Vreme je velikih vrućina. Grad živi u tropskom šapatu i grozničavom zujanju.
Na maloj terasi dvadesetospratnice sedeo je zdepast, brkat čovek. Teško zamišljen, satima je nepomično zurio ispred sebe.
Kada je pre desetak sati izašao na terasu imao je nameru da sa nje istog trenutka skoči. Strah ga je paralizovao, mozak se pomutio, telo mu je zadrhtalo, zgrčilo se i on je nemoćno seo.
Od tada se nije pomerio, mračan, zbunjen, očajan, nije mogao više ni da misli. Gledao je ispred sebe, satima, ravnodušan prema svakoj misli, bilo da ga je ona hrabrila ili bacala u još gori bezdan.
Negde u sumrak, kada je nebo dobilo spiralu narandžasto–ljubičaste boje i kada bi se pomislilo da sledi setna zvezdana noć, sasvim neočekivano, sa istoka, poče se približavati mastan crni oblak.
Sa oblakom koji je dojurio i prekrio grad, nastade tama.
Mrak poče cepati na hiljade gromova. Poče duvati strahovito jak vetar. Letele su klupe, krovovi, kiosci, automobili, počupano drveće, od najmanjih sitnica do najtežih konstrukcija grada. Leteli su ljudi izbezumljenih lica sa kricima koje niko nije čuo...
Čovek koji je pre par sati hteo da se ubije, sa nevericom, strahom i lavinom raznih osećanja u sebi, sada je u svom stanu na sedamnaestom spratu, u mraku bez struje, vode, i kroz polupane prozore, buljio u mračno nebo ispred sebe, osećajući kako se zgrada ljulja.
Kada se strašno cepanje neba pritaji i kada vetar stade, poče padati teška kiša. Sa neba je tada zajedno s vodom padalo i sve ono što je pre toga podignuto sa zemlje.
Čoveku sa ”sedamnaestog” kroz polupani prozor u stan upade veliki kamen i na njegovo ogromno zaprepašćenje moderan ručni sat. U svoj neverici on ustade i uze sat. Dugo ga je posmatrao i na kraju ga stavi na ruku. Posle nekog vremena shvati da ništa nije jeo i da je potpuno iscrpljen. Ustao je, ali samo za sekund, pa se ipak vratio se u fotelju i prepustio gladovanju.
Na maloj terasi dvadesetospratnice sedeo je zdepast, brkat čovek. Teško zamišljen, satima je nepomično zurio ispred sebe.
Kada je pre desetak sati izašao na terasu imao je nameru da sa nje istog trenutka skoči. Strah ga je paralizovao, mozak se pomutio, telo mu je zadrhtalo, zgrčilo se i on je nemoćno seo.
Od tada se nije pomerio, mračan, zbunjen, očajan, nije mogao više ni da misli. Gledao je ispred sebe, satima, ravnodušan prema svakoj misli, bilo da ga je ona hrabrila ili bacala u još gori bezdan.
Negde u sumrak, kada je nebo dobilo spiralu narandžasto–ljubičaste boje i kada bi se pomislilo da sledi setna zvezdana noć, sasvim neočekivano, sa istoka, poče se približavati mastan crni oblak.
Sa oblakom koji je dojurio i prekrio grad, nastade tama.
Mrak poče cepati na hiljade gromova. Poče duvati strahovito jak vetar. Letele su klupe, krovovi, kiosci, automobili, počupano drveće, od najmanjih sitnica do najtežih konstrukcija grada. Leteli su ljudi izbezumljenih lica sa kricima koje niko nije čuo...
Čovek koji je pre par sati hteo da se ubije, sa nevericom, strahom i lavinom raznih osećanja u sebi, sada je u svom stanu na sedamnaestom spratu, u mraku bez struje, vode, i kroz polupane prozore, buljio u mračno nebo ispred sebe, osećajući kako se zgrada ljulja.
Kada se strašno cepanje neba pritaji i kada vetar stade, poče padati teška kiša. Sa neba je tada zajedno s vodom padalo i sve ono što je pre toga podignuto sa zemlje.
Čoveku sa ”sedamnaestog” kroz polupani prozor u stan upade veliki kamen i na njegovo ogromno zaprepašćenje moderan ručni sat. U svoj neverici on ustade i uze sat. Dugo ga je posmatrao i na kraju ga stavi na ruku. Posle nekog vremena shvati da ništa nije jeo i da je potpuno iscrpljen. Ustao je, ali samo za sekund, pa se ipak vratio se u fotelju i prepustio gladovanju.
Kiša je padala neprestano. Umesto da postepeno staje, ona se neprekidno pojačavala. Trajalo je danima. Nebrojano života se ugasilo, ulicama su tekle reke i poplava je poprimala razmere ogromne vremenske nepogode.
Čovek je vrteo skazaljke na lepo dizajniranom satu, kada oseti potres.
Nevreme se pretvori u katastrofu.
Nevreme se pretvori u katastrofu.
Usled strašnog zemljotresa koji je sledio otvori se zemlja i voda iz nje se ogromnom brzinom poče dizati i do najviših spratova.
Čovek već u grozničavom stanju, slomljen raznim idejama, izađe na terasu i dočeka nadiruću vodu.
Poslednje misli su bile: “Ne, to se meni ne može dogoditi…”
On uskoči u vodu pre nego što je ona došla do njegovog stana.
Živeo je još taman toliko da vidi kako voda vraća njegovo telo nazad u stan. U najluđem, paničnom strahu, u deliću sekunde, on to shvati i iskezi se grozno.
Živeo je još taman toliko da vidi kako voda vraća njegovo telo nazad u stan. U najluđem, paničnom strahu, u deliću sekunde, on to shvati i iskezi se grozno.
