kako regaujete na gesla popularne psihologije tipa
misli pozitivno, živi sa svrhom, definiši ciljeve, spoljašnjost dolazi iz unutrašnjosti isl
ima te li neki svoj moto koji stalno ponavljate
mislite li da to pomaže u postizanju uspeha i održavanju mentalne higijeni
ima li neka knjiga koja vas je uputila
Ne verujem u ta popularna nazovi , da izvinete sra*nja. Moram da upotrebim taj termin. Jer su mi to čiste gluposti. Nerealni optimista je puni opasniji, od crnog, najcrnjeg pesimiste. Prema tome...
Ja sam u najgorim životnim momentima, spoznala sama, koliko sma duhovno jaka. U prvom momentu sam mislila, da neću izdržati. I doslovno sam mislila da neću. Jednostavno me je šibalo sa svih strana. Što maltretiranja, što verbalna šibanja, što plač..ne znam i još puno, puno toga...o čemu ne želim da pišem. I jednog dana sam ustala i znala sma da sma na prekretnici. I životnoj raskrsnici. I da imam levo i desno. Levo - u smislu da neću uspeti. Desno - nikada više neće biti ništa isto, ali da ja to sve mogu. Tu je moj zeznut karakter odigrao ulogu (tvrdoglavost do bola i proncipijelnost do koštane srži duboka) , da ja sve to mogu i hoću, ali po ceni, koja meni odgovara. I da će biti previsoka. Ali, da ako izgubim zdravlje, da mi je to potrebno, izvući na takav način, da sutra mogu sebe pogledati u oči, da imam za večnost i budućnost - za šta da se držim. To mi je bilo bitnije od svega. Da sebe ne ubrljam. I tako sam sebi dala reč, da ću izdržati. Znala sma da će po intenzitetu biti sve jače i bolnije, ali da sve teče i prolazi. I da će proći i to. Da ne može doveka. Ja sma malo zeznuta tu; mogu neke stvari do Sudnjeg dana, ako ja znam da to tako treba, mora ili da je po meni ispravno. Sve odvagam milion puta, ali kada krenem, ne odustajem. Po cenu onoga šta cena je bila. I kada je tako visok ulog, ja naprosto sma znala da druge nema. Doduše, nisam to nikada više ni ponovila, niti bih. Sada znam šta tada znala nisam. Da sma tada znala, ne bih to možda sve tako izvela, ali danas ne bih bila ovo što jesam, tako da kada zbrojimo sve, vredelo je.
davno sma naučila u životu, da osim porodice i sebe, nemam nikoga drugoga. Sve što mi ej bilo i važno, kroz život, me je upravo napuštalo u najtežim momentima. Kao miševi. Potpuno perfidno i neočekivano. Ali, ne ljutim se i ne doživljavam lično, iako mi nije selo ok. Ali, nismo svi isti. Nekome je važno sa kim će leći, meni je važno sa kim ću se buditi.
Moj moto je oduvek bio Andrićeva misao: "Dubinom današnjeg pada, merim visinu sutrašnje pobede" . Čak i kada sma bila na ivici, da pokleknem, nešto u meni nije dalo. Jednostavno nije. Možda je to taj vojnički gen, koji ja vučem, kroz pretke.
Telo me je tada izdalo, ali duh nije. Očito da je fizika kod mene slabija, nego ono šta u sebi nosim. Ne bih to nikada ni menjala. Ovo je samo bio "ispit", gde sma ja kao čovek slaba a gde sam jednostavno kao ličnost nepremostivo jaka. I to je ok. Prve sma korigovala a za druge sam sretna, što sam takva rođena.
U to vreme sam pročitala more knjiga. U njiam sam tražila naprosto, odgovore. Utehu. I tada sam ih naprosto "jela"; besomučno čitala. Odgovore nisam našla, ali utehu da. Shvatila sma puno stvari, oplemenila svoju dušu i pobedila. Jer sam pobedila sebe.
a on je umro 
