- Poruka
- 66.106
Ovo je razmišljanje na temu koju smo nekoliko puta dotakli na ovim diskusijama, ali nikada nisam imao dovoljno vremena da kažem sve što mislim. Uprkos malo većem obimu nadam se da neće biti dosadno, a odgovor očekujem naročito od onih koji veruju da je život, ukoliko ima kraj – besmislen i rešenje ovog problema nalaze u besmrtnosti – tj. svesti individue koja traje beskonačno posle smrti.
Ovo je pojava o kojoj vredi malo razmisliti, jer i ona sama ima svojih nejasnoća.
Prvo, odredimo na kakvu vrstu besmrtnosti mislimo – onu koja ima opciju «završetka» tj. napuštanja opcije beskonačnog života ili onu koja ga nema.
Shvatate li intuitivno potencijalni horor i užas ukoliko večni život, da ga tako nazovemo, nema mogućnost da se završi ako mi to pod nekim uslovima poželimo? Malo analitičkog razmišljanja lako potvrđuje ovu pretpostavku: ako pod besmrtnošću podrazumevano večno (neograničeno, beskonačno) postojanje u vremenu onda moramo prihvatiti činjenicu da postoji teorijska mogućnost da mi za to vreme iskreno i neopozivo poželimo da umremo.
Logički je moguće, a znajući našu ljudsku prirodu, onda je i sasvim empirijski verovatno.
Drugo, ukoliko imamo beskonačno mnogo vremena, ono što je malo verovatno postaje sigurno, dakle mi sigurno nekada moramo poželeti da nas više nema. Možemo i promeniti svoje mišljenje u nekom datom trenutku, ali imajući u vidu da se radi o beskonačnom vremenu, ta želja nam će se svakako vraćati iznova i iznova i naš beskonačni život postao bi pakao.
U drugom slučaju, da možemo da prekinemo svoj večni život, (ne mora se raditi o samoubistvu, možemo recimo samo izabrati opciju da ponovo postanemo smrtni) opcija terminacije večnog života uvek je otvorena. Besmrtnost, kao što sam već rekao, predstavlja postojanje kroz neograničen period vremena. Šta god ostane otvoreno moguće kroz neograničen period vremena svakako se mora dogoditi. Dakle, terminacija, ili izlazak iz ciklusa večnog života je siguran ishod, u beskonačnom periodu vremena, kao što sam već objasnio. Iz toga sledi da ovaj vid besmrtnosti u stvari uopšte i nije besmrtnost, jer se svakako mora završiti smrću.
E sad, ono što još nisam pomenuo a što ima veliki značaj je u stvari život večitog zadovoljstva, «rajski život» iz kog neko zapravo nikada, ni od kakvim uslovima ne bi poželeo da «izađe». U ovom hipotetičkom slučaju, samoubistvo ili želja za «smrtnim životom» potpuno su nemogući.
Problem sa ovakvim razmišljanjem je u stvari da se ne zna precizno šta on znači. Uzmite za primer vaš najsrećniji trenutak u životu – bilo senzualni, bilo intelektualni, estetski, duhovni, kakav god. Zamislite taj trenutak rastegnut na večnost! Osećanje istog trenutka u trajanju večnosti bi značilo da vi kao VI prestajete da postojite. Jer jedan trenutak možete samo ceniti u poređenju sa drugim trenucima, koji svi zajedno formiraju ovo što mi zovemo zemaljski život. Produženje jednog trentka zauvek nema svoj logički kontekst. Moment može trajati večno, ali vi više niste vi, i konačno vi bi ste praktično prestali da postojite.
Čak i da su ti trenuci sreće stavljeni u kontekst pravog života, ne postoji dovoljno srećnih momenata da ispune beskonačnost. Razlog je prost, ako pretpostavimo da je trenutak sreće određeni niz signala kroz naše neuronske mreže, opet je njihova kombinacija konačan broj koji će se beskonačno puta ponoviti u beskonačnom trajanju vremena.
Kako god se okrene, život «na nebu» će se sastojati od paklenog broja ponavljanja istih užitaka. Lično se ježim na samu takvu pomisao.
