Добро, то стоји. Ипак, знамо да је хришћанство било присутно, као и то да је, силом прилика, ауторитет спољне црквене хијерархије био слаб. Пошто знаме да је римокатоличке јерес било у непосредној вези са ауторитетом папе, а на основу онога што нам је познато из каснијег периода видимо да је ауторитет папе на тим просторима био слаб (то потврђују и римокатолички избори), лако можемо доћи до одређених закључака.
Осећам потребу да напоменем, мада се ово строго и не тиче теме нашег разгорова, да не треба мешати латински обред и римокатолицизам. Силом прилика, целокупна 'Западна црква' се нашла с оне стране раскола, и језик је свакако одиграо одређену улогу у томе, као и претходним расколима, али ствари су се могле одиграти и другачиje. Управо је схватање природе ауторитета папе унутар оквира који су се развили у 11. и 12. веку, и прихватање истог, то што је ране римокатолике делило од православних. Питања строго догматске природе била су у другом плану, без обзира на то што су се обе стране позивале на њих. Те разлике су у оне време још увек биле релатовно мале и могле су се лако превазићи. Зато, кад говорим о источном утицају, не говорим само о грчком језику и традицијама Источне цркве, већ њеном схватању природе саме Цркве, које су до 9-11. века делили и многи на Западу.
Слажем се да Херцеговину и Босну треба третирати као засебне целине. Чак ни саму Босну не можемо третирати као једну целину, јер постоје јасне разлика између источне, средишње и северне Босне.