Поучне приче...

[луталица]

Ове ће да буде тема где може, ко хоће, да ставља поучне приче...Није битно где сте их нашли, да ли су од неких познатих људи или анонимних, битно је само да их овде има што више...

Па да почнемо...

Човек

1. Добићете тело...
Можете га волети или мрзити, али биће ваше целог живота...

2. Учићете лекције...
Уписани сте у редовну незваничну школу која се зове Живот.У тој школи свакодневно ћете имати прилике да учите одређене лекције.Те лекције могу да вам се допадну или да сматрате да су неважне и глупе.

3. Не постоје грешке, већ само лекције...
Раст је процес проба и грешака: експериментисање.Неуспели експерименти су тако део процеса као о они који успеју.

4. Лекција се понавља док се не научи....
Лекција вам се нуди у различитим облицима све док је не научите.Тек кад је научите, можете да пређете на следећу.

5. Учење никад не престаје...
Не постоји период живота који нема своју лекцију. Ако сте живи, увек постоји нека лекција коју треба да научите...

6. “ Тамо” није боље него “овде”...
Када наше “тамо” постане “овде”, једноставно ће вам се појавити неко друго “тамо” које ће поново боље изгледати него “овде”…

7. Огледате се у другима...
Можете да волите или мрзите нешто код неке особе уколико то одржава нешто што волите или мрзите код себе...

8. Првенствено од вас зависи какав ћете живот водити...
Поседујете све способности и особине које су вам потребне. Од вас зависи како ћете их употребити – избор је ваш...

9. Решење је у вама...
Одговори на живота питања леже у вама. Само је потребно да гледате, слушате и верујете...

10. Заборавићете све ово...

 

[Poledica93]

3 godine - Mama ja te volim !
10 godina - Dobro, dobro mama !
16 godina - Mama što smetaš !
18 godina - Hoću otići iz ove kuće !
25 godina - Mama ti si uvijek bila u pravu !
30 godina - Mama hoću tebi nazad !
50 godina - Mama otišla na nebo !
70 godina - Sve bi dao da te vidim ( živu i zdravu )


možda sam promašila malo, a možda i nisam, sad kako ko gleda.. sviđa mi se..
p.s. луталице da li si mislio "poučne priče", a ne "počne priče"...?!

 

[jelen.co]

Žena je kao živa ograda, ako je ne krešeš prećiće kod komšije.

 

[jelen.co]

Ове ће да буде тема где може, ко хоће, да ставља поучне приче...Није битно где сте их нашли, да ли су од неких познатих људи или анонимних, битно је само да их овде има што више...

Па да почнемо...

Човек

1. Добићете тело...
Можете га волети или мрзити, али биће ваше целог живота...

2. Учићете лекције...
Уписани сте у редовну незваничну школу која се зове Живот.У тој школи свакодневно ћете имати прилике да учите одређене лекције.Те лекције могу да вам се допадну или да сматрате да су неважне и глупе.

3. Не постоје грешке, већ само лекције...
Раст је процес проба и грешака: експериментисање.Неуспели експерименти су тако део процеса као о они који успеју.

4. Лекција се понавља док се не научи....
Лекција вам се нуди у различитим облицима све док је не научите.Тек кад је научите, можете да пређете на следећу.

5. Учење никад не престаје...
Не постоји период живота који нема своју лекцију. Ако сте живи, увек постоји нека лекција коју треба да научите...

6. “ Тамо” није боље него “овде”...
Када наше “тамо” постане “овде”, једноставно ће вам се појавити неко друго “тамо” које ће поново боље изгледати него “овде”…

7. Огледате се у другима...
Можете да волите или мрзите нешто код неке особе уколико то одржава нешто што волите или мрзите код себе...

8. Првенствено од вас зависи какав ћете живот водити...
Поседујете све способности и особине које су вам потребне. Од вас зависи како ћете их употребити – избор је ваш...

9. Решење је у вама...
Одговори на живота питања леже у вама. Само је потребно да гледате, слушате и верујете...

10. Заборавићете све ово...

Tačka 6 je plagijat one stare izreke "da je tuđa trava uvek zelenijia". Ova tačka se skoro podjednako može primeniti i na partnera/partnerku sa kojim/kojom živite.

 

[quentin]

Ове ће да буде тема где може, ко хоће, да ставља поучне приче...Није битно где сте их нашли, да ли су од неких познатих људи или анонимних, битно је само да их овде има што више...

Па да почнемо...

Човек

1. Добићете тело...
Можете га волети или мрзити, али биће ваше целог живота...

2. Учићете лекције...
Уписани сте у редовну незваничну школу која се зове Живот.У тој школи свакодневно ћете имати прилике да учите одређене лекције.Те лекције могу да вам се допадну или да сматрате да су неважне и глупе.

3. Не постоје грешке, већ само лекције...
Раст је процес проба и грешака: експериментисање.Неуспели експерименти су тако део процеса као о они који успеју.

