Politička situacija u SAD

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
pustos:
Sa istog izvora vodu piju.
Kliknite za proširenje...

Да, са Кристалног Иезеррах

miles_survivng_camp_crystal_lake_paramount_warner_ringer.0.jpg
 
Lepi Bora:
Cuj kljucni cevovod, koji snabdeva trecinu amerike benzinom ne umeju danima da poprave .....

Mora da su partijskoj liniji na kontroli i odrzavanju sistema zaposlili masu aktivista Anifa i BLM . :think:

Ovaj Bajden mi se sve vise i vise dopada .......
Kliknite za proširenje...
kako da ga "oprave" kada su sistem hakovali Rusi,sudeci po sumnjama americkih bezbedonosnih sluzbi
https://www.the-sun.com/news/us-news/2859350/colonial-pipeline-biden-cyber-attacks-russia-gang/
https://www.bild.de/politik/ausland...eline-lahm-oelpreis-steigt-76344604.bild.html
Je80 Ameriku kada im Rusi bez carapa namestju predsednika i steluju naftovod
 
Stari tekstovi , ali još uvek aktuelni !


PAD AMERIKE

Šta je generiralo kolaps američkog društva? Nesputano siledžijstvo u svjetskim razmjerama stvaralo je od Amerike demokratskog i humanističkog debila. Za ratne zločine u Japanu, Njemačkoj, Kambodži ili Vijetnamu nikada nije odgovarao nijedan Amerikanac. Iako se to američko zlo ni po čemu ne razlikuje od hitlerovskog. Jedino Amerika odbija podržati osnivanje stalnog Međunarodnog suda za ratne zločine! Jedino Amerika odbija da sudjeluje na Međunarodnoj konferenciji o rasizmu! Pa zar tako skandalozne deklaracije siledžijstva priliče državi koja se ponaša kao svjetski djelilac pravde ?!! Ako se pravda dijeli iz pozicije zaštite rasizma, cionizma i zločina, onda to nije pravda, već nametanje volje jačeg, silom i terorom. Kad Amerikanac ubija, to čini sami Bog , a kada ubijaju ubijeni da bi se zaštitili od z emaljskog boga , to čine zločinci i teroristi .

Dokle god Amerika ne shvati da nema razlike između ubistva jednog ili drugog čovjeka, dotle će njena svjetska ruka pravde biti na klimavim nogama. Šta uopće znači američki ratni poklič: Ili ste s nama, ili ste protiv nas! Nalikuje komunističkim parolama. Ako smo s vama, onda smo protiv opravdanih zahtjeva većine svjetskih zemalja koje su se na Konferenciji o rasizmu složile da je cionizam isto što i nacizam; za razliku od čitavog Svijeta, SAD smatra da izraelski zločini nad Palestincima nisu zločini. Kako da budemo s vama ako se američki zločini u Vijetnamu, Kambodži ili drugdje ne mogu procesuirati kao ratni zločini, samim tim što Amerikanac ne može biti zločinac ?! A kako, opet, da budemo protiv vas kad između izraelskih zločina nad Palestincima i terorističkog napada na Njujork i Vašington - nema nikakve razlike?! S jedne strane su ubice, a s druge nevine žrtve! Jako je zamršeno suosjećati u bolu zemlje koja istovjetnu bol nanosi drugima. Problem nastaje kad se od ostatka preplašenog i ucijenjenog Svijeta traži da jedne ubice slavi kao heroje ili abolira kao bezgrešnike, a da druge ubice proganja kao teroriste


. Amerika nikako ne razumije da je 11. septembra kapitulirala politika dvostrukih aršina. Kroz staljinističku cenzuru slobodnog američkog novinarstva nije se uspjelo probiti pitanje svih pitanja: čime je ovo Amerika zaslužila ? Nisu to valjda nekakvi Arapi iz ćeifa žrtvovali vlastiti život da Svijetu pošalju poruku. Ili možda jesu, jer je Amerika odgajana na robovlasničkoj kulturi - da je svaki život pseći, samo je američki ljudski.

Uobražena Amerika nema snage da se spusti na nivo običnih ljudskih sudbina. Do koje mjere je od nadmoći i medijskog kiča obolio američki um, svjedoči ona sramna propagandna sapunica nad vlastitim žrtvama. Koji dan poslije, ljudi su još uvijek umirali pod ruševinama, a američki je Predsjednik na zgarištu izvodio šou-program sa vatrogascima; oni su nešto skandirali, a on se nešto "kleberio", od razonode što ima šansu da bude vojskovođa . Na njegovom licu nije bilo ni trunke bola, sućuti, shvaćanja, on je bio radostan - jer je konačno zapucalo.


