Obraz i poštenje
Mnogo se danas promenilo, ništa nije kao nekad. Pripisuju to napretku civilizacije. Kažu da je civilizacija napredovala toliko da nam je sve dostupno. Živi se mnogo brže, toliko da na kraju nećemo ni osetiti da smo živeli. Sećanja će nam ispunjavati samo misao: „eh da sam imao više vremena“. Sa druge strane čovek od svog rada sve manje ima i sve manje može da zaradi. Sagledavši takvu istinu, možemo da zaključimo da nam sve jeste dostupno, ali da za to nemamo ni vremena ni novca. Ne razumem samo u čemu je onda razlika da li nam je nešto dostupno ili ne, kada u tome sigurno nećemo uživati. Ne želimo valjda da budemo deo takvog sveta.
Vidim i da je Zapad strašno „napredovao“ u versko-naučnom pogledu pa je tako papa Jovan Pavle Drugi još 1996 godine za evoluciju izjavio: „to nije samo hipoteza već dokazana činjenica”. U tome ga danas podržava i Papa Franja, koji danas Veliki prasak i evoluciju spaja sa Bogom i izjavljuje : „one zahtevaju jedna drugu“. A zatim nastavlja svoju izjavu komentarom : „Kada čitamo o stvaranju čoveka u „Knjizi postanja“ zamišljamo Boga kao mađioničara sa čarobnim štapićem, koji može da uradi šta god poželi, ali nije tako“. Dakle oni sada imaju i neka nova shvatanja Boga.
Ne kažem da neko mora da veruje u Boga, jer to jednostavno mora da se oseti. Mada je to bilo za očekivati bar od onih koji se prikazuju kao verski poglavari. Bez obzira na to sigurno je da niko ne može da na osnovu svojih proizvoljnih fantazija menja hrišćanstvo. Naravno da me to od pape nije začudilo. Ovo je samo dokaz da su, onog momenta kada su se odvojile od izvora, od pravoslavlja, pape suštinski i prestale da veruju.
Dok se sve to događa u EU, Americi, Engleskoj ili bilo gde drugde, nama može da bude žao, možemo da pokušamo i savetom da im pomognemo – ali ono što ne smemo je da postanemo deo tog nakaradnog sveta. Siguran sam da pravi svetosavac mnogo više voli ljude nego novac, siguran sam da Srbinovu dušu ispunjavaju prijatelji, porodica, vera. Ne može Srbin biti srećan u svetu bez emocija, prijatelja, istine i poštenja. Nema sreće za Srbe u svetu isključivog interesa. Srbin je mnogo puta stradao upravo zbog interesa tih istih koji sada smatraju da su toliko moćni da i Bogu mogu da dodeljuju ulogu.
Nažalost, neki koji su se Srbima zvali zarazili su se tom modernom bolešću. NJima obraz i poštenje više nisu vrednosti koje treba čuvati. Zapad ih je raznim prevarama, pritiscima i novcem doveo na vlast. Oni su svoju zahvalnost iskazali prodajući dušu tom istom Zapadu. Onda kada su prodali svoju dušu postalo im je mnogo lakše da prodaju i ono što nije njihovo. Sada mnogo mirnije prodaju zemlju i narod. Čovek koji pregazi preko sebe, koji poništi sve što su mu preci ostavili, sasvim prirodno izgubi i obraz i poštenje. Takav više ne može uspravno da hoda, puzanje mu postaje deo svakodnevice. Tada ni puzanje pred nečovekom i zlotvorom kakav je Toni Bler više nije strano. Da bi upotpunili svoju nestalu ličnost koja je izgubila svako dostojanstvo, istim tim ubicama Srba obećavaju prodaju strateških firmi, poput Telekoma i EPS-a. Zaboravili su oni i svoje reči koje su ne tako davno izgovarali. Govorili su tada da onaj ko želi da proda Telekom i EPS radi direktno protiv interesa srpskog naroda.
Usvojivši nove moralne kodekse postalo im je sasvim normalno da lažu. Važno im je samo da im ta laž donosi korist. Naravno, kada je bolest uzela maha i vera je u njima potpuno utihnula, slično već pomenutim papama. Greh koji čine pokušavajući da na nesreći svog naroda profitiraju više i ne primećuju. Obraz i poštenje su pojmovi koje još jedino koriste pokušavajući da obmanu sopstveni narod. Neoprostiv greh izdaje svete srpske zemlje kao da žele da zaborave, konstantno pravdajući nekim samo njima znanim razlozima. Sigurno je samo da za izdaju nema opravdanja, a koliki je to greh možda ćemo najbolje shvatiti ako se zamislimo nad rečima našeg Patrijarha Pavla:
„Greh nije velik onda kada ga počiniš, već onda kada pokušavaš da ga opravdaš“.