4. Лекција се понавља док се не научи....
Лекција вам се нуди у различитим облицима све док је не научите.Тек кад је научите, можете да пређете на следећу.

5. Учење никад не престаје...
Не постоји период живота који нема своју лекцију. Ако сте живи, увек постоји нека лекција коју треба да научите...

6. “ Тамо” није боље него “овде”...
Када наше “тамо” постане “овде”, једноставно ће вам се појавити неко друго “тамо” које ће поново боље изгледати него “овде”…

7. Огледате се у другима...
Можете да волите или мрзите нешто код неке особе уколико то одржава нешто што волите или мрзите код себе...

8. Првенствено од вас зависи какав ћете живот водити...
Поседујете све способности и особине које су вам потребне. Од вас зависи како ћете их употребити – избор је ваш...

9. Решење је у вама...
Одговори на живота питања леже у вама. Само је потребно да гледате, слушате и верујете...

10. Заборавићете све ово...

Meni ovo sve izgleda kao iz neke knjige popularne psihologije. Ono, kako da budem uspješan, srećan, zadovoljan... Ako su nekome zanimljive takve izanđale maksime ok... Kako ono... Ne postoje problemi, postoje samo izazovi!

Za mene to nema nikakve veze sa književnosti.

 

[krasuljak]

Žena je kao živa ograda, ako je ne krešeš prećiće kod komšije.

Konačno nešto pametno i od tebe.

 

[jelen.co]

Konačno nešto pametno i od tebe.

Nemojmo preterivati.

 

[Lunja*]

OGLEDALO - PRIČA O NAŠIM STRAHOVIMA



Nekada davno živio jedan kralj koji je imao jedan ogroman dvorac. Ali taj dvorac bio je dosta čudan. Čitav dvorac bio je iznutra prekriven ogledalima – zidovi, podovi, plafoni, apsolutno sve. Milioni ogledala.

Jednoga dana kada nikoga nije bilo u dvorcu odnekud dotrča neki pas i uđe u dvorac. Iznenađen nepoznatim mjestom, počeo je da se osvrće oko sebe. I na njegov užas shvati da je sa svih strana okružen mnoštvom pasa. Bili su svuda i bilo ih je bezbroj. Sa namjerom da se zaštiti od njih, pas im pokaza zube, no u istom trenutku i ostali psi pokazaše zube. On poče da reži da bi ih zaplašio. Kao odgovor na to svi psi oko njega počeše da reže.

Vidjevši to, pas je već bio sasvim siguran da mu je život u opasnosti i poče da laje. No čim je zalajao i ostali psi počeše da laju na njega. I što je on jače lajao to su i oni jače lajali.


Sutradan ujutru dvorjani su našli nesretnog psa kako leži mrtav. A bio je tamo sam samcijat. Osim njega u dvorcu nije bilo nikoga. Tamo su bili samo milioni ogledala. Niko se nije borio sa njim, zato što nikoga nije ni bilo.
Ali on je vidio sebe u ogledalima i to ga je preplašilo do smrti. I kada je počeo da se bori, odrazi u ogledalima su takođe počeli da se bore. Uginuo je u borbi sa milionima sopstvenih odraza koji su ga opkoljavali sa svih strana.

 

[Lunja*]