Američka tragedija pretvorena je u jeftinu sapunicu od čijeg prostakluka izrastaju sve druge teško popravljive gluposti i promašaji. Bilo bi logično da američko društvo otvori nekoliko slobodnih rasprava: o ulozi američke politike u Svijetu i mogućnosti prevazilaženja konflikata dijalogom i jednakim uvažavanju prava svih ljudi; o odgovornosti američke politike za stvaranje stanja očaja među ljudima i grupama koje se odlučuju na terorizam; o krhkosti odbrambenog sistema


. Ali, nova američka stvarnost se, kao nikad dosad, zasniva na totalitarizmu, obmanjivanju, blasfemičnoj patetici i siledžijstvu.


SAD su svoje ratne korake odjenule u nevinost žrtava od 11. septembra, nastojeći da sve što čine prikažu kao jedini ispravan i pravedan put. Na njihovu žalost, u Svijetu ima još dovoljno i pameti i hrabosti da se uoče nelogičnosti između zla koje je počinjeno SAD-u i zla koje u ime počinjenog zla čine SAD.


Sa smrću komunizma američka patriotska higijena našla se pred bankrotom. Moralo se ugledati ili izmisliti nešto što bi moglo biti dovoljno uvjerljivo i glomazno da naciju drži u pripravnosti. Pustinjska oluja protiv iračkog diktatora Sadama Huseina bila je nagovještaj iznalaska novog, globalnog neprijatelja SAD-u

Jedan predsjednički mandat Džordža Buša nije bio dovoljan da se u ubjedljivoj mjeri kristalizira nova američka opasnost. Čekalo se osam godina... Osmogodišnja tolerantna vladavina Bila Klintona odgodila je kreiranje globalnog neprijatelja Amerike. Bio je to period šanse da se Amerika izdigne iz kisindžerističkog zločinačkog naslijeđa.


Danas je Amerika zemlja okupirana fašizmom, represijom, kontrolom mišljenja i strahom "da te može progutati mrak". Umjesto demokratskog dijaloga o uzrocima i posljedicama,

, Amerika propada u ekonomskom i svakom drugom smislu; porasla je nezaposlenost. Amerika gubi kredibilitet svjetskog lidera; jedina šansa ,
da se skine odgovornost za američku nizbrdicu jeste da se Amerika gurne u rat. Nove, nepotrebne, pogibije Amerikanaca dodatno će paralizirati američku demokratiju

. Moć SAD-a je stvarana u vrhunskim umovima ekonomskih, vojnih i političkih stratega.
Toliko umnožavanje moći, bez sigurnih mehanizama kontrole, moralo je nekada stići do kritične tačke. Moć je premašila mogućnosti njene samokontrole.

Dramaturški obrazac okupacije demokratskih institucija nije američki izum 21. stoljeća. Događalo se to u svim diktatorskim režimima, koji su opstajali na izmišljenom, a rjeđe stvarnom neprijatlju nacije. Od Hitlera i Staljina, preko Franka, Kastra, Čaušeskog i Miloševića, pa do Buša Juniora, susrećemo se sa jednim istim obrascem mobilizacije nacije na razvijanju fobije od neprijatelja. SAD su godinama uspješno odgajale patriotizam na komunističkoj opasnosti . Mada je i danas teško razumjeti kako bi to komunizam mogao ugroziti bezbjednost SAD-a; nisu valjda komunisti trebali sletjeti s Marsa i okupirati Vašington? Za potrebe američkog antikomunističkog nacionalnog zdravlja pokretani su brojni ratovi, u kojima su stradali milioni ljudi, ali i stotine hiljada Amerikanaca. Samožrtvovanje, čiji arhetip izvire i iz antičkih i drugih mitova, u totalitarnim režimima ima konkretan cilj: priložena žrtva obavezuje da se nastavi njezinim ovozemaljskim, slobodarskim, ambicijama. Žrtva je zavjet, ona traži osvetu, ona traži dokaz da nije bila uzaludna. Pogibija prvog američkog vojnika u Vijetnamu, ili danas u Afganistanu, bila je rentabilna sa aspekta mobilizacijske doktrine; ta pogibija manje zastrašuje, a više obavezuje. To je logika svih osvajačkih ratova u kojima je najteže okupatorskom vojniku objasniti ciljeve njegovog krajnjeg životnog rizika; kad bude povrijeđen smrću svog saborca, on će imati i motiv i cilj - pronaći neprijatelja kojeg dotad nije osjetio.

