Ognjen u Foci
Sred krvave Kamenite Gore
đe se jele s' oblacima bore
đe najčešće munje vatru pale
kuda su se mnoge vojske klale.
Đe mramor luk oko puta stoji
vuk ne smije noćit' u toj gori
đe ni or'o neće često stati
đe ne smije gavran zagrajati.
Đe bor granom u nebesa tiče
đe se oblak sa gore ne miče
đe je munja usred podne luča
đe se nikad bez sablje ne ruča.
U pećini, u pustoj planini.
Ljulja majka u vremena stara
uz preslicu i pjesmu guslara
u krvave dane i vremena
svoga sina, nejakog Ognjena.
Pa mu majka tepa ispod glasa
rasti, sine, za oružja stasaj
pećina ti ne bivala kuća
mač nosio, a im'o pregnuća.
Im'o sreće i muškog talika
ne sjekla te sablja u krvnika
desnom rukom prekid'o nepravdu
a lijevom uzdizao pravdu.
Im'o handžar oštar k'o vid oka
ne stiz'o te zanat krvoloka
predvodio čete i družine
kroz krvave klance i planine.
Rasti, sine, za pjesmu nam bio
i sve naše rane osvetio.
Tako mladi Ognjen odrastaše
sa očevom sabljom se igraše
naučio brzo da je paše
i pomamna hata da pojaše.
A pogodi đe pogleda okom
a jelena da uhvati skokom
al' ga paze iz gore hajduci
da ga ne bi pogubili Turci
dokle svoju desnicu ojača
pa pred njima onda da korača.
Kad hajdučke vještine savlada
pokrenu se momačka gromada
ličijaše golemo na oca
ravnoga mu ne bi pregaoca.
U najprvu bitku kad je bio
junaštvom je četu zasjenio
najpotonji izađe s' megdana
a nahrani svoga jatagana
i zadobi osam teških rana.
Tu mu daše zvanje harambaše
ali rane dugo ne trajaše
zacijeli brzo i to svaka
pa vrela krv pokrenu junaka
ne bi rek'o da ide, no leti
i nepravdu jataganom sveti.
U Ognjena četa ognjevita
u Ognjena sablja zamašita
u Ognjena srce sokolovo
ne bije ga puščano olovo.
Ali ima po tijelu rana
k'o godina lijepijeh dana
ma se tome nije ni čuditi
svaki dan će kavgu zametnuti
od Đurđeva do Mitrova dana
sa četom je sve u busijama.
Pročulo se na četiri strane
nema sablje da pred njime stane
niti ima boljega junaka
a da nije Murata Fočaka.
Još počeše da kolaju priče
jedan drugom k'o blizanci liče
prepoznat' ih niko ne bi moga
kad bi stali jedan do drugoga.
Još se veli za Turčina lava
tridest vlaških da posiječe glava
biranijeh ljudi i junaka
sa sedla je svakom glavu smaka.
Niđe rane na sebe ne nosi
srpske glave kao kosom kosi
i hvali se među gazijama
da uzima obraz Vlahinjama.
Još da traži kroz gore Ognjena
da mu skine glavu sa ramena
jer su došle i do njega priče
k'o jabuka presječena liče.
Sa strahom se šapće iza vrata
da je Ognjen bolji od Murata
zato silan Turčin propitkuje
kuda Ognjen s' četom hajdukuje.
Da zuckanju tome na kraj stane
i da sabljom po Ognjenu mane
ko je bolji, od njih, da se znade
svud ga traži, sreta ne zapade.
No kad bješe o Mitrovu danu
Ognjen s' četom na Zimovnik banu
zelena je objeljela gora
obijeli snijeg vrh Timora.
Neki hajduk otide jataku
drugi pođe da obiđe majku
samo Ognjen đogata okroči
da potraži Murata po Foči.
Po dolami preturio struku
nalikuje planinskome vuku
i dok samoj Foči blizu stasa
od Murata ni traga ni glasa.
Silno ture neđe se zapilo
kao što se bilo naučilo
po petnaest dana stalno piti
onda raju sjeći i goniti.
I sad bješe tako naumio
i tako se s' Ognjenom susreo
kod mramora hajduk Radojice
niđe niko osim njih dvojice.