ZAMAGLJENO OGLEDALO



Prije tri hiljade godina, jedan čovjek sasvim sličan meni i vama, živio je u blizini grada okruženog planinama. Taj čovjek je proučavao medicinu i želio je da stekne znanja svojih predaka, ali se nije u potpunosti slagao sa svim onim što je učio. U svome srcu osjećao je da tu nešto nedostaje. Jednog dana, dok je spavao u jednoj pećini, sanjao je da vidi sopstveno usnulo tijelo. Izašao je iz pećine u noć mladog mjeseca. Nebo biješe vedro i on ugleda milione zvijezda. A zatim se u njemu dogodi nešto što je zauvijek izmijenilo njegov život. Posmatrao je svoje ruke, osjećao svoje tijelo, i čuo svoj glas kako govori:
„Ja sam stvoren od svjetlosti; stvoren sam od zvijezda.”
On ponovo pogleda zvijezde i shvati da zvijezde ne stvaraju svjetlost, već da, zapravo, zvijezde nastaju od svjetlosti.
„Sve je sačinjeno od svjetlosti”, reče on , „a ono između nije samo prazan prostor.”
I znao je da je sve što postoji jedno živo biće, i da je ta svjetlost vijesnik života, jer je i sama živa i u sebi sadrži sva znanja. Tada je shvatio da, iako je sačinjen od svjetlosti, on nije isto što i zvijezde.
„Ja sam međuprostor između zvijezda”, mislio je.
I tako je zvijezde nazvao tonal a svjetlost između zvijezda nagual, i znao je da je ono što stvara harmoniju i prostor između to dvoje Život ili Namjera. Bez Života, tonal i nagual ne bi mogli da postoje. Život je apsolutna sila, božanstvo, Tvorac koji stvara sve.
Evo šta je otkrio: Sve što postoji je manifestacija jednog živog bića koje nazivamo Bogom. I on shvati da ljudska percepcija nije ništa drugo do svjetlost koja opaža svjetlost. Takođe je uvidio da je materija ogledalo – sve što odražava svjetlost i stvara slike od te svjetlosti jeste ogledalo – i da je svijet iluzije, San, samo dim koji nas sprečava da vidimo šta mi zaista jesmo.
„Naše istinsko biće je čista ljubav, čista svjetlost”, reče on.
Ovo mu je saznanje promijenilo život. Kada je jednom shvatio šta je zapravo on, pogledao je druge ljude i prirodu, i bio je zapanjen onim što je vidio. Vidio je sebe u svemu – u svakom
ljudskom biću, u svakom stablu, u vodi, u kiši, u oblacima, u zemlji. I vidio je da Život spaja tonal i nagual na različite načine da bi time stvorio milijarde manifestacija Života. U tih nekoliko trenutaka shvatio je sve. Bio je veoma uzbuđen, ali srce mu biješe spokojno. Jedva je čekao da kaže svojim ljudima šta je otkrio. Ali nije mogao da pronađe riječi kojima bi to objasnio.
Pokušao je da kaže drugima, ali ga nisu razumjeli. Videli su da se on izmijenio, da nešto prekrasno zrači iz njegovih očiju i glasa. Primijetili su da on više nikoga i ništa ne osuđuje. On više nije bio kao drugi. Mogao je sve odlično da razumije, ali njega niko nije razumio. Vjerovali su da je on inkarnacija Boga, a kada je to čuo on se nasmješi i reče:
„To je istina. Ja jesam Bog, ali i vi ste Bog. Mi smo isti, vi i ja. Mi smo slike svjetlosti. Mi smo Bog.”
Ali ljudi ga i dalje nisu razumjeli. Shvatio je da je on ogledalo drugih ljudi, ogledalo u kome jemogao da vidi sebe.
„Svako od nas je ogledalo”, reče on.
Vidio je sebe u svima, ali oni u njemu nisu vidjeli sebe. I on shvati da svi oni sanjaju, ali ne znajući, ne shvatajući šta oni zapravo jesu. Oni nisu mogli da vide njega kao sebe jer je između ogledala postojao zid od magle ili dima. A taj zid magle bio je sačinjen od tumačenja svjetlosnih slika – Sna ljudskih bića.
Tada je znao da će uskoro zaboraviti sve što je naučio. Želio je da zapamti sve svoje vizije, i tako je odlučio da sebe nazove Zamagljenim Ogledalom da bi zauvijek znao da je materija ogledalo i da je magla u međuprostoru ono što nas sprečava da saznamo šta smo. Rekao je:
„Ja sam Zamagljeno Ogledalo, jer vidim sebe u svima vama, ali mi ne prepoznajemo jedni druge zbog magle koja se nalazi između nas. Ta magla je San, a ogledalo ste vi, onaj koji sanja.”

 

[Lunja*]

BAJKA O JEDNOM MIŠU



Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket.
Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? Pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut. Trčeći kroz dvorište farme upozoravao je ostale vičući: “U kući je mišolovka! U kući je mišolovka!”
Kokoš, kvocajući i čeprkajući, podigne glavu i reče:
“Gospodine Miš, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakve posljedice po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati.”
Miš se okrene svinji i vikne: “Mišolovka je u kući! MIšolovka
je u kući!”
Svinja je suosjećala, ali reče: “Vrlo mi je žao, gospodine Miš, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u mojim molitvama.”
Miš tada krene prema kravi: “Mišolovka je u kući! Mišolovka je u kući!”
Krava reče: “Oh, gospodine Miš, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža.”
Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom.
Te noći začuo se čudan zvuk u kući – kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plijen.
Farmerova žena požurila je vidjeti što se uhvatilo. U mraku nije vidjela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s vrućicom. Znamo da se vrućica liječila svježom kokošjom juhom, pa je farmer zaklao kokoš. Ali bolest njegove žene se nastavila pa su je došli posjetiti prijatelji i susjedi. Da bi ih nahranio, farmer je zaklao svinju. Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je. Došlo je toliko ljudi na njen sprovod, da je farmer morao zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih. Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu.