Teško je pretpostaviti koliko Amerikanaca danas vide procese odumiranja američkih vrijednosti. Ili koliko je njih sputano strahom da progovore protiv militarističke i diktatorske politike

. Nije problem u njihovoj destruktivnosti, već u vlasti koja je tu destruktivnost, sofisticiranim propagandnim porukama, izdigla na nivo patriotizma. U Americi bi musliman-terorista mogao postati svako ko bi da misli drukčije od proklamiranog. Slobodan pojedinac postavljanjem pitanja u najblažem slučaju može ugroziti svoju ekonomsku stabilnost, a u najtežem - dobiti smrtnu kaznu kao saradnik Al-Kaide . Američki je pravni sistem preoblikovan u vojno pravosuđe, pod čijom se giljotinom može naći svako ko se bez dokaza okrivi za terorizam. Zbog globalizacije političkih odnosa, u kojoj su mnoge zemlje postale nezvanične američke kolonije, kazna može stići i svakog drugog ko se usudi da propituje, diskutira, sumnjičari krajnje ciljeve američke antiterorističke politike. Ljudi su krhka i konformistička bića, i otud se prije može očekivati galopiranje istoznačne svijesti, nego soliranje u slavu sopstvene propasti. Tako je bilo u svim totalitarnim ambijentima, tako je danas i u SAD-u.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Patriot Acta je otvorena deklaracija o unutarnjoj okupaciji SAD-a, pošto se tim fašističkim zakonom tajnim vojnim službama daju otvorene ruke da hapse ljude, da ih muče i iznuđuju priznanja, da ih po potrebi likvidiraju. Zapadna civilizacija se nakon srednjeg vijeka po prvi put susreće sa inkvizicijom, kao zakonskom mogućnošću da ljudsko biće bude lišeno slobode bez ikakvih dokaza, mučeno i ubijeno. Savremena historija je takve zločinačke oblike upotrebe države paradigmatski upamtila u Staljinovoj Rusiji,

...
Američki fašizam čini korak više, jer ovaj fašistički akt obznanjuje javno i to sa mašnicom demokratije i borbe protiv terorizma . Javno i sa mašnicom demokratije planeti je obznanjen i konclogor za afganistanske zarobljenike na Kubi. A upravo je američko pravosuđe bilo utemeljeno na maksimi: Niko nije kriv dok se ne dokaže. Deklaracija američkog fašizma potpisana je 13. XI 2001., a još 3. XI u američkim se vojnim zatvorima nalazilo 1147 lice osumnjičeno za terorizam . Po kojoj pravnoj osnovi je američka vojska mogla hapsiti ove ljude? I, ko zna koliko je ljudi u SAD dosad progutala crna ruka američkog fašizma!?


. Amerikanci ne vide ni tračak realnosti. Za njih je rat tek holivudski spektakl u kome uvijek pobjeđuju Silvester Stalone i Arnold Švarceneger, koji se nikad ne vozaju u mrtvačkom sanduku. Olahko su zaboravili Vijetnam i desetine hiljada svojih besmislenih smrti. Državna cenzura je zabranila slikanje žrtava Menhetna, što je u službi šminkanja i zloupotrebe bola; krajnji cilj je ubijediti javnost da rat ne boli. U američkoj svijesti rat nisu raskomadana tijela, invalidi, suze, groblja... Hajde što su slijepi da pretpostave bol koju će nanijeti drugima, ali kako ne promišljaju o sopstvenim žrtvama?! Riječ je o strateškom projektu: Amerikanci će uljepšanom slikom rata biti uvučeni u vlastitu tragediju, a tada će već ta tragedija, kao emotivni energon, sama od sebe proizvoditi militarističku motivaciju, sve dok se ne stekne kritična masa apsurda za shvaćanje ovoga što se sa distance može vidjeti i pretpostaviti. Pet i po hiljada američkih života izgubljenih 11. septembra tek su početni ulog u ovom američkom ruskom ruletu . Za smrt ljudi u Svjetskom trgovinskom centru kriva je slabost obavještajno-sigurnosnih službi SAD-a, a tek potom teroristi.
 
