Quantcast

Pohlepa za večnim životom.

Sizif

Buduća legenda
Poruka
29.718
Ovo je razmišljanje na temu koju smo nekoliko puta dotakli na ovim diskusijama, ali nikada nisam imao dovoljno vremena da kažem sve što mislim. Uprkos malo većem obimu nadam se da neće biti dosadno, a odgovor očekujem naročito od onih koji veruju da je život, ukoliko ima kraj – besmislen i rešenje ovog problema nalaze u besmrtnosti – tj. svesti individue koja traje beskonačno posle smrti.

Ovo je pojava o kojoj vredi malo razmisliti, jer i ona sama ima svojih nejasnoća.

Prvo, odredimo na kakvu vrstu besmrtnosti mislimo – onu koja ima opciju «završetka» tj. napuštanja opcije beskonačnog života ili onu koja ga nema.

Shvatate li intuitivno potencijalni horor i užas ukoliko večni život, da ga tako nazovemo, nema mogućnost da se završi ako mi to pod nekim uslovima poželimo? Malo analitičkog razmišljanja lako potvrđuje ovu pretpostavku: ako pod besmrtnošću podrazumevano večno (neograničeno, beskonačno) postojanje u vremenu onda moramo prihvatiti činjenicu da postoji teorijska mogućnost da mi za to vreme iskreno i neopozivo poželimo da umremo.

Logički je moguće, a znajući našu ljudsku prirodu, onda je i sasvim empirijski verovatno.
Drugo, ukoliko imamo beskonačno mnogo vremena, ono što je malo verovatno postaje sigurno, dakle mi sigurno nekada moramo poželeti da nas više nema. Možemo i promeniti svoje mišljenje u nekom datom trenutku, ali imajući u vidu da se radi o beskonačnom vremenu, ta želja nam će se svakako vraćati iznova i iznova i naš beskonačni život postao bi pakao.

U drugom slučaju, da možemo da prekinemo svoj večni život, (ne mora se raditi o samoubistvu, možemo recimo samo izabrati opciju da ponovo postanemo smrtni) opcija terminacije večnog života uvek je otvorena. Besmrtnost, kao što sam već rekao, predstavlja postojanje kroz neograničen period vremena. Šta god ostane otvoreno moguće kroz neograničen period vremena svakako se mora dogoditi. Dakle, terminacija, ili izlazak iz ciklusa večnog života je siguran ishod, u beskonačnom periodu vremena, kao što sam već objasnio. Iz toga sledi da ovaj vid besmrtnosti u stvari uopšte i nije besmrtnost, jer se svakako mora završiti smrću.

E sad, ono što još nisam pomenuo a što ima veliki značaj je u stvari život večitog zadovoljstva, «rajski život» iz kog neko zapravo nikada, ni od kakvim uslovima ne bi poželeo da «izađe». U ovom hipotetičkom slučaju, samoubistvo ili želja za «smrtnim životom» potpuno su nemogući.

Problem sa ovakvim razmišljanjem je u stvari da se ne zna precizno šta on znači. Uzmite za primer vaš najsrećniji trenutak u životu – bilo senzualni, bilo intelektualni, estetski, duhovni, kakav god. Zamislite taj trenutak rastegnut na večnost! Osećanje istog trenutka u trajanju večnosti bi značilo da vi kao VI prestajete da postojite. Jer jedan trenutak možete samo ceniti u poređenju sa drugim trenucima, koji svi zajedno formiraju ovo što mi zovemo zemaljski život. Produženje jednog trentka zauvek nema svoj logički kontekst. Moment može trajati večno, ali vi više niste vi, i konačno vi bi ste praktično prestali da postojite.

Čak i da su ti trenuci sreće stavljeni u kontekst pravog života, ne postoji dovoljno srećnih momenata da ispune beskonačnost. Razlog je prost, ako pretpostavimo da je trenutak sreće određeni niz signala kroz naše neuronske mreže, opet je njihova kombinacija konačan broj koji će se beskonačno puta ponoviti u beskonačnom trajanju vremena.

Kako god se okrene, život «na nebu» će se sastojati od paklenog broja ponavljanja istih užitaka. Lično se ježim na samu takvu pomisao.