 

[Lunja*]

BAJKA O ZRNU PESKA



Na pustinjski pesak, koji je ležao nepomično, padali su užareni zraci sunca. Svuda unaokolo, do u nedogled, vladala je mukla tišina. Tako je to trajalo danima i mesecima, godinama i vekovima. Jedno maleno zrnce, koje se nalazilo na površini peščanih naslaga, otpoče jednog jutra, nekim čudom, da misli. U njegovoj sićušnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukčijem i neobičnijem životu. Peščano zrnce je zaželelo da se pokrene iz svoje zažarene jednoličnosti, da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije čuo ni šum, ni glas, niti se moglo bilo šta, sem peska, videti. Utom dunu pustinjski vetar. Jedan sloj peska sa površine pokrenu se iz svoje nepomičnosti i polete kroz vazduh. U sivom peščanom oblaku, koji je plovio nad pustinjom, nalazilo se i zrnce koje misli. U njegovoj sićušnoj glavi prvi put je likovala misao:
“Počelo je, najzad!”
Posle nekoliko časova vazdušne vožnje, zrnce pade kraj jedne zelene oaze. Naćuljilo je svoj sićušni sluh i osluškivalo veselo kloktanje izvora. Dani i noći su postajali sve zanimljiviji. U oazu su navraćali beduini sa kamilama. Dovikivali su se među sobom, a ponekad i pevali. O, koliko je samo tada bilo šumova!
Meseci i godine su prolazili.
U sićušnoj glavi su ponovo otpočinjale da se roje velike slike o drukčijem životu. I od tada, kako bi dunuo vetar, tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi, peščani oblak, koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta. Sićušna glava nije mirovala. Stalno su se u njoj rojile velike slike. Maleno zrnce je sve češce žudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu. Jednog dana dunu neki strašni vetar koji je satima vitlao peščani oblak nad pustinjom, sve dok ga ne nadnese nad morsku pučinu. Tako se maleno zrnce nađe i na morskom dnu. Posmatralo je sada velike i male ribe i osluškivalo iznad sebe huku talasa.
Vodene struje koje su ga valjale, premestiše ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnju. Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati, otpoče njegova duga vožnja. Samo, ovoga puta, bez vetra. Vozilo se sada kamionima, vozovima i kolicima. U njegovoj sićušnoj glavi carovala je samo jedna misao:
“To je, dakle, onaj veliki život!”
U nekom velikom gradu, u nekoj velikoj ulici, radnici ga pomešaše sa žitkim katranom i ugradiše u asfalt. Danima su preko njega, uz buku, prelazile automobilske gume. Maleno zrnce je sa osmehom osluškivalo žamor velegrada, sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukčijem životu. Zrnce koje misli je napregnuto očekivalo vetar. Ali, kada se vetar pojavio, zrnce nije uspelo, onako zarobljeno u asfaltu, ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta. Vetar je ulicom preko njega i veselo vitlao samo izgužvane hartijice.

(Stevan Raičković)

 

[Lunja*]

NAUČIĆU TE ŠTA JE LJUBAV



Dečače naučiću te šta je ljubav.
Kada bude dockan i mesec visoko nad jezerom izađi na vodu.
Izađi, ali tiho, kao što se prohodi kraj kolevke novorođenčeta.
Izađi, bez straha, odlučno, ali i oprezno.
Izađi i lezi u meku i lepljivu rogozinu na obali.
Lezi, utišaj nozdrve i priguši svoj dah.
I doći će trenutak, o, siguran sam u to.
Košuta plaha napustiće svoj zabrani oslušnuti večernji muk.
Korakom lakim i poletnim izaći će na vodu.
Prići će visokoj trsci na glinenoj obali.
Prići će mekoj i lepljivoj rogozini.
Prići će i zagledati se u tebe svojim krupnim očima.
I tada, ako budeš dovoljno smeon,
ako budeš dovoljno čista srca,
dve duše, životinjska i ljudska, stopiće se u jednu.
Bez laži, bez izlišnih reći, bez straha.
I steći ćeš prijatelja za ceo život.
Zato što samo to uistinu za ljubav treba,
malo smeonosti i čista srca.

(Kalidasa)

 

[Neponovljiva Gracija]

Maske

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba.
"Hajdemo se kupati u moru", rekoše.

Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoje odjeće. Budući da se stidela hodati gola, obuče Rugobinu odjeću te pođe svojim putem.

Ljudi i danas počesto zamene jednu za drugu.

Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njezinom odećom.

 

[Neponovljiva Gracija]

TRI SAVJETA

Jednom je neki lovac namjestio zamke za životinje. Već sljedećeg dana u jednoj od zamki pronađe malog vrapca. Kad ga je htio ubiti, vrabac nekim čudom progovori:

“Ej, lovče. Do sada si jeo samo ovce i još uvijek nisi sit, a ja težim koliko i tri dukata. Ako me pustiš udijeliću ti tri savjeta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savjet ćeš dobiti sa onog stabla pored kuće.”

“Slažem se”, reče lovac i vrabac mu dade prvi savjet:

“Ako je nešto nemoguće, ne vjeruj nikom ko tvrdi suprotno.”

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savjet:

“Ne nerviraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak.”

Onda vrabac nastavi: “Progutao sam biser težak deset dukata. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata.”

Lovac se rastuži i bi mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:

“Zar ti nisam rekao da se ne nerviraš zbog prošlih stvari, pogotovo zbog nečega što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sam težim tri dukata?”

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savjet.

