobeći.”

Čovek je bio zapanjen. Ovi veliki slonovi se mogu u svakom trenutku osloboditi tih užadi, ali zbog njihovog uverenja da ne mogu, ostaju tu zaglavljeni i zatvoreni.

Koliko nas, poput ovih slonova, ide kroz život držeći se za uverenje da ne možemo nešto učiniti, jer smo nekada nešto pokušali uraditi i nismo uspeli u tome?

Neuspeh je deo učenja; nikada ne smemo odustati od borbe u životu!

 

[j-a-m-i]

"Jednog je dana Svetac imao priliku popričati sa Bogom, te ga upita:
-Gospode, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgledaju Pakao i Raj.

Bog odvede Sveca do dvoje vrata.
Otvori jedna vrata i dozvoli mu da pogleda unutra.
Na sredini sobe stajao je veliki, okrugli sto. Na sredini stola nalazila se velika posuda, sa ukusnom i mirišljavom hranom.
Osobe koje su sjeđele za stolom bile su izrazito mršave, modrog lica i bolesnog izgleda. Izgledali su svi izgladnjelo.
Imali su kašike sa jako dugačkim drškama, koje su bile pričvršćene na njihove ruke.
Svi su mogli dohvatiti tanjir sa hranom i uzeti malo,
no, kako je drška kašike bila duža od njihove ruke, nijesu mogli staviti hranu u usta.

Sveti se čovjek stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji.
Bog reče: -Upravo si vidio pakao.

Bog i čovjek se uputiše prema drugim vratima. Svevišnji ih otvori.
Scena koju je čovjek ugledao bila je identična prethodnoj. Bio je tu veliki okrugli sto, posuda prepuna fine hrane.
Osobe za stolom su isto imale kašike sa dugačkim drškama.
No, ovaj put su osobe bile dobro uhranjene i srećne, razgovarale su međusobno, zadovoljno se smješkajući.

Sveti čovjek reče Bogu:- Ne razumijem!

Jednostavno je – odgovori Bog - sve zavisi od jedne vještine.
Oni su naučili hraniti jedni druge, dok drugi ne misle ni na šta osim na sebe same."

 

[PetarSamotnjak]

PRIČA O VUČICI

Čoveku starom sedamdeset i kusur godina koji se celog života bavio stočarstvom, tačnije ovčarstvom, država odluči da pomogne u dodeli penzije koja bi mu bila dovoljna da preživi.
Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života.

Starac započe priču: “Bilo mi je dvadeset i neka kad sam naišao na kuče u šumi uzeo ga sebi i prisvojio. Prolazili su meseci i komšije mi počeše govoriti da sve više liči na vučicu i da je se trebam rešiti. Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati, bila mi je privržena, gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me. I prošle su i godine…

Jednog dana kad sam bio malo prilegao kroz san sam čuo neku buku, režanje i cviljenje, dok sam došao sebi i ustao, sve je utihnulo, izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano, a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni malo od straha malo od besa. Utrčao sam u kuću, uzeo pušku i ubio je na licu mesta.
Nisam znao šta da radim sa ovcama pa sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo.
Sklanjanjem ovaca, među njima smo pronašli tri zaklana odrasla vuka i tek tad sam shvatio šta sam uradio!

Pouka: Nije uvek sve kao što izgleda – Nikada ne procenjujte ljude i situacije na osnovu onoga što vidite na prvi pogled.

 

[Snow_Queen1]

Priča o radjanju leptira i poteškoćama na našem putu


Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri leptira. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru i izrezao čauru.

Leptir je s lakoćom izašao, ali imao je krhko telo i smežurana krila. Čovek je nastavio da prosmatra leptira, očekujući da će se krila svakog trenutka otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala i osnažila leptirovo telo.

Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Usprkos svoj svojoj ljubaznosti i dobrim namerama čovek nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći izlazeći iz čaure, deo puta njegovog razvoja, kako bi kad se oslobodi čaure bio spreman za let.

Ponekad su upravo poteškoće potreba u našem životu.

Zato kad sledeći put naidjete na poteškoće znajte da je to deo razvojnog puta i da je njihova svrha upravo ta da nas osnaže i nauče nas nečem važnom. Isto tako kad budete želeli nekome da pomognete ponudite mu udicu umesto ribe, jer najveće bogatstvo koje možemo da ponudimo nekome jeste da mu otkrijemo njegovo sopstveno.