E, sada neko može ove događaje ili pamtiti ili zaboravljati. Ako ih ne pamtimo, onda je to slično kao da ih i nismo uopšte imali. Ako se kojim slučajem desi da se um dovoljno širi da ih sve zapamti, kroz dovoljno dug period vremena se slobodno može reći da ćete proći kroz toliko promena da vi opet ne budete vi. Takva besmrtnost je svakako iluzorna jer ćete vi kao niz sopstvenih uspomena postepeno nestati pred beskonačnošću novih iskustava, jer kroz trilione triliona godina svako vaše iskustvo kakvo pamtite u ovom životu postaće beskonačno beznačajno u moru novih iskustava.
Dakle, «večni život» se ili beskonačno ponavlja, ili vi prestajete da budete vi i vaše postojanje u ovom zemaljskom životu postaje beznačajno.
Možete finalno reći da ovakvo razmišljanje nema smisla jer «prava» besmrtnost nije vremenski merljiva. Prava besmrtnost je bezvremena, baš kao što su Platonovi oblici ili matematičke jednačine. Ali biti bezvremen, znači nemati život onakav kakvog sada pojmimo. Pod životom podrazumevamo «življenje» a pod «življenjem» podrazumevamo razmišljanje, osećanje, ponašanje – a sve ove pojave imaju svoju vremensku komponentu. Biti bezvremen znači biti statičan, a takav život je besmislen i inkoherentan za svesno biće. U suštini, teško je razlikovati takav život od smrti.
Možda ima i drugih vrsta besmrtnosti koje sam propustio (reinkarnacija tu svakako ne spada, jer Hinduizam i Budizam ne vide smisao života u tom večitom krugu već upravo u bežanju iz njega)
Da zaključim, nema lične verzije besmrtnosti koja može udahnuti smisleniji život od onog koji imamo u našoj «smrtnoj» varijanti. Zapravo, može biti da samo konačan život ima smisao, jer ima početak, trajanje i kraj. Smrt je ono što uokviruje naš život, a samo nešto što ima okvire ima i svoj smisao. Upravo je smrt ta koja mnogim čovekovim moralnim vrednostima daje smisao – kao recimo saosećanju ili hrabrosti. Upravo naš osećaj morala čini život vrednim i na primer namerno ubijanje drugih pogrešnim, jer smo na ovoj zemlji ipak svi smrtni.
Život ima smisla kada se živi, a to je sasvim dovoljno. Pitati za više od toga je već pohlepa. Kao što je vino ukusno samo ukoliko će se čaša jednom isprazniti, tako i život ima smisla samo ako će mu doći kraj.
Ovo je pojava o kojoj vredi malo razmisliti, jer i ona sama ima svojih nejasnoća.
Prvo, odredimo na kakvu vrstu besmrtnosti mislimo – onu koja ima opciju «završetka» tj. napuštanja opcije beskonačnog života ili onu koja ga nema.
Shvatate li intuitivno potencijalni horor i užas ukoliko večni život, da ga tako nazovemo, nema mogućnost da se završi ako mi to pod nekim uslovima poželimo? Malo analitičkog razmišljanja lako potvrđuje ovu pretpostavku: ako pod besmrtnošću podrazumevano večno (neograničeno, beskonačno) postojanje u vremenu onda moramo prihvatiti činjenicu da postoji teorijska mogućnost da mi za to vreme iskreno i neopozivo poželimo da umremo.
Logički je moguće, a znajući našu ljudsku prirodu, onda je i sasvim empirijski verovatno.
Drugo, ukoliko imamo beskonačno mnogo vremena, ono što je malo verovatno postaje sigurno, dakle mi sigurno nekada moramo poželeti da nas više nema. Možemo i promeniti svoje mišljenje u nekom datom trenutku, ali imajući u vidu da se radi o beskonačnom vremenu, ta želja nam će se svakako vraćati iznova i iznova i naš beskonačni život postao bi pakao.
U drugom slučaju, da možemo da prekinemo svoj večni život, (ne mora se raditi o samoubistvu, možemo recimo samo izabrati opciju da ponovo postanemo smrtni) opcija terminacije večnog života uvek je otvorena. Besmrtnost, kao što sam već rekao, predstavlja postojanje kroz neograničen period vremena. Šta god ostane otvoreno moguće kroz neograničen period vremena svakako se mora dogoditi. Dakle, terminacija, ili izlazak iz ciklusa večnog života je siguran ishod, u beskonačnom periodu vremena, kao što sam već objasnio. Iz toga sledi da ovaj vid besmrtnosti u stvari uopšte i nije besmrtnost, jer se svakako mora završiti smrću.