Vrabac će na to:

“Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći?”

…te odleti kud ga krila nose

***

Davati savjete glupom i nerazumnom sanjaru znači sijati sjeme u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savjete, ne sij sjeme svoje mudrosti na zemlju neplodnu!

 

[Neponovljiva Gracija]

Bila je jedna grupa žabica koje su želele da se takmiče.
Želele da izađu na veoma visoku kulu.
Došlo je veoma mnogo gledalaca da gledaju takmičenje i daju podršku žabicama. Utakmica je počela. Ali… Niko od prisutnih gledalaca nije verovao da će neka žabica uspeti da dođe do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili: „Joj, to je veoma naporno!!! Nikad neće uspeti!“Ili:
„U tome neće uspeti, jer je kula veoma visoka!“

Žabice su počele da zaostaju… …osim jedne, koja je brzo puzila sve više i više…
Gledaoci su vikali:
„To je veoma naporno! Niko neće tako visoko dospeti!“

Jedna po jedna su žabice odustajale i okretale se natrag. Osim ove jedne koja je ustrajno išla napred. Uopšte se nije htela predati!

Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne žabice, koja se sama i sa velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale žabice, kao i gledaoci, su želeli saznati kako je uspela baš ona da uradi ono što su ostali smatrali nemogućim.

Jedan gledalac je pristupio žabici i zapitao je kde je uzela toliko snage da
izađe do samog vrha . Tada se pokazalo, da …Pobednička žabica je GLUVA!!!

Naravoučenje?

Nikad nemoj slušati one ljude koji su negativni i pesimistički…
…pošto Ti uzimaju najbolje čežnje i snove koje imaš u svojoj duši!
Uvek misli na snagu reči jer sve što čuješ ili čitaš utiče na tvoja dela!
Dakle:
Budi UVEK OPTIMISTA!

 

[Neponovljiva Gracija]

Tri opasnosti

Život sam proveo -- od mladosti do starosti -- lutajući kao asketa,
penjući se na planine i brda, probijajući se kroz džunglu i sume, a
ipak nikada nisam video da je tigar pojeo bilo koga. Čuo sam priče,
ali nisam to video svojim očima. Nisam video ni da je zmija nekoga
ubila ili da je zli demon nekoga zaposeo i da je taj čovek od toga
umro. Ali ono što jesam video je da ljudi u ovom svetu pate, ne zato
što ih razdire tigar, niti zato što ih je ujela zmija ili napao slon,
već zbog sopstvenog besa, mržnje i obmanutosti. Zbog čega god patili,
mržnja, pohlepa i obmanutost su stvari koje ih zapravo uništavaju.
Zato je Buda i govorio da budale uništavaju sebe, kao što će uništiti
i druge. One uništavaju sebe tako što se ponašaju loše i podlo, kao
što to vidimo često oko sebe. One se rađaju kao ljudska bića, slična
svakom drugom, ali njihovo ponašanje nije kao kod drugih ljudskih bića.

Ajahn Khamdee Pabhaso, Making the Dhamma Your Own

 

[Lunja*]

PRIČA O ZVIJEZDI



Priča počinje na morskoj obali, u romantičnoj stjenovitoj uvali s pjeskovitim morskim žalom.
Noću je veliki talas na pjeskovitu obalu izbacio stotine morskih zvijezda. Prekrasne su, a golemo je prirodno bogatstvo otkriveno pogledu. No, zasjalo je sunce, žari i prži zvijezde i one umiru. Na obali su i dva čovjeka. Svaki dolazi iz drugog smjera. Prvi, hodajući prema sredini, gleda u to bogatstvo koje umire i tužan misli: koja ljepota, koja dragocjenost, kolika vrijednost, a umire i nestaje. Zar je moguće da tolika ljepota, tolika raskoš morskih dubina propada u jednom trenutku. A koliko ih samo ima. Nepravda je to što te prekrasne morske zvijezde moraju uginuti i nestati. A očigledno moraju. Tužan korača dalje i razmišlja o tome kako je to stvarno velika šteta. I samo razmišlja.
Drugi, dolazeći sa suprotne strane, šeta lagano i zabrinutog pogleda, ali se svaki čas sagne i nešto baca prema moru. I nešto radi. A kad su se sreli, prvi čovjek vidi da drugi u more baca morsku zvijezdu. Prišavši mu potpuno blizu prvi čovjek upita:
“A šta to vi radite?”
Drugi odgovara:“Vraćam zvijezde moru!”
Prvi začuđeno pita: “Ali zbog čega? Pogledajte koliko ih samo ima? Za sve njih nema šanse!”
A drugi se čovjek sagne, uzme u ruke jednu zvijezdu i baci je u more odgovarajući:
“Ali za ovu ima šanse!”


Hvala Prolazniku!