Jaše Murat, krvava gazija
i rekao, jaše sva Azija
zgodniji no jedna đevojka
a dva oka k'o u krvoloka.
Bez milosti, a puna pakosti
puna zlobe, ljude da porobe
silan alat jedva pod njim hrače
a za begom danas gavran gače
i zemlja se pod njime sliježe
teško joj je kad njom ide beže.
Gleda Ognjen ognjevita zmaja
pa se krsti, pogledaj belaja
svakojega čuda na svijetu
baš ličimo k'o jaje jajetu.
Pa poćera pretila đogata
prepriječi njega pred Murata.
Pa povika Ognjen ognjevito
oj Murate, kuda si se skit'o
ja preiskah bosanske planine
i jedva te pronađoh, Turčine.
Tražimo se evo tri godine
danas jedan mora da pogine
pa sad vadi sablju na Ognjena
a moja je za megdana spremna.
Niko nema da nam megdan smeta
udri prvi, oba ti svijeta.
Da je bilo to gledati, ljudi
strah Murata nije no se čudi
pa povika, mojega mi Dina
nije Ognjen, no šejtan od vina.
Bit' ne mogu tačne one priče
dva čovjeka da toliko liče
k'o ja i ti, sam te Bog ubio
mora da te moj babo pravio.
Neđe ti je obljubio majku
ti ćeš danas moju alabajku.
Pa grom trže sablju iz pojasa
zviznu sablja, vazduh zatalasa
Ognjen sablju na sablju dočeka
pa Muratu reče, šta si reka.
Moj je otac čete predvodio
pa je možda tvoju majku srio
ma i da smo list od jedne gore
to ti glavu spasiti ne more.
Da te moja Milica rodila
ova bi ti sablja presudila
pošto tako radiš naopako.
Pa handžara oštrih stade zveka
dok na jeli crni gavran čeka
i trava se od varnica pali
i Murat se sa alata svali.
I njegova tu poleće glava
na vratima od grada krvava.
Ognjen s' njega sve ođelo svuče
sem košulje sve na se obuče
pa baš čudo, neviđenog lava
ni majka ga ne bi prepoznala
i hajduci iz njegove čete
sa sabljom bi na nj'ga da polete
kad je džalvu zamot'o po glavi
nije Ognjen nego Murat pravi.
I njegova konja on okroči
i k'o Murat krenu gradu Foči.
Tako Ognjen krenu ka mahali
da se malo s' Turcima našali
po adetu crnu u mehanu
plaća piće na svakoju stranu.
Piju Turci k'o na kakvu slavu
Murat vadi Ognjenovu glavu
postavi je nasred tavulina
evo glave Ognjen kaurina.
Da je Turci i znaju i vide
da je sablja Muratova skide.
Blagodare okupljeni Turci
Alah ti se priklonio ruci
probalo je sto sabalja prije
na Ognjena, kud imalo nije.
Samo sablja Murata Fočaka
mogla posjeć' Ognjena junaka
no je muka na Ognjena vuka
njin običaj nije gled'o prije
kako misli glavom kad popije.
I Murat je znao pićem tako
svu družinu razveselit' jako
da ne znaju sem za krčmarice
kad im piće udari u lice.
Jer đe sjeda, tu se dobro pilo
a đe pije, sve se veselilo
i trošilo na tovare blago
i činilo što je njemu drago.
Sad do njega, bolji od boljega
sve Bosanci, a samo Krvarci
i glas neko od njih dade Hajci.
Da je Murat Ognjena posjeka
da ga noćas na čardake čeka
ali hoće Murata Fočaka
da isprate Turci do odžaka.
Nema Ognjen uzmicanja više
još mješinu rakije popiše
k'o topovi da u kulu biju
sprema Hajka kuću i avliju
da dočeka svoga sevapliju.
U želji ga dočekuje Hajka
no sa njime trideset Turaka
i svratiše još popiti vina
sad je muka stigla kaurina.
Pritrčaše oko njega sluge
nešto mora činjet', nema druge
pa naredi, dones'te rakije
noćas ništa faliti ne smije.
Ali hajduk vičan svakom jadu
ispod ruke uze Hajku mladu
reče, sve nas vodi u odaju
dok kokoti prvi zapjevaju.
