Poruke.....vasoj ljubavi,prijatelju,prijateljici...

[Branko Lori]

http://s1.****************/images/140329/u3wwjt2w.gif

 

[Jan Hus]

MOJE LICE U TVOJIM RUKAMA

Kad me gledaš,
kad uza me, bez pokreta, sedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dve ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto htela dotaći, da, moje lice.

Tvoje dve ruke, kao iz sna, koje me kao neka sena dosežu.
Gledam Ti lice. Dah nežnosti izbio je iz Tebe
poput svetlosti u crtama Tvog lica.
Kako lepo izgledaš! Izgledaš više detinjasta.
I gledaš me.
I smešiš mi se.

Što li tražiš, kada me pružajući ruke, nema dotičeš?
Osećam žar sene, dim što živahan stiže.
Kakva lepota, dušo moja! Nastamba, u zanosu, mirna počiva.
Ti ćutiš a ja osećam svoje lice, zbunjeno, blago, među Tvojim prstima.

Nešto moliš. Pretvaraš se u devojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji i koji nešto ište.
Zakasnela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez buke i bez glasa.

A ja Te gledam u oči, gledam i čujem Te.
Čujem dušu posve tihu, detinjastu, koja peva slušana.
Ljubav kao celov.
Ljubav u prstima koju slušam zatvoren u Tvoje ruke.

Aleixandre Vicente

 

[Branko Lori]

http://s1.****************/images/140331/ylk4ucrw.jpg

 

[Suljo.L]

 

[gost 270414]

 

[gost 270414]

 

[gost 270414]

 

[gost 270414]

 

[Suljo.L]

 

[vecic]

 

[Suljo.L]

 

[Branko Lori]

 

[Maha-maja]

 

[Suljo.L]

 

[gost 270414]

 

[gost 333986]

 

[Filijana]

 

[Suljo.L]

 

[gost 270414]

 

[gost 333986]

 

[Rusalka]

Kradeš mi misli,
i noći bez sna,
Otimaš iz mene,
reku uzdaha,
U oči mi vraćaš,
odbegli sjaj,
Dušu popunjavaš...

Kradeš mi osmeh,
zaustavljaš dah,
Pronalazim te
svuda po meni,
u meni,
u svim snovima,
Stalno te čekam...

Kradeš mi ruke,
puste zagrljaje,
iz samoće me vučeš,
Pričam o tebi,
svaku noć,
svaki dan...
Spominjem te u pesmama...​

 

[Suljo.L]

- - - - - - - - - -

 

[gost 270414]

 

[Suljo.L]

 

[Branko Lori]

BEZIMENA

Magla tame tone po stablima i ravnicama,
lišće nema boje, trava nema zelenila.
Plamenovi svijetla su žute zjenice mraka-
žute zjenice koje se tako neobično šire.
Nema nikoga tko bi se smijao ili jecao u prolazima parka.
Kašljem. Moj kašalj je k'o izdisanje sablasti.
Idem. Moji koraci su kao koraci sablasti.

Ali u najmračnijem prolazu parka,
gdje ni jedna svijetiljka ne svijetli
sjedi sakrita među stablima
na osamljenoj klupi neka bludnica

Veo joj je ispred blijedih obraza, crn veo-
iza crnog vela su oči, koje neobično blistaju.
I mene hvata neka turobna, noćna radost
što srećem čovjeka u mraku, u mrtvoj noći.
Tiho sjedam, odmičem jopj crni veo,
moje oči su blizu njenima, moja duša njenoj duši.

Bezglasno pada nekoliko listova.
Pažljivo polažem uho na njeno srce...
i briznem u plač, plačem u njenu hladnu rukavicu.
Plačem i plačem i ne znam zašto plačem.
Ona me ne odgurava.
Ona brižljivo suši moje suze.
I ja hvatam njenu ruku u teškoj tjeskobi
i molim je da me sakrije, da me sakrije, da me sakrije.

Magla tame tone po stablima, po dušama.
Krošnja nema boje, trava nema zelenila.
Ali u magli bezglasno padaju crni listovi,
i u tami sjedi skrita na osamljenoj klupi jedna bezimena,
i skriva na vrućim grudima lice jednog bolesnog,
i skriva u bijelim rukama tjeskobu njegovih očiju
i nitko ne čuje njegovo jadno ridanje,
i nitko ne čuje njeno šaptanje što tješi.

Sigbjorn Obstfelder