Kako što je Milton Erikson rekao: Svaki čovek poseduje sve resurse koji su mu potrebni da napravi promenu. Ono što možemo da uradimo jeste da podstaknimo druge da pronadju izvor resursa u sebi i podržimo ih na njihovom putu ka rastu i napretku.

 

[PetarSamotnjak]

LULU

Posetilac jedne ludnice zatekao je jednog od ludaka kako se neprestano klati na stolici i sav srećan beskonačno ponavlja:”Lulu… Lulu… ”

“Šta je tom čoveku?” – upitao je posetilac doktora.

“Lulu je žena koja ga je ostavila.” – odgovorio je doktor.

Obojica su ipak nastavila dalje i došli do ćelije u kojoj je bio čovek koji je neprestano udarao glavom u zid i jecao:”Lulu… Lulu…”

“Šta, zar i ovaj ima sindrom Lulu?” – upitao je posetilac.

“Da.” – odgovorio je doktor. “On je čovek za koga se Lulu udala!!”

***

“Samo su dva razloga za tugu u životu: kad ne postignemo ono što žarko želimo,
i kada to postignemo.”

Entoni de Melo

 

[PetarSamotnjak]

BLIZANCI

Blizanci u maternici razgovaraju:
– Veruješ li u život posle rođenja?
– Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda smo ovde baš zato da se pripremimo na život posle rođenja.
– To je glupost. Nema života posle rođenja. Kako bi taj život uopšte izgledao?
– Ne znam tačno, ali uveren sam da će biti više svetla i da ćemo moći hodati i jesti svojim ustima.
– To je potpuna glupost. Znaš da je nemoguće trčati, i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti posle rođenja nema života.
– Pupčana vrpca je prekratka. Uveren sam da postoji nešto posle rođenja. Nešto sasvim drugačije nego ovo što živimo sada.
– Ali niko se nije vratio od tamo. Život se posle rođenja završava. Osim toga život nije ništa drugo nego postojanje u uskoj i mračnoj okolini.
– Pa ne znam baš tačno kako izgleda život posle rođenja, ali ćemo u svakom slučaju sresti našu mamu. Ona će zatim brinuti za nas.
– Mama?!? Ti veruješ u mamu, pa gde bi po tvome ta mama bila?
– Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujući njoj smo živi, bez nje ne bismo uopšte postojali.
– Ne verujem! Mamu nisam nikada video, zato je jasno da ne postoji.
– Da , moguće, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, možemo je čuti kako peva i miluje naš svet. Znaš, uveren sam da život posle rođenja zapravo tek započinje …

I bi svetlo…

 

[echinacea]

~Jednom je postojala krčma koja se zvala »Srebrna zvezda«.
Krčmar je slabo poslovao, i pored toga što je dao sve od sebe da privuče goste.
Lepo je opremio lokal, poboljšao uslugu i smanjio cene na razumnu meru, ali ništa nije pomoglo.
Očajan, otišao je kod jednog mudraca po savet.
Kad je saslušao njegovu tužnu priču, mudrac je rekao:
»Jednostavno je. Treba samo da promeniš naziv krčme.«
»Nemoguće!« uzviknuo je krčmar. »Od davnina je poznata kao »Srebrna zvezda«.
«»Moguće«, odlučno se usprotivio mudrac. »Sada moraš da je nazoveš »Pet zvona«, i okačiš šest zvona na ulazu u krčmu.«

»Šest zvona. Kakav je to apsurd? Čemu bi služila?« »Probaj i videćeš«, s osmehom je završio mudrac.
I tako, krčmar ga je poslušao. Svi koji su prolazili pored krčme ulazili su da im ukažu na grešku; svako je bio ubeđen da je samo
on primetio jedno zvono više.
Kad bi ušli, prolaznici bi se obično iznenadili ambijentom i uslužnošću osoblja, pa bi često seli da se posluže nečim, dajući
krčmaru prihod na koji je tako dugo čekao.

Nema mnogo stvari koje toliko mogu da ushite naš ego kao sto je ispravljanje tuđih grešaka.