E, sada neko može ove događaje ili pamtiti ili zaboravljati. Ako ih ne pamtimo, onda je to slično kao da ih i nismo uopšte imali. Ako se kojim slučajem desi da se um dovoljno širi da ih sve zapamti, kroz dovoljno dug period vremena se slobodno može reći da ćete proći kroz toliko promena da vi opet ne budete vi. Takva besmrtnost je svakako iluzorna jer ćete vi kao niz sopstvenih uspomena postepeno nestati pred beskonačnošću novih iskustava, jer kroz trilione triliona godina svako vaše iskustvo kakvo pamtite u ovom životu postaće beskonačno beznačajno u moru novih iskustava.

Dakle, «večni život» se ili beskonačno ponavlja, ili vi prestajete da budete vi i vaše postojanje u ovom zemaljskom životu postaje beznačajno.

Možete finalno reći da ovakvo razmišljanje nema smisla jer «prava» besmrtnost nije vremenski merljiva. Prava besmrtnost je bezvremena, baš kao što su Platonovi oblici ili matematičke jednačine. Ali biti bezvremen, znači nemati život onakav kakvog sada pojmimo. Pod životom podrazumevamo «življenje» a pod «življenjem» podrazumevamo razmišljanje, osećanje, ponašanje – a sve ove pojave imaju svoju vremensku komponentu. Biti bezvremen znači biti statičan, a takav život je besmislen i inkoherentan za svesno biće. U suštini, teško je razlikovati takav život od smrti.

Možda ima i drugih vrsta besmrtnosti koje sam propustio (reinkarnacija tu svakako ne spada, jer Hinduizam i Budizam ne vide smisao života u tom večitom krugu već upravo u bežanju iz njega)

Da zaključim, nema lične verzije besmrtnosti koja može udahnuti smisleniji život od onog koji imamo u našoj «smrtnoj» varijanti. Zapravo, može biti da samo konačan život ima smisao, jer ima početak, trajanje i kraj. Smrt je ono što uokviruje naš život, a samo nešto što ima okvire ima i svoj smisao. Upravo je smrt ta koja mnogim čovekovim moralnim vrednostima daje smisao – kao recimo saosećanju ili hrabrosti. Upravo naš osećaj morala čini život vrednim i na primer namerno ubijanje drugih pogrešnim, jer smo na ovoj zemlji ipak svi smrtni.

Život ima smisla kada se živi, a to je sasvim dovoljno. Pitati za više od toga je već pohlepa. Kao što je vino ukusno samo ukoliko će se čaša jednom isprazniti, tako i život ima smisla samo ako će mu doći kraj.
 

Keeper

Buduća legenda
Poruka
29.225
uh, sizife, al' ga napisa'
nemam vremena da studiram, al' da kazem da su ljudi slabasni i uplaseni pred smrcu i prolaznosti ovozemaljskog zivota, a po svojoj prirodi su definitivno pohlepni i grabljivi, ma koliko se to trudili da zamaskiraju svojom verom, ponasanjem i sta ti ja znam ......

a ovako lepo izmislise bogove, i ceo zivot ce se tesiti da im se zivot nastavlja lepsim nego sada, i skroz su opusteni. ja mislim, da nije toga, skroz bi pomahnitali !!! ..... heheh.
 

Kastor

Primećen član
Poruka
596
Sizif:
Ovo je razmišljanje na temu koju smo nekoliko puta dotakli na ovim diskusijama, ali nikada nisam imao dovoljno vremena da kažem sve što mislim. Uprkos malo većem obimu nadam se da neće biti dosadno, a odgovor očekujem naročito od onih koji veruju da je život, ukoliko ima kraj – besmislen i rešenje ovog problema nalaze u besmrtnosti – tj. svesti individue koja traje beskonačno posle smrti.

Ovo je pojava o kojoj vredi malo razmisliti, jer i ona sama ima svojih nejasnoća.

Prvo, odredimo na kakvu vrstu besmrtnosti mislimo – onu koja ima opciju «završetka» tj. napuštanja opcije beskonačnog života ili onu koja ga nema.

Shvatate li intuitivno potencijalni horor i užas ukoliko večni život, da ga tako nazovemo, nema mogućnost da se završi ako mi to pod nekim uslovima poželimo? Malo analitičkog razmišljanja lako potvrđuje ovu pretpostavku: ako pod besmrtnošću podrazumevano večno (neograničeno, beskonačno) postojanje u vremenu onda moramo prihvatiti činjenicu da postoji teorijska mogućnost da mi za to vreme iskreno i neopozivo poželimo da umremo.

