Kaže se danas, a tako bi bilo i ovde da nije muslimana. Turci su ti koji su doneli ogromne demografske promene i uveli principe zimija tj. Naroda knjige po Kuranu, što je izvelo tektonske populacione pokrete, ali i identitetske procese, na području jugoistočne Evrope.
Нисам сигуран шта је писац хтио да каже.
Људи од памтивјека имају потребу сврставања у колективитете, по етничком, политичком, завичајном, вјерском и ином основу. Да би неки национални (народносни) идентитет опстао у дужем временском периоду, потребно је да та нација (народ) има политички ослонац (државу у којој ће политичку елиту чинити племство тог народа) или алтернативну институција која ће преузети улогу чувара народносног идентитета.
По краху српских земаља, успостављени принцип зимија који је обухватао и плаћање џизије али и држање немуслинског становништва у понизном положају укључујући рестриктивне законе, је имао за посљедицу вјерско раслојавање и јачање вјерског као доминатног колективног идентитета, у том раскораку Српска Црква (као и друге цркве) је преузела улогу чавара националног идентитета.
Konkretnije, tako je bilo ovde i pre Turaka. Romeji su bili nacionalna zajednica u predmodernom smislu, na temelju podanstva romejskom caru....
Ромеји који се јављају у списима јесте, по мом мишљењу, политипка одредница и у складу са оним што би назвали политипчким концептом нације. На другој стерани Романи у тим истим списима су народносна одредница.
.... Isto to važi i za ostale srednjovekovne državne tvorevine ovde; sijaset primera ima u kojima se odrednice kao npr. Bugarin, Srbin ili Bosanac koriste u kontekstu podanstva, odnosno baš u smislu podanika dotičnog monarha.
Ако пишемо о развијеном и позном средњем вијеку, важно је у ком контекству се име појављује у списима, Србљин и Буљгарин зависно од клонтекста може бити и политопним (поданство) и етноним (припадност етничкој групи). На другој страни по мом мишљењу Бошњанин зависно од контекста у спису може бити и политоним (поданство) и демоним (завичајна припадност).
I kad kralj Tvrtko uzima titulu kralja Srbljem, to ima kontekst upravo istog podanstva, ali Srpske zemlje koja je istočni sused Bosne. Pa opet, to nema veze sa dublje etničkim poreklom Bošnjana (opet u kontekstu politonima), koje je srpsko, zato što su Bosna i Srblji „nacije“ u predmodernom kontekstu (odnosno, zbog toga što „nacionalni Srbiji“ osim Srba podrazumevaju i Vlahe i Arbanase i Latine i Sase i Bugare i Grke i sve ostale, kao što je bilo i etničkih Srba van nacionalnih Srbalja).
Када се Твртко титулише краљ Србљем то значи то што пише, да је краљ Србима. Опет мислим (морао бих прелетјети урадак Невена Исаиловића) да у босанским средњевјековним повељама нису користили за Рашку појам срб'ска земља (или сва срб'ска земља и Поморје, што смо некад имали код титулисања српских владара источно од Дрине), сам Твртко пише у повељи "почех с Богом краљевати и правити пријестол српске земље", и он српском земљом доживљава простор којим влада.
Овдје је важно имати на уму да су и те повеље писане у складу са околностима које су се мијењале, гдје је од форме важнија суштина а некад не треба искључити и политичку позадину и какви су се процеси дешавали у том времену.
Nama taj model političke nacije deluje nešto što se a priori dovodi u vezu sa zapadnjačkom kulturom, što je malčice pogrešno ili u najmanju ruku nepotpuni deo odgovora, jerbo je koncept etničke, krvne nacije, povezan sa dolaskom agarjana iz Azije i posledica je sklopa okolnosti koji uključuju državni diskontinuitet, vlast pod elitom strane kulture i veliko izmeštanje stanovništva. Bez toga, da je Kneževina Srbija u XIX stoleću evoluirala na temelju države srpskih despota, odnosno da su srpski monarsi vladali u neprekinutom kontinuitetu Srbijom od pada Smedereva 1459. pa sve do 1815. godine, mi bismo pričali o „političkoj naciji“ kao nečemu što je za ove prostore, bez Turaka Osmanlija koji su ih svojim pečatom društveno-kulturološki oblikovali, nešto najprirodnije.
То јесте вјероватно тачно, такво схватање постоји и посљедица је доста прихваћеног увјерења да политички концепт нације има свом зачетак у 1789.години и француској револуцији. И по мени погрешно увјерење, како сам се већ осврнуо и током Византије наметао са тај политички идентитет гдје су сви поданици цара којем год народу припадали и које год вјере били као доминантан. и појам Ромеји је управо у складу са оним што бисмо данас назвали политичким концептом нације, али то смо имали и раније у времену експанзије Рима гдје би се кроз значај добијања статуса "грађанина Рима" афирмисао тај политички концепт условно назовима националностзи.
Што се тиче претпоставке да је српска земља наставила својен битисање и да се одбранила од османлијских освајача, вјероватно си у праву.