E sad, ono što još nisam pomenuo a što ima veliki značaj je u stvari život večitog zadovoljstva, «rajski život» iz kog neko zapravo nikada, ni od kakvim uslovima ne bi poželeo da «izađe». U ovom hipotetičkom slučaju, samoubistvo ili želja za «smrtnim životom» potpuno su nemogući.
Problem sa ovakvim razmišljanjem je u stvari da se ne zna precizno šta on znači. Uzmite za primer vaš najsrećniji trenutak u životu – bilo senzualni, bilo intelektualni, estetski, duhovni, kakav god. Zamislite taj trenutak rastegnut na večnost! Osećanje istog trenutka u trajanju večnosti bi značilo da vi kao VI prestajete da postojite. Jer jedan trenutak možete samo ceniti u poređenju sa drugim trenucima, koji svi zajedno formiraju ovo što mi zovemo zemaljski život. Produženje jednog trentka zauvek nema svoj logički kontekst. Moment može trajati večno, ali vi više niste vi, i konačno vi bi ste praktično prestali da postojite.
Čak i da su ti trenuci sreće stavljeni u kontekst pravog života, ne postoji dovoljno srećnih momenata da ispune beskonačnost. Razlog je prost, ako pretpostavimo da je trenutak sreće određeni niz signala kroz naše neuronske mreže, opet je njihova kombinacija konačan broj koji će se beskonačno puta ponoviti u beskonačnom trajanju vremena.
Kako god se okrene, život «na nebu» će se sastojati od paklenog broja ponavljanja istih užitaka. Lično se ježim na samu takvu pomisao.
E, sada neko može ove događaje ili pamtiti ili zaboravljati. Ako ih ne pamtimo, onda je to slično kao da ih i nismo uopšte imali. Ako se kojim slučajem desi da se um dovoljno širi da ih sve zapamti, kroz dovoljno dug period vremena se slobodno može reći da ćete proći kroz toliko promena da vi opet ne budete vi. Takva besmrtnost je svakako iluzorna jer ćete vi kao niz sopstvenih uspomena postepeno nestati pred beskonačnošću novih iskustava, jer kroz trilione triliona godina svako vaše iskustvo kakvo pamtite u ovom životu postaće beskonačno beznačajno u moru novih iskustava.
Dakle, «večni život» se ili beskonačno ponavlja, ili vi prestajete da budete vi i vaše postojanje u ovom zemaljskom životu postaje beznačajno.
Možete finalno reći da ovakvo razmišljanje nema smisla jer «prava» besmrtnost nije vremenski merljiva. Prava besmrtnost je bezvremena, baš kao što su Platonovi oblici ili matematičke jednačine. Ali biti bezvremen, znači nemati život onakav kakvog sada pojmimo. Pod životom podrazumevamo «življenje» a pod «življenjem» podrazumevamo razmišljanje, osećanje, ponašanje – a sve ove pojave imaju svoju vremensku komponentu. Biti bezvremen znači biti statičan, a takav život je besmislen i inkoherentan za svesno biće. U suštini, teško je razlikovati takav život od smrti.
Možda ima i drugih vrsta besmrtnosti koje sam propustio (reinkarnacija tu svakako ne spada, jer Hinduizam i Budizam ne vide smisao života u tom večitom krugu već upravo u bežanju iz njega)
Da zaključim, nema lične verzije besmrtnosti koja može udahnuti smisleniji život od onog koji imamo u našoj «smrtnoj» varijanti. Zapravo, može biti da samo konačan život ima smisao, jer ima početak, trajanje i kraj. Smrt je ono što uokviruje naš život, a samo nešto što ima okvire ima i svoj smisao. Upravo je smrt ta koja mnogim čovekovim moralnim vrednostima daje smisao – kao recimo saosećanju ili hrabrosti. Upravo naš osećaj morala čini život vrednim i na primer namerno ubijanje drugih pogrešnim, jer smo na ovoj zemlji ipak svi smrtni.
Život ima smisla kada se živi, a to je sasvim dovoljno. Pitati za više od toga je već pohlepa. Kao što je vino ukusno samo ukoliko će se čaša jednom isprazniti, tako i život ima smisla samo ako će mu doći kraj.
) човека, Толстој не нормално бојао смрти? 