Logički je moguće, a znajući našu ljudsku prirodu, onda je i sasvim empirijski verovatno.
Drugo, ukoliko imamo beskonačno mnogo vremena, ono što je malo verovatno postaje sigurno, dakle mi sigurno nekada moramo poželeti da nas više nema. Možemo i promeniti svoje mišljenje u nekom datom trenutku, ali imajući u vidu da se radi o beskonačnom vremenu, ta želja nam će se svakako vraćati iznova i iznova i naš beskonačni život postao bi pakao.

U drugom slučaju, da možemo da prekinemo svoj večni život, (ne mora se raditi o samoubistvu, možemo recimo samo izabrati opciju da ponovo postanemo smrtni) opcija terminacije večnog života uvek je otvorena. Besmrtnost, kao što sam već rekao, predstavlja postojanje kroz neograničen period vremena. Šta god ostane otvoreno moguće kroz neograničen period vremena svakako se mora dogoditi. Dakle, terminacija, ili izlazak iz ciklusa večnog života je siguran ishod, u beskonačnom periodu vremena, kao što sam već objasnio. Iz toga sledi da ovaj vid besmrtnosti u stvari uopšte i nije besmrtnost, jer se svakako mora završiti smrću.

E sad, ono što još nisam pomenuo a što ima veliki značaj je u stvari život večitog zadovoljstva, «rajski život» iz kog neko zapravo nikada, ni od kakvim uslovima ne bi poželeo da «izađe». U ovom hipotetičkom slučaju, samoubistvo ili želja za «smrtnim životom» potpuno su nemogući.

Problem sa ovakvim razmišljanjem je u stvari da se ne zna precizno šta on znači. Uzmite za primer vaš najsrećniji trenutak u životu – bilo senzualni, bilo intelektualni, estetski, duhovni, kakav god. Zamislite taj trenutak rastegnut na večnost! Osećanje istog trenutka u trajanju večnosti bi značilo da vi kao VI prestajete da postojite. Jer jedan trenutak možete samo ceniti u poređenju sa drugim trenucima, koji svi zajedno formiraju ovo što mi zovemo zemaljski život. Produženje jednog trentka zauvek nema svoj logički kontekst. Moment može trajati večno, ali vi više niste vi, i konačno vi bi ste praktično prestali da postojite.

Čak i da su ti trenuci sreće stavljeni u kontekst pravog života, ne postoji dovoljno srećnih momenata da ispune beskonačnost. Razlog je prost, ako pretpostavimo da je trenutak sreće određeni niz signala kroz naše neuronske mreže, opet je njihova kombinacija konačan broj koji će se beskonačno puta ponoviti u beskonačnom trajanju vremena.

Kako god se okrene, život «na nebu» će se sastojati od paklenog broja ponavljanja istih užitaka. Lično se ježim na samu takvu pomisao.

E, sada neko može ove događaje ili pamtiti ili zaboravljati. Ako ih ne pamtimo, onda je to slično kao da ih i nismo uopšte imali. Ako se kojim slučajem desi da se um dovoljno širi da ih sve zapamti, kroz dovoljno dug period vremena se slobodno može reći da ćete proći kroz toliko promena da vi opet ne budete vi. Takva besmrtnost je svakako iluzorna jer ćete vi kao niz sopstvenih uspomena postepeno nestati pred beskonačnošću novih iskustava, jer kroz trilione triliona godina svako vaše iskustvo kakvo pamtite u ovom životu postaće beskonačno beznačajno u moru novih iskustava.

Dakle, «večni život» se ili beskonačno ponavlja, ili vi prestajete da budete vi i vaše postojanje u ovom zemaljskom životu postaje beznačajno.

Možete finalno reći da ovakvo razmišljanje nema smisla jer «prava» besmrtnost nije vremenski merljiva. Prava besmrtnost je bezvremena, baš kao što su Platonovi oblici ili matematičke jednačine. Ali biti bezvremen, znači nemati život onakav kakvog sada pojmimo. Pod životom podrazumevamo «življenje» a pod «življenjem» podrazumevamo razmišljanje, osećanje, ponašanje – a sve ove pojave imaju svoju vremensku komponentu. Biti bezvremen znači biti statičan, a takav život je besmislen i inkoherentan za svesno biće. U suštini, teško je razlikovati takav život od smrti.