Poslednja izmena od moderatora:
KOBNA GREŠKA AMERIKE! Evo kako je Tramp JEDNOM RAKETOM UNIŠTIO dosadašnji trud diplomata i ceo region ISPORUČIO PUTINU!

U jednom od stripova, Talični Tom se nađe u Teksasu i bavi se naftom. Dno svake od sličica je crn i predstavlja kaljugu koju je napravila nafta. Nakon uobičajenih peripetija, jedan od sporednih junaka, bušač nafte, ljutito preseče: “Dosta mi je ove nafte. Idem negde gde je nema, gde je sve suvo. Idem u Arabiju, tamo je samo pesak”.
Nešto slično dogodilo se 1931. godine kad je "Standard Oil", firma koju je osnovao Džon Rokfeler, nakon što su SAD službeno priznale Saudijsku Arabiju, dobio koncesiju za crpljenje nafte u istočnoj pokrajini al-Hasa. I tako počinje formalno širenje američkog interesa i na prostor MENA (Severna Afrika i Srednji istok), podseća "Euractiv".
Odnos sa Saudijskom Kraljevinom zacementiran je u februaru 1945. godine kad su se na američkom razaraču USS Marfi sastali predsednik Frenklin Ruzvelt i kralj Abdulaziz ibn Saud. Što je bio jedan od jasnih znakova formiranja novog svetskog poretka u kojem će SAD, odustavši od svog dugotrajnog izolacionizma, odlučno preuzeti vodeću globalnu ulogu. Na snazi je i dalje ostala Monroova doktrina “Amerika Amerikancima”, ali američki je interes sada i Evropa (Maršalov plan), Azija (Korejski rat) i MENA.

Džordž Kenan, američki diplomata, 1946. godine šalje poznati telegram kojim upozorava na opasnost koju SSSR predstavlja Sjedinjenim Državama. Time su postavljeni temelji doktrine američkog predsednika Harija Trumana čime neformalno počinje Hladni rat. Jezgro Trumanove doktrine je sprečavanje širenja geopolitičkog uticaja Sovjetskog Saveza.
Proces dekolonizacije

Prostor MENA nakon Drugog svetskog rata doživljava turbulentne promene. Nedavno je hrvatski profesor Daniel Bučan, arabista i ambasador u Egiptu, precizno definisao da ne treba da nas čudi sadašnje stanje u MENA-i jer je ono takvo već sto godina, od raspada Osmanskog Carstva. Tada je Liga naroda definisala mandate koje su dobile Velika Britanija (Irak, Palestina) i Francuska (Sirija i Liban), a Italija je već bila ušla u Libiju. Pariz i London su se za to bili pripremili, njihove diplomate su još 1916. godine izradili plan podele osmanskih područja. Postoji i anegdota da je granica Jordana tako izlomljena jer je Vinston Čerčil malo popio, pa je štucnuo dok je povlačio liniju koja zato nije ravna.

Nakon 1945. godine UN počinje proces dekolonizacije koji je uključivao i ukidanje mandata. A onda je doneta odluka o podeli Palestine i formiranju države Izrael. Što postaje prvo izvor, a posebno u novije doba, sve više povod za sukobe u MENA-i. Presudni je događaj Suecka kriza 1956. godine koja je potvrdila da Francuska i Britanija više nisu ključni regionalni akteri. Novi igrači su SAD i SSSR.

Zbog toga je 1957. godine definisala svoju doktrinu koja daje svakoj zemlji MENA-e mogućnost da zatraži američku ekonomsku saradnju ili vojnu pomoć SAD “ako joj zapreti oružana agresija”. SAD se tako pozicionira kao ultimativni zaštitnik zemalja MENA-e. Ta je politika upala u određenu krizu nakon što je SAD preuzeo i funkciju glavnog zaštitnika Izraela, ali u pravilu nije smetala poslovnim odnosima, pre svega trgovini naftom. Sve do 1973. godine kada izbija naftna kriza: zemlje članice naftnog kartela OPEK tada nameću embargo na prodaju crnog zlata zemljama za koje su ocenile da su pomagale Izraelu 1973. godine u poznatom Jomkipurskom ratu.

