Ево документа:
ФОРМИРАЊЕ БАЛКАНСКОГ САВЕЗА 1912. ГОДИНЕ
3. ПРЕГОВОРИ О БУГАРСКО-СРПСКОМ СПОРАЗУМУ
Злодела турских власти у Македонији и непопустљив став турске владе у одуговлачењу обећаног повезивања турске и бугарске железнице, довели су до промене Гешовљевог помирљивог става, а избијање турско-италијанског рата у септембру 1911. године изазвало је још веће нестрпљење и агресивно расположење бугарског јавног мњења.
Увиђајући да би војна помоћ Србије била неопходна у савезу против Турске, бугарска влада је предузела кораке како би обезбедила сарадњу Србије пре преговора са Грчком. Србија која је годинама, под окриљем Русије, настојала да створи савез који би јој омогућио да врати у своје окриље "Стару Србију" ставила је до знања да је спремна да прихвати предлоге. Краљ Фердинанд и Гешов били су на одмору у Вишију кад је избио рат с Италијом. Ризов, (бугарски посланик у Италији, који се налазио на одсуству у Софији) и Теодоров (бугарски министар иностраних послова) састали су се с Миловановићем (председником српске владе) у Београду и Софији и резултат тога биле су припреме за тајни разговор између Гешова и Миловановића. Тај разговор је вођен ноћу у возу од Београда до Ниша. За време овог трочасовног састанка постигнут је договор о уласку у преговоре у циљу остваривања аутономије Македоније, али уз претходно утврђивање сфера утицаја двеју држава.
Коначни преговори почели су у децембру у Софији, а др Спалајковић је именован за српског посланика у Бугарској у горе наведеном циљу. О значајнијим питањима консултовани су краљ Фердинанд и краљ Петар, а др Данев, председник Народне скупштине Бугарске, и Пашић, вођа радикала у српском парламенту, такође су консултовани о неким питањима. Руске интересе у преговорима заступали су руски посланик и војни аташе у Софији, који су искористили свој утицај да обезбеде задовољење територијалних претензија и да инсистирају на томе да стране у преговорима закључе споразум. Споразум су потписали Гешов и Миловановић, као и бугарски и српски монарх, 29. фебруара -- 13. марта 1912. године.
4. ОДРЕДБЕ БУГАРСКО-СРПСКОГ СПОРАЗУМА
Српско-бугарски споразум састоји се из два дела. Једним се ствара одбрамбени савез између страна уговорница, у којем оне обећавају да ће "једна другој притећи у помоћ користећи све своје снаге у случају да једну од њих нападну једна или више држава". Други део је "тајни анекс" којим стране уговорнице предвиђају могући рат против Турске у случају унутрашњих или спољних тешкоћа Турске које би могле довести у опасност националне интересе једне или друге стране уговорнице или угрозити одржавање статус qуо-а на Балканском полуострву.
Карактеристична одредба за овај део је споразум о територијалној подели у случају победничког исхода таквог рата. Било је предвиђено да се све освојене области држе заједно до потписивања уговора о миру. Након уговора о миру,
шарпланинско подручје, укључујући Новопазарски санџак и "Стару Србију", требало је да припадну Србији, а
територија јужно и источно од Родопских планина и реке Струмице требало је да припадне Бугарској. Било је предвиђено да средњи регион добије аутономију. Међутим,
уколико се обе стране сложе да аутономија за овај регион није практично изводљива, исти је требало да стране уговорнице међусобно поделе дуж линија дефинисаних у уговору, са изузетком још једног средњег региона који преостане неподељен и који би се касније поделио путем арбитраже при чему би руски цар био арбитар. Територијални аранжмани представљају покушај да се помире жеља Србије за разграничавањем за и приступом Јадранском мору и бугарски план за аутономију Македоније. Коначно, споразумом се предвиђало да руски цар буде арбитар и у другим питањима која би могла настати из споразума.
http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/...ki-diplomatski-dokumenti/1289--1912-?lang=cyr