 

[Lunja*]

PRIČA O ISTINI


Hromi Baskijac im je ispričao priču koja pripada svim narodima, staru priču o istini:


Pošao mladić u svet da traži Istinu. Tražio je preko sedam gora i sedam mora. Pitao je sunce, pitao je mesec, pitao je vetrove. Troje je gvozednih cipela iscepao i najposle je našao.
Istina beše stara i ružna.
Mladić je ostao sa Istinom tri godine. Ona ga je naučila mnogim stvarima. Došlo je vreme da se rastanu. Na rastanku, Istina ga upitala:
- Hoćeš li da učiniš nešto za mene?
- Hoću – obećao je mladić.
- Kad se vratiš među ljude i kad te pitaju o meni, reci im da sam mlada i lepa.

Vladimir Pištalo – Tesla, portret među maskama

 

[Lunja*]

PRIČA O ZAKAŠNJELOJ ZAPREZI



Bio jednom jedan mladić koji je sa svojim ocem obrađivao mali komad zemlje. Nekoliko puta godišnje natovarili bi povrćem stara zaprežna kola koja je vukao vo i otišli bi u najbliži grad prodavati svoje proizvode. Osim prezimena i tog komadića zemlje, otac i sin nisu imali ništa zajedničko. Starac je vjerovao u princip: polako, ali sigurno; a mladić je većinom bio u žurbi: vrijeme je novac.
Jedno jutro, ranom zorom, upregli su vola u zaprežna kola i započeli dugo putovanje. Sin je razmišljao da, ako bi išli brže i to cijeli dan i noć, stigli bi na tržnicu rano sljedećeg jutra. Zato je štapom tjerao vola da bi životinja išla brže.
”Polako, sine”, reče mu otac, ”i duže ćeš živjeti!”
”Ali ako stignemo na tržnicu prije svih imaćemo bolju priliku da prodajemo povrće po višim cijenama”, bunio se sin.
Otac na to ništa nije rekao. Samo je nabio šešir na oči i zaspao na tvrdom sjedištu zaprežnih kola. Mladića je sve to jako iritiralo i nije se s tim slagao pa je nastavio tjerati vola da ide brže. Njegova tvrdoglava narav odbijala je bilo kakve promjene. Pa čak i da razmisli o tome.
Četiri sata i četiri milje kasnije, idući tim drumom, došli su do male kuće. Otac se probudio, nasmiješio i rekao: ”Ovo je kuća tvoga strica. Zaustavimo se i pozdravimo ga.”
”Ali, već smo izgubili jedan sat”, žalio se sin.
”Onda još nekoliko minuta neće ništa značiti. Moj brat i ja živimo tako blizu, a vidimo se tako rijetko”, odgovori mirno otac.
Mladić je bio nemiran i puhao je ljutito dok su dvojica staraca pričala i smijala se skoro cijeli sat. Kad su ponovo krenuli otac je bio na redu da preuzme upravljanje kolima. Kako su se približavali raskršću puta otac je usmjerio vola u desno.
”Lijevo je kraći put”, reče sin.
”Znam”, odgovori starac, ”ali ovaj put je mnogo ljepši!”
”Zar nemaš nimalo poštovanja prema vremenu?”, upita mladić nestrpljivo.
”O, poštujem ga ja, mnogo! Zato ga i volim iskoristiti da gledam ljepotu i uživam svaki trenutak u potpunosti.”
Krivudavi put vodio ih je kroz divne poljane pune divnog cvijeća i to uz živahnu rječicu. Mladić nije ništa od toga zapazio jer se grizao u sebi zaokupljen tjeskobom. Nije zapazio čak ni to kako je zalazak sunca toga dana bio posebno lijep. Sumrak ih je dočekao u nečemu što je izgledalo kao veliki vrt prepun raznoraznih boja. Starac je zaustavio kola sa strane, udisao i uživao u mirisima, slušao žubor potočića.
”Prespavajmo ovdje”, prošaptao je.
”Ovo je zadnji put da idem s tobom” oštro reče sin. ”Tebe više zanima gledanje zalaska sunca i mirisanje cvijeća nego da zaradiš novac!”
”To je najljepše što si rekao nakon dugo vremena”, nasmija se otac.
Nekoliko minuta kasnije je zahrkao dok je sin tupo zurio u zvjezdano nebo. Noć se vukla sporo, a on nije mogao ni oka sklopiti.
Prije zore mladić je žurno prodrmao oca i probudio ga. Upregli su vola i krenuli dalje. Nakon otprilike milju prijeđenog puta naišli su na nekog zemljoradnika – potpunog stranca – kako pokušava izvući svoja kola iz gliba.
”Hajdemo mu pomoći”, prošapta starac.
”I izgubimo još vremena?!”, sin se razljutio do kraja.
”Opusti se, sine. Možda ćeš i ti upasti u glib jednog dana. Moramo pomoći drugima koji su u nevolji – ne zaboravi to!”
Sin je bijesan gledao u stranu. Bilo je skoro devet sati kad su ta druga kola bila na putu. Odjednom veliki bljesak razdvoji nebo. Uslijedilo je nešto kao grmljavina. Iza brežuljaka nebo pocrni.
”Izgleda kao da velika kiša pada u gradu”, reče starac.
”Da smo požurili već bismo skoro sve prodali”, mrmljao je nezadovoljno sin.
”Uspori, sinko, i duže ćeš živjeti.”, savjetovao je dobri stari čovjek.
Bilo je kasno poslijepodne kad su stigli do brežuljka s kojeg se vidio cijeli grad. Zaustavili su se i zurili dolje u grad dugo, dugo vremena. Nijedan nije rekao ni riječ. Napokon, mladić stavi svoju ruku na očevo rame i reče: ”Sad razumijem šta si mi htio reći, tata.”
Okrenuli su kola i zakotrljali se polako od toga mjesta što je nekada bio grad po imenu HIROŠIMA.