Možda ima i drugih vrsta besmrtnosti koje sam propustio (reinkarnacija tu svakako ne spada, jer Hinduizam i Budizam ne vide smisao života u tom večitom krugu već upravo u bežanju iz njega)

Da zaključim, nema lične verzije besmrtnosti koja može udahnuti smisleniji život od onog koji imamo u našoj «smrtnoj» varijanti. Zapravo, može biti da samo konačan život ima smisao, jer ima početak, trajanje i kraj. Smrt je ono što uokviruje naš život, a samo nešto što ima okvire ima i svoj smisao. Upravo je smrt ta koja mnogim čovekovim moralnim vrednostima daje smisao – kao recimo saosećanju ili hrabrosti. Upravo naš osećaj morala čini život vrednim i na primer namerno ubijanje drugih pogrešnim, jer smo na ovoj zemlji ipak svi smrtni.

Život ima smisla kada se živi, a to je sasvim dovoljno. Pitati za više od toga je već pohlepa. Kao što je vino ukusno samo ukoliko će se čaša jednom isprazniti, tako i život ima smisla samo ako će mu doći kraj.

E stvarno si preterao sa ovim pisanijem,pa nije valjda da ocekujes da ce Hriscani i ostali vernici da se upecaju,koliko vidim ostadose bez texta.
Elem,slazem se sa ovim.
Pozdrav.
 

Cp6

Početnik
Poruka
21
Из другог угла: ЧОВЕКОВА ДУША НИЈЕ БЕСМРТНА

Прва ствар која ми не да мира је следеће: ако је човек заиста смртан и његова душа није бесмртна зашто онда човек стално тежи вечности? Можда питање делује глупо, али заиста после неколико десетина хиљада година(наравно не по Светом Писму) постојања, човек никако не може да се навикне да је коначан? Зашто се није навикао, прилагодио и зашто је уопште првобитно и тежио вечности?
Знамо да се нпр. животиња која промени место живљења, прилагођује новој средини. Тако долази до нпр. промене боје њене коже, она позелени, пожути итд. (извињавам се ако грешим, ипак сам средњошколац). Али ето човек никако да се навикне (мада остаје не решено и питање зашто је човек икада и помислио на вечност, ако душа није бесмртна). Зашто? Ако кажете: ,,Па боји се смрти!'', остаје питање зашто се боји смрти, зашто није примио смрт поносно, гордо или зашто смрт није прихватио као нешто природно? Зашто се после толико година развоја (еволуције :)) човека, Толстој не нормално бојао смрти?

Онда, колико човек треба да буде плитак и умно и духовно да се задаовољи овоземаљским животом. То једино може ако пронађе неки нови смисао свог постојања? Ако је то могуће, онда како то да величине попут Ничеа, Камија, Хемингвеја (ја, као средњошколац (и то не гимназијалац), знам само за њих, а колико њих само има) нису успели да га нађу. Хемингвеј га је као нашао, али ипак му је био дражи мирис барута ...
Сизиф каже да живот има смисла док се живи. Али каквог смисла?

Сизиф:
Upravo je smrt ta koja mnogim čovekovim moralnim vrednostima daje smisao – kao recimo saosećanju ili hrabrosti. Upravo naš osećaj morala čini život vrednim i na primer namerno ubijanje drugih pogrešnim, jer smo na ovoj zemlji ipak svi smrtni.

Наша тежња да задобијемо вечни живот даје смисао нашим моралним вредностима!

Иван Карамазов (Достојевски): ,,Нема врлине ако нема бесмртности''.
Ниче који није веровао у бесмртност:,, Грижа савести је непристојна''.
Ками (такође безбожник):,, Рекао сам му да не знам шта је то грех''.

Кнез Лазар (као и безброј наших јунака и мученика) није био храбар због смрти, већ управо због вере у бесмртност.
Ти кажеш да ћу ја држати, не само до себе већ и до других баш због сазнања да смо смртни и коначни. Али ако сам ја коначан и ако нема бесмртности зар за мене може постојати морална преграда да ја тебе не убијем нпр. зато што се ја нећу уписати на факс јер ћеш ти бити испред мене на пријемном. Баш сазнање да сам смртан и да је смисо читавог мог живота у уживању у кратком тренутку који називамо овоземаљски живот, ја ћу тебе и убити, јер ако ја не упишем факс. можда нећу добити обећани џепарац од мог оца (који свакако чини дио и то важан дио смисла нашег живота(ако амо смртни)), или ћу пак пропустити сва уживања која пружа студирање у великом граду, или сам изгубио могућност да упишем оно што сам желео и сад ћу читав живот радити нешто десето и мој живот ће бити само патња, а загробног живота нема!