Smjerna Hajka u njega ne gleda
dovede ga đe je Murat sjeda
sjede Ognjen nasred odžaklije
oko njega tridest aga pije.
Poslužuje Muratova Hajka
što običaj nije u Turaka
nju je na to Murat naučio
nije mnogo na adet pazio.
Šćelo mu se i tako je moga
nije ferm'o Alaha ni Boga.
Gleda Hajka dva cijela sata
niđe nema rane na Murata
al' joj nešto sumorno izgleda
čudnovato trepne kad pogleda.
Al' to Ognjen, hajduk na oprezu
gleda đe je sio za trpezu
kud će lećet', sa sabljom u ruci
što ako ga prepoznaju Turci?
Ma Ognjenu Bog i sreća dade
ni divna ga Hajka ne poznade
no mu ispod trepavica zbori
čuveni su kao vazda dvori.
Sve si naša, što si ostavio
dobro doša, gospodaru mio
ja sam znala sve ovog vremena
da si poš'o da tražiš Ognjena
i srećna ti na megdanu ruka
kad pogubi toga vlaškog vuka.
Mislila sam, biće na te rana
s' toga tvoga najtežeg megdana
i bila sam spremila zavoje
mladosti mi i ljepote moje
i eno ih u ratnu odaju
blago mene što ti ne trebaju.
Tebe može sve na svijet biti
i Ognjena lasno pogubiti
i rusu mu donijeti glavu
ala imam junačinu pravu.
Svakoj mi se obradova zori
al će noćas Hajka da te dvori
i svu tvoju junačku družinu
i klanjat' se velikome Dinu
što si doš'o s' megdana, bez rana.
Čim kokoti prvi zapjevaše
p'jani Turci konje pojahaše
osta Ognjen, vesela mu majka
pored Hajke Murata Fočaka.
Pa je gleda, a srce mu bije
ljepše žene još gledao nije
nema više hajdučkog opreza
ljepota ga Hajkunina sveza.
Dan bijeli pri njoj ništa nije
mjesec tako planinu ne grije
sve ljepote što je dosad gleda
pri Hajci se primaknuti ne da.
Ali Ognjen svijetla obraza
divnoj Hajci Muratovoj kaza
prije nego opuči zora
moram ići sa bijela dvora
još jednoga da sretnem dobroga
pa ću, Hajko, doći posle toga.
Hoće Ognjen da umakne kako
ali Hajka ne pušta nikako
no raspremi meka diverluka
i uvede u torinu vuka.
Pa mu sklapa ruke oko vrata
a groznica proljetna je hvata
pletenice niz prsi razmrsi
a privi se na hajdučke prsi.
Kad ga staše mlada milovati
stadoše joj prsti zapinjati
Murat rana nema sa megdana
a ovome prsa izbrazdana.
Pa sve ruke utapa u rane
prepade se, đe si bio, dane
đe si, zoro, ne svitala više
zar mi razum šejtani popiše?
Ko je ovo, moja majko stara
ja poznajem svoga gospodara
Murat jeste, ali Murat nije
ko je ovo noćas, muka mi je.
Pušti zorom Sunce da ogrije
pa se sjeti, bit' jedino more
to je Ognjen od Kamene Gore.
Nijesam ga mogla prepoznati
kuku mene, svijet će doznati
oj Ognjene, ognjem izgorio
na vatru si mene naložio.
Šta učinje noćas na konaku
Bog navio, ne gledao majku.
Tada Ognjen ognjevite ruke
primi Hajku na najslađe muke
iako je prepoznala njega
sva se topi kao gruda snijega.
I zora je s' Ognjenom zateče
a stražarima ni riječ ne reče
tu je Ognjen do Đurđeva danka
bio s' Hajkom Murata Fočaka.
Klanjali mu do zemlje se Turci
a ona mu spavala na ruci
pa kad mu se četa okupila
divno ga je Hajka ispratila.
On u četu pođe Karađorđa
i posta mu pred četama vođa
a cijela Foča poslije zvoca
sin Muratov bolji je od oca.
I nek' bude, nema crne štete
nek' je bolje od oca dijete.
posebna sorta