U gotovo svim današnjim medijima Srbin praktično jedino može da čita ili sluša hvalospeve vlastima. Ono što on realno oseća je da više ne može da izdrži. Nema posla. Nema novca, nema perspektive – ali, sva sreća, nisu svi Srbi zaraženi bolestima Zapada. Oni čista srca imaju veru, vera uliva nadu u budućnost a ono u šta Srbin veruje dušom svojom uvek na kraju i ostvari. Zato svetosavac, još uvek hrišćanski nadajući se da za vlastodršce ima nade za spas, istima poručuje da se urazume. Da stanu na noge i prestanu da puze pred neprijateljem srpskim. Poručuje im narod srpski da, ako već neće da čuvaju svoj obraz i poštenje svojih predaka – sačuvaju obraz i poštenje Srbije. A ako još uvek ne razumeju i ne shvataju šta bi trebalo da je njihova uloga, jer su izgubili pojmove obraza i poštenja, možda će im biti mnogo jasnije ako pročitaju pesmu Alekse Šantića:
NE ČUVA SE TAKO OBRAZ I POŠTENJE
Ne čuva se tako obraz i poštenje!
Ko hoće da narod i vodi i brani,
Taj u duši vječno muški ponos hrani, -
On ne puzi, on se uz Golgotu penje.
Zastavu ti svoju bješe narod predô,
I za tobom pođe i u borbu stade,
Al’ ti eto, vođo, posrnu i pade…
Gdje ti oči bjehu? Što nijesi gledô?
Zar ti što do juče bješe orô smjeli,
Ti u kog je vjera založena bila,
Zar blatom da sada kaljaš svoja krila?
Pred tiranom našim da poklekneš, je li?
On ti pruži časti, on te u vis diže,
A do juče, znaš li, s njime si se klao!
Gdje je ljudski ponos? On je eto pao -
Prevaljeni soko u prašini gmiže.
Može li ti narod prostiti to djelo?
Jesu li to puti duša svijetlijeh?
Ne, to je znaj, vođo, jedan teški grijeh
I ljaga što kalja junakovo čelo.
Ne čuva se tako obraz i poštenje!
Ko hoće da narod i vodi i brani,
Taj u duši vječno muški ponos hrani, -
On ne puzi, on se uz Golgotu penje.
Nemojmo gledati u vlastodršce: neka oni sami razmišljaju kako da spasu svoju dušu. Vreme im postaje opterećujući faktor. Naše je bilo da im pružimo šansu, ali ne i da beskonačno slušamo laži. Ne smemo dozvoliti da se čuje vapaj – „ustajte mrtvi da legnemo živi“! To nisu misli sa kojima će Srbin da živi. Svetosavac zna da su mu usnuli preci ostavili i obraz i poštenje, kao i pravilo da je izgubljeno jedino ono čega se sam odrekne. Dok Srbin živi on ne gubi veru, dok veruje on se i bori. Samo takav je pravi potomak usnulih predaka svojih. Naravno da mi ovakvi kakvi smo danas ne bi bili ni svici u odnosu na zvezde koje su sijale na ponosnom srpskom nebu, koje i danas punim sjajem obasjava Sunce naše Sveti Sava. Ali i takvi, ako se probudimo, mogli bi polako da stvaramo neke nove zvezde na našem nebeskom svodu. Nemamo prava da sami sebi oduzimamo sreću, nemamo prava da potomstvo ostavljamo bez zemlje, nade, obraza i poštenja.
Ako znamo šta je ispravno, to moramo ispuniti. Samo bi kukavica stao. Samo bi izdajnik puzao. Ne smemo zaboraviti koliko su se naši najmiliji radovali našim prvim, još nesigurnim koracima. Koliko smo im osmeha i sreće doneli kada smo uspravno stali na noge, kada smo se od puzanja odvojili. Ne želimo valjda da ih razočaramo, da im dušu rastužimo i da čvrst korak zamenimo bednim puzanjem. To nam đedovi nikad ne bi oprostili, a svoje potomke bi time ponizili. Zato će srpski narod izdržati i ovo naizgled nemoguće vreme. Neće se odreći Srbin slobode, vere, obraza i poštenja kao što nije ni svoje slave krsne. A onda kada združene snage Zapada i izdajnika pomisle da su uspele, moraju da saznaju da će srpski narod ponovo da vaskrsne.
Nenad Blagojević
A kao drugo takav je zakon. Nije se jednom dokazalo da je neko nevino optužen. Zato se ide na zaštitu identiteta dok neko ne bude osuđen.
Samo nema to veze sa Pinkom. Svugdje u svijetu bombastični naslovi prodaju novine i podižu gledanost.