Čarls Čak Svindol

 

[Lunja*]

PRIČA O PET ZVONÁ



Bila jednom jedna gostionica koja se zvala SREBRNA ZVIJEZDA. Gostioničar nije bio kadar povezati kraj s krajem, iako je preduzeo sve moguće mjere kako bi privukao goste. Gostionica je bila ugodno mjesto, posluga srdačna, a cijene pristojne. No njemu i dalje nije bilo jasno da tako slabo posluje. Očajan nakon svega, otišao je da upita za savjet jednog mudraca.
Saslušavši njegovu tužnu priču, mudrac reče: “Stvar je vrlo prosta! Moraš promijeniti ime svoje gostionice.”
“Nemoguće!” odgovori gostioničar. “Kroz pokoljenja gostionica se zvala SREBRNA ZVIJEZDA i tako je poznata u cijelom kraju.”
“Ne”, reče mudrac odlučno. “Ovako ćeš uraditi. Moraćeš gostionicu nazvati PET ZVONA, a objesiti šest zvona iznad ulaznih vrata!!!”
“Šest zvona?! Pa to je glupo! Ne vidim čemu bi to služilo?”
“Pokušaj i vidjećeš”, reče mudrac zagonetno se smiješeći.
I tako je gostioničar i uradio.
Već idućeg dana vidio je ovo: svaki putnik koji bi prolazio pokraj gostionice ušao bi u nju da ukaže na zabunu, jer je svaki mislio da to niko drugi nije primijetio. No ušavši unutra svi bi bili iznenađeni srdačnošću posluge i ostali bi tu i da se okrijepe. Na taj način su ugostitelju pribavljali zaradu koju je dugo vremena uzalud tražio.

 

[Lunja*]

PRIČA JEDNE UČITELJICE


Zvala se gospođa Tompson. Prvog dana školske godine svojim đacima petog razreda je ispričala jednu laž. Poput većine učiteljica rekla je djeci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu poguren za klupom na svom mjestu sjedio dječak, po imenu Tedi Stodard.
Gospođa Tompson je posmatrala Tedija prethodne godine i primijetila da se rijetko igra sa ostalom djecom, odjeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Tedi je takođe znao da bude neprijatan. Došlo je dotle da je gospođa Tomson zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovskom na njegovim zadacima. U školi gdje je gospođa Tomson predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da prije nego što napiše svoje mišljenje o svakom đaku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Tomson je ostavila Tedijev izvještaj za kraj. Kada ga je pročitala doživjela je veliko iznenađenje.
U prvom razredu, za Tedija je pisalo, “Tedi je bistro dijete i uvijek se smije. Uredan je i lijepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga.”
U drugom razredu, “Tedi je odličan đak, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlječivo bolesna.”
U trećem razredu, “Teško je podnio smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promijeni, to će loše da se odrazi po njega.”
U četvrtom razredu, “Tedi se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo drugova i ponekad spava na času.”
Gospođa Tompson je sada shvatila u čemu je problem i postidjela se. Još joj je gore bilo kada su joj đaci donijeli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Tedija koji je svoj poklon donio nespretno umotan u običnu braon papirnatu kesu.
Gospođa Tompson je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka djeca su počela da se smiju kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gdje su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dječiji smijeh tako što je rekla
da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je kanula sebi na nadlanicu. Tedi je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao:
“Gospođo Tompson, danas ste mirisali kao nekada moja majka.”
Pošto su djeca otišla, plakala je skoro sat. Od tog dana je prestala da predaje djeci gramatiku i matematiku. Umjesto toga počela je da ih uči. Gospođa Tompson je obratila posebnu pažnju na Tedija. Kako je radila sa njim, tako je živnuo. Što ga je više podsticala, brže je napredovao. Na
kraju godine Tedi je postao jedan od najboljih đaka u razredu, pored toga što je slagala da podjednako voli svu djecu Tedi je postao njen omiljeni đak. Sljedeće godine je pronašla poruku ispod vrata od Tedija, da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.
Šest godina je prošlo prije nego što je dobila novu poruku od Tedija. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Poslije četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocjenama. Uvjeravao je gospođu Tompson da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Poslije četiri godine stiglo je još jedno pismo u kome je pisao da je odlučio da I dalje nastavi sa studiranjem. Pismo je bilo potpisano sa Dipl. Ing. Teodor F. Stodard.
Ali ovdje nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proljeća. Tedi je rekao da je upoznao jednu djevojku i da će se vjenčati. Objasnio joj je da mu je otac umro prije nekolko godina i pitao je gospođu Tompson da li bi pristala da na vjenčanju uzme mjesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Tompson pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.
Zagrlili su se i Dr. Stodard joj je šapnuo:
“Hvala gospođo Tompson što ste vjerovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osjećam posebnim i da mogu da postigem nešto u životu.”
Gospođa Tompson, je sa suzama u očima, šapnula:
“Tedi, griješiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Prije tebe ja nisam znala kako da učim druge.”