И шта је то морал ако нема бесмртности, ако је хришћанство лажно! Сав морал на којем се заснива наше друштво је хришћански морал (наравно тај морал полако нестаје заједно са вером), и ако је хришћанство лаж онда је и сам тај морал уствари глупост и онда тај морал треба и мењати. И шта то значи? уместо десет божијих заповести добићемо десет сатанистичких (наравно то за безбожника неће бити сатаниатичке заповести, јер ђаво је последица мрачњаштва) заповести. Како ћемо њих донети? Па, помоћу нашег ''моћног'' ума, који ће наравно узети за аксиом да нема Бога (што је опет глупост, јер свако ко је и мало паметан, зна да човек у крајњој мери може рећи да Бога можда има, а можда нема, пошто он не може никад сигурно знати да Бога нема) и доносит ће одлуке као она коју сам горе навео у вези са убиством. Шта смо добили? Људождерство!

Поздарав од почетника у вери!
 

pavleg

Početnik
Poruka
10
Nikada nisam videla coveka koji toliko sebe ubedjuje u nepostojanje Boga kao ti!Ta tvoja razmatranja si mogao da dokucis iz nasih ucenja o Bogu, nikada do njih nebi dosao samospoznajom.A recimo, misao o postojanju Boga dolazi iskljucivo iz samopoznaje, nije inicirana nicim pa ni strahom od smrti, o cemu ti govoris!Tvoj problem je sledeci, misao o Bogu kao tvorcu ti se javlja, ali ti,iz samo tebi znanih razloga, je odbacujes pokusavajuci da sebe, kroz izneto razmatranje, ubedis u suprotno.
 

Christadelphian

Aktivan član
Poruka
1.554
Kažeš
zašto posle toliko godina postojanja ljudi nismo primili smrt kao konačnu i prirodnu.
Pa zato što su nama sve ljudske civilizacije i vreme budućnost i prošlost u jednom jedinom našem životu u tih par godina .
A ako bi bili besmrtni makar "dušom" tek onda ne bi imali za šta da brinemo!
 

Christadelphian

Aktivan član
Poruka
1.554
pavleg:
Nikada nisam videla coveka koji toliko sebe ubedjuje u nepostojanje Boga kao ti!Ta tvoja razmatranja si mogao da dokucis iz nasih ucenja o Bogu, nikada do njih nebi dosao samospoznajom.A recimo, misao o postojanju Boga dolazi iskljucivo iz samopoznaje, nije inicirana nicim pa ni strahom od smrti, o cemu ti govoris!Tvoj problem je sledeci, misao o Bogu kao tvorcu ti se javlja, ali ti,iz samo tebi znanih razloga, je odbacujes pokusavajuci da sebe, kroz izneto razmatranje, ubedis u suprotno.
Biće da si mlada komsinice ili nisi upoznala sve na ovom forumu?!
 

Cp6

Početnik
Poruka
21
изгледа неки неспоразум павлег?
Ја нисам ни закључио: човек се боји смрти -> Бог постоји.
Или се ја нисам добро изразио, или ме ви нисте схватили.
Ја сам рекао да ако не постоји бесмртност душе онда би требало да се човек већ једном навикне на своју коначност, а не да стално тежи вечности било кроз спорт, науку, уметност итд.То ми некако дође "еволуцијски" (мада не кажем да он није пограшан). Шта више, није ми јасно због чега би човек уопште и дошао на идеју о вечности.

А, ако није неспоразум, мало да појасниш своје ставове (нису ми баш јасни)?
 

zenzen

Obećava
Poruka
84
Sizif!
Može biti da si se dobro potrudio da od pojma koji prenosi misao o vječnom življenju - životu bez smrti, napraviš logičku zavrzlamu koja ne postoji, te zbrku zbog koje bi netko trebao od te ideje odustati. Vječni život ipak nije ideja.