SAD je bio na toj listi (uz Japan i Kanadu, na primer). Vašington nakon toga pokreće opsežnu diplomatsku inicijativu koja ima veliko finale 1978. godine. Tada američki predsednik Džimi Karter u Kamp Dejvidu postiže istorijski dogovor: izraelski premijer Menahem Begin i egipatski predsednik Anvar el-Sadat potpisanim sporazumima utiru put mirovnom sporazumu tih dveju država potpisanom godinu dana kasnije. SAD je garant sporazuma, ali ne samo deklarativno: preuzeo je obvezu da Egiptu godišnje isplaćuje nekoliko milijardi dolara vojne, ali i ekonomske pomoći. Od Kamp Dejvida Egipat je dobio oko 50 milijardi dolara direktne američke pomoći. Izvan NATO-a, samo je Izrael dobio više.

Ipak, čini se da je fokusiranje na egipatsko-izraelske pregovore učinilo tadašnju administraciju neopreznom - ili preterano samouverenom - pa je doživjela dva najteža udarca od Drugog svetskog rata (da, gora i od vijetnamskog poraza). Oba iste godine, 1979. Prvo je u Iranu izbila Islamska revolucija nakon koje Teheran i Vašington prekidaju diplomatske odnose sve do danas, a zatim je SSSR vojno intervenisao u Avganistanu. Što je dubinski promenilo odnose u MENA-i: Iran je bio stameni američki saveznik koji postaje zagriženi neprijatelj i Zaliv više nije pod punom kontrolom Vašingtona. SAD će se okrenuti prema neprijatelju svog neprijatelja, Iraku, koji ubrzo pokreće rat sa Iranom.
U Avganistanu će Vašington odmah pokrenuti operaciju opremanja gerilskih boraca, mudžahedina, koji postaju najozbiljniji problem sovjetskih okupatora. Novac se nije štedeo i obilato se trošilo za obe operacije. Karter grčevito pokušava da sačuva obraz pred američkom javnošću, pa u govoru o stanju nacije 1980. godine dodatno precizira i širi staru doktrinu: SAD će upotrebiti vojnu silu, bude li potrebno, kako bi zaštitio svoje nacionalne interese u Persijskom zalivu.

Odluka Vrhovnog suda

No, Iran ostaje trn u srcu i najveća pretnja SAD-u u regiji. Situacija se ozbiljno okreće u korist SAD 1990. godine kada irački diktator Sadam Husein osvaja Kuvajt. Džordž Buš tada organizuje globalnu vojnu alijansu, u kojoj su bile i arapske države, i u kratkom ratu izbacuje Irak iz Kuvajta. Uporedni raspad bipolarnog sistema pretvorio je SAD u globalnog lidera - sa dve bolne tačke: Irak i Iran u kojima nikako da ostvari željeni uticaj.

I onda 2000. godine odlukom Vrhovnog suda SAD Džordž Buš mlađi postaje predsednik. Uz njega je stala tada moćna grupacija neokonzervativaca koji preuzimaju ključne pozicije u administraciji. I onda sledi nova prelona tačka: 11. septembar 2001. godine i napad Al Kaide na Njujork i Vašington. Neokonzervativci odmah udaraju u ratne bubnjeve i pokreću vojnu operaciju u Avganistanu, a zatim i operaciju rušenja Sadama Huseina. Reč je o jednoj od najlošije pripremljenih, ne samo američkih vojnih intervencija, koja je izazvala dugoročne negativne, maligne posledice. I potvrdila istorijsku istinu: kad se vojna operacija bazira na lažnim informacijama, iz nje se teško rađa nešto pozitivno.

Iračka je nafta bila samo jedan od argumenata za ovu katastrofalnu avanturu. Bilo je tu želje da se osveti Sadamu Huseinu, nebulozne ideje da bi Irak mogao postati nova američka čvrsta tačka u regionu sa koje bi se širila moć prema Iranu što je dugoročno trebalo da dovede do kraha režima.

To je bila prva akcija u kojoj je došlo do ozbiljnog spora sa Turskom koja je odbila da otvori prostor za invaziju sa severa. To je i akcija koja je pokazala da značajan deo NATO-a više ne podržava američku samovolju - taj će proces rezultirati sadašnjim ozbiljnim tenzijama u transatlantskim odnosima. To je akcija u kojoj nije odrađena školska lekcija: šta kada srušimo Sadama, kako ćemo formirati novu vlast, kako osigurati podršku lokalnih grupa. Sve je to rezultiralo pobunom sunita koja ni dosada nije ugušena, samo je donekle prigušena.