 

[Lunja*]

GLAS


Djed i baka su se posvađali.
Baka je bila toliko ljuta da nije htjela razgovarati sa svojim mužem.
Idućeg dana je djed zaboravio na svađu.
Ali se baka uopšte nije obazirala na djeda i nije htjela govoriti.
Što god bi on učinio da ona progovori, ostalo bi bez uspjeha.
Djed je napokon počeo prevrtati po policama i ladicama.
Trajalo je to nekoliko minuta, i baka se više nije mogla suzdržati: „Što to tražiš, zaboga?“
„Hvala Bogu! Našao sam“, odgovori djed s nestašnim smješkom. „Tvoj glas!“

 

[Lunja*]

Djevojčica se upravo vratila iz susjedstva gdje je jednoj ženi tragično preminula osmogodišnja kći.
"Zašto si išla tamo?", upita je otac .
"Da utješim susjedu!"
"A što si ti tako malena mogla učiniti da je tješiš?"
"Sjela sam joj u krilo i s njom plakala."

 

[Moderna Pevacica]

JAo, svasta ste vi tu napisali. Ipak, ja vam preporucujem da citate Bibliju i Kama Sutru. To su dve najvaznije knjige na svetu.

 

[луталица]

Драго ми је што је тема опстала...

3 godine - Mama ja te volim !
10 godina - Dobro, dobro mama !
16 godina - Mama što smetaš !
18 godina - Hoću otići iz ove kuće !
25 godina - Mama ti si uvijek bila u pravu !
30 godina - Mama hoću tebi nazad !
50 godina - Mama otišla na nebo !
70 godina - Sve bi dao da te vidim ( živu i zdravu )


možda sam promašila malo, a možda i nisam, sad kako ko gleda.. sviđa mi se..
p.s. луталице da li si mislio "poučne priče", a ne "počne priče"...?!

Добра је Поледице...мало сам се ту зезнуо, али је модератор то исправио...

Meni ovo sve izgleda kao iz neke knjige popularne psihologije. Ono, kako da budem uspješan, srećan, zadovoljan... Ako su nekome zanimljive takve izanđale maksime ok... Kako ono... Ne postoje problemi, postoje samo izazovi!

Za mene to nema nikakve veze sa književnosti.

JAo, svasta ste vi tu napisali. Ipak, ja vam preporucujem da citate Bibliju i Kama Sutru. To su dve najvaznije knjige na svetu.

Свако има своје мишљење...

Ево још једне приче, ово је ово је опроштајно писмо Габријела Гарсије Маркеса (или бар ја такву информацију имам)...

Заљубљен у љубав...

Када бих имао један комадић живота, доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују кад остаре, а не знају да су остарили кад престану да се заљубљују

Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпнена марионета, и подарио ми комадић живота, могуће је да не бих казао све што мислим, али несумњиво бих мислио све што кажем
Ствари бих ценио не по ономе што вреде, већ по ономе колико значе.

Спавао бих мање, а сањао више,
Схватио бих да сваки минут који проведемо заљтворених очију губимо шездесет секудни светлости.

Ходао бих када други застану, будио бих се док остали спавају.

Слушао бих друге када говоре...и како бих уживао у сладоледу од чоколаде.

Када би ми бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући отривеним не само тело већ и душу.

Боже мој, кад бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду и чекао да је изгори сунце.

Сликао бих Ван Гоговим сном на звездама једну Бенедеријеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу свитања.

Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи, и стратсвени пољубац њихових латица.

Боже мој, кад бих имао комадић живота...
Не бих пустио да прође ни један једини дан, а да не кажем људима које волим да их волим.

Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав.

Деци бих поклонио крила, али бих им препустио да сами науче да лете...

Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом...

Толико сам ствари научио од вас, људи...

Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица....

Схватио сам да тек рођено дете, стегне својом мало шаком, по први пут, прст свога оца, да га је ухватио заувек...

Научио сам да човек има право да гледа другога одозго једино када треба да му помогне да се усправи.

Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од неке користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу на жалост почети да умирем....

Габријел Гарсија Маркес