No možda, kad promatramo život kao pojavu, kad postajemo svjesni njegovog prolaska, kad uvidimo da mu se bliži kraj ... možda bi mogli pomisliti da je se nešto pokvarilo te da se nameće potreba za popravkom.
Ako nesvjesna sekvoja živi tisuću godina bez spoznaje o sebi, i ako bacil antraksa u obliku spore može preživjeti sto godina, te ako neki kičmenjaci žive više desetina godina uz poneku maglovitu predodžbu da se oko njih nešto dešava, a nasuprot tome čovjek zajedno sa svim svojim ljubavima, nadanjima, srećama, pjesmama, nesrećama, čeznjama, tugama… sedamdesetak godina intenzivno biva svjestan svoje buduće truleži u grobu, onda (uf kolika rečenica) dakle imam motiv da se pitam što je to pokvareno i zašto. Hoće li itko popraviti?
Čini se doista zagonetnim ako - u svjetlu evolucije - promatramo kako taj, evolucijski tok proizvodi na koncu nešto krajnje čudno. Naime, biće obdareno mogućnošću apstraktnog poimanja daleke budućnosti i analiziranja daleke prošlosti, sposobno da akumulira višestoljetna saznanja, da planira i djeluje sa projekcijom u nedoglednoj budućnosti, a koje nije u stanu živjeti duže od ponekog krokodila nesposobnog da uživa niti u žvakanju svog zalogaja.

Bez trunke filozofske primisli, činjenica je da čovjek jednostavno ne želi umrijeti. Stoljećima je čovječanstvo u potrazi za dužim dužim i što da ne beskonačnim životom. Jeli to nerazumna i bolesna težnja. Ne, ugradjena nam je u misaoni sustav. Štoviše, to je sasvim ozbiljan znanstveni san. Znanstvenici ne mogu naći opravdane razloge da se stanice našeg tijela ne mogu neprestano obnnavljati. Postoje brojne teorije o starenju, ali znanstvenici jednostavno naslućuju da proces starenja nije prirodan ljudskom biću.
Kako je onda monstruozno suvišna egzibicija prirode sa nastankom tog čudesnog mozga. Izuzetno je intrigantno biti svjedokom kako je priroda proizvela tako kompleksnu organsku strukturu poput mozga, a zatim je dovela u stanje da sama sebi postavlja zbunjujuća pitanja, podložila procesu umiranja, te zauvijek gurnula u tamu odakle je i došla?

Medjutim imam opravdane razloge da moje misli (možda i naše) ne budu tako mračno intrigantne.

San o vječnom životu nije samo znanstveni već i religijski filozofski, moralni ...
Ljudi život nastoje produžiti fizikalno, hemisjim metodama ili sustavima življenja, medjtuim isto tako i slavom i religijom. U tom strašnom sučeljavanju ljudskog mozga sa mišlju o vlastitoj smrti nastalo je dakako mnoštvo religijsko-filozofskih načina na koji će čovjek problem smrti nadvladati.
No, jeli smrt problem? Mislim da se milijarde naslaganih leševa u zemljinoj kori i tko zna koliko miljuna litara suza i očaja moraju nazvati problemom. Ukoliko smrt nije problem, onda što jest? Da, to je najveći neprijatelj čovječanstva.

Da li si razmišljao o stvarima koje nikada ne mogu dosaditi. To bi moglo biti: Društvo osoba koje voliš i koje te vole. Odmor na proplanku uz umilne zvukove ptica i žubor dražesnog potočića. Blistavo zelenilo livada i šuma uz dijapazon mirisa koji te ne ostavljaju ravnodušnim. Milovanje povjetarca po obrazima. Tiho rominjanje kišnih kapi po krovu prekrasnog i sigurnog doma. Dodir djeteta. Okrepljujući san, radosno budjenje i susret s novim prekrasnim danom. Obilje hrane koja plijeni svojim bogatstvom fascinantnih okusa. Posao koji te svakog trenutka ispunjava i koji te raduje uz obilje mogućnosti za kreativna izražavnja i td.
Zamisli da si neprestano okruženi izmjenom takvih i sličnih ugođaja. Da li bi u u jednom trenutku pomislio da ti je svega dosta?
Vjerojatno ne. Čak i u životu ovakvom kakav je sad, ne dosadi nam niti ponavljanje sasvim prosječno ukusnog obroka, a da ne govorim o ljubavi i drugim manje vise uzvišenim stvarima.
Možeš li zamisliti da u okolnostima sličnim gore nije potrebna: policija, vojska, sudovi i mnoge druge institucije koje danas postoje prije svega radi toga što ima mnogo ljudi koji nemaju dobre namjere.
Štovise, zamisli svijet u kojem bolnice i ljekari više nemaju posla. A groblja? Umjesto da se , kako je uobičajeno, šire ona postepeno postaju sve manja i manja, dok jednom ne bi postala zaborav.
Slobodno i bez okolišanja zamisli dakle svijet u kojem ljudi vise neće umirati.
Lijepa bajka - utopija?
Zapravo ne. To je dom namjenjen čovjeku. Dom, u kakvom su prvi ljudi započeli