SAD formira vlast koja bi trebalo da garantuje zastupljenost tri osnovne grupacije: većinskih šijita, manjinskih sunita i Kurda. No, ta se dobra namera transformiše u travestiju vlasti u kojoj Kurdi učestvuju samo formalno, pa šijiti preuzimaju glavnu reč. I to šiiti sa dobrim vezama u Iranu koji svesno minorizuju sunite. Pa se tako operacija koja je za cilj imala slabljenje uticaja Irana preokreće u svoju suprotnost: Iran postaje regionalni vladar. U takvim okolnostima radikalne grupacije sunita formiraju lokalnu Al Kaidu koja će prerasti u terorističku grupu Islamska država.

Talasi koji su se iz Iraka širili prema zapadu MENA-e 2011. godine pokrenuli su Arapsko proleće, a zahvaljujući problemima u koje je američka vojska upala u Iraku avganistanski talibani su uspeli da se pregrupišu i pokrenu ofanzivu.

Ljudske žrtve se broje u stotinama hiljada. I to pretežno lokalnog stanovništva, mahom civila. Da ne spominjemo generacije dece koje su ostale bez detinjstva i obrazovanja.

Bezbednosni tim

Barak Obama po ulasku u Belu kuću 2008. godine na stolu, osim globalne finansijske krize, nalazi i haos u MENA-i. U takvim će okolnostima njegov bezbednosni tim zacrtati novu politiku za sledeću deceniju. Ključna je odrednica izvlačenje SAD iz ratova u MENA-e. Mnogi zaboravljaju da su intervenciju u Libiji počeli Evropljani, a da se SAD uključio kad je Bengaziju zapretila humanitarna katastrofa. A i tada primarno logistički. Obama je čak i nakon što je pregažena njegova “crvena linija” (napadi hemijskim oružjem) odbio da direktno vojno interveniše u Siriji.

Obamina doktrina je značila kraj nekadašnje: SAD više nema nacionalnih interesa u MENA-i. Zemlja je ostvarila energetsku bezbednost i bez dotoka nafte sa tog prostora, razvija obnovljive izvore energije i shvata realnosti novog doba. No, Obama nije želeo da nasledniku ostavi haos u MENA-i kakav je njega dočekao, pa je učinio sve da se pronađe neko kompromisno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba. Ali, to su Palestinci minirali. Uporedo je radio na postavljanju temelja nove bezbednosne arhitekture MENA-e, definisanju sporazuma o iranskom nuklearnom programu. Obamina je logika bila izuzetno racionalna i realna: pritiscima nismo uspeli da učinimo Iran kooperativnim. Treba probati ustupcima, ali uslovljenim. Svaki pregovarač zna da se kompleksni problemi ne mogu rešavati u celini.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Prvi korak je bio bio JCPOA, potpisan 2015. godine. Obama je bio uključiv, za sto je doveo svoje i iranske saveznike: Rusija, Kina, Nemačka, Francuska, Velika Britanija. Scenario je bio mudar: otvoriti Iran svetu ukidanjem sankcija i tako katalizirati procese koji u Iranu traju. Reč je o nezadovoljstvu mladog i građanskog stanovništva teokratskim režimom i “večnom” vlašću vrhovnog religijskog vođe Alija Hamneija. Nakon predsedničkih izbora 2009. godine izbili su burni i krvavi protesti zbog verovatno nameštene pobede Mahmuda Ahmadinedžada. Vlast je imala ozbiljnih problema u gušenju. Tim je snagama Obama želeo da da novi podsticaj, jer je bilo jasno da će predsednik Hasan Rohani krenuti u podizanje životnog standarda. Građanski i mladi krugovi (60 posto stanovništva Irana mlađe je od 35 godina) tražiće više, a ajatolasi će naići na opštenarodni bunt kad će ta stremljenja pokušati da uguše. Taj je proces i krenuo već krajem 2016. godine kad su žene počele da skidaju marame sa glave na javnim mestima.

Strateški obrt

Ali, tada je predsednik već bio Donald Tramp. Koji je izašao iz nuklearnog sporazuma uveren da će strategijom maksimalnog pritiska naterati Hamneija i režim da pristanu na razgovor sa njim. Kao što je mislio da je naterao severnokorejskog diktatora Kim Džong-Una, koji je svojom porukom s kraja prošle godine da se više ne smatra obveznim da se pridržava motrenja na nuklearne eksperimente, pokazao kako je Trampa lako nasankati. Tramp je uveren da je genijalan pregovarač, a dosad je izgubio sve pregovaračke bitke.

Tramp je srušio taj projekt istovremeno gubeći i ono malo uticaja što je SAD imao na tom prostoru. Sirija je pod kontrolom Turske, Rusije i Irana, Jemen je sve bliže Iranu, Liban pred kolapsom, talibani kontrolišu više od pola Avganistana. Uz SAD je neupitno Saudijska Arabija, koja je zbog neobuzdanog prestolonasljednika Mohameda bin Salmana na sve gorem glasu i u arapskom i islamskom svetu, kao i Izrael. Ujedinjeni Arapski Emirati razmišljaju strateški. Žele dobre odnose sa SAD, ali vide da se u njih ne mogu osloniti kao na saveznika i svesni su da je projekat izmeštanja Vašingtona na druge strateške pozicije nepovratan.

Iran ostaje ovde, moćniji je od Saudijske Arabije, ima i stratešku pozadinu jer gradi odnose sa budućim liderima Avganistana i sadašnjim Pakistana i zato treba voditi uravnoteženu politiku, pojednostavljeno sve snažnije otvarati vrata prema Teheranu. Slično razmišljaju i Katar, Oman, Kuvajt, pa i Jordan.

Trampova akcija je konačno širom otvorila vrata Rusiji i Kini. Ova prva trenutno deluje puno aktivnija, angažovanija, ali doseg njene moći je ograničen ekonomskom slabošću. Ipak, moćna oružana sila je u MENA-i i dalje vrlo važan argument. Moskva je, osim toga, pokazala da ne ostavlja svoje saveznike na cedilu, pa je tako očuvala vlast Bašara al-Asada u Siriji. Za uzvrat je dobila baze iz kojih je niko neće moći isterati. A ima i veliku stratešku prednost pred Vašingtonom: dobre odnose sa svim zemljama na prostoru MENA-e, od Maroka do Avganistana. Ruski predsednik Vladimir Putin može u bilateralnu posetu Rijadu i Teheranu, Ankari i Jerusalimu, Bejrutu i Sani. A i u celom Avganistanu jača svoj uticaj. U sledećem razdoblju se na ovim prostorima neće moći doneti nijedna važna i ostvariva odluka bez saglasnosti Rusije.
 
Poslednja izmena od moderatora:
MJK:
Svak protiv svakoga
Kliknite za proširenje...
„Нација је у дубокој опасности“: Бивши амерички
генерали посумњали у психичко здравље Бајдена
1125341003_0:186:3072:1848_1000x0_80_0_1_e25fe3b0ea25b19b42085ebb73ba047c.jpg.webp

Више од 120 пензионисаних америчких генерала потписало је отворено писмо у којем критикује америчког председника Џозефа Бајдена.
У писму се наводи да је „нација у дубокој опасности“. Угрожен је опстанак земље као уставне републике, сматрају официри.
„Не може се занемарити психичко и физичко стање врховног команданта (Оружаних снага САД Џоа Бајдена). Он мора бити у стању да брзо доноси тачне одлуке у области националне безбедности, било где, дању и ноћу“, истичу аутори писма.
Kliknite za proširenje...
У документу, који је потписало 124 особе, такође се говори да је тренутна администрација „диктаторским путем започела прави напад на уставна права америчких грађана, убрзано потписавши више од 50 извршних налога, заобилазећи Конгрес, од којих многи укидају ефикасну политику претходног руководства“.
Генерали су позвали ФБИ и Врховни суд да брзо делују када се појаве изборне неправилности и да их „не игноришу као 2020. године“.
https://rs.sputniknews.com/svet/202...rali-posumnjali-u-psihicko-zdravlje-bajdena-/
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Umri_muski
Politicka ponzi shema
Odgovora
1
Pregleda
127
Umri_muski
Umri_muski
Обилић
Politička groznica u Srbiji večeras dobija puni zamah!
Odgovora
3
Pregleda
324
Izvesni.Sinisa
I
Frkisa
Studenti u blokadi su najveća politička podvala u istoriji srpskog višestranačja
5 6 7
Odgovora
171
Pregleda
2.259
Radašin778
Radašin778

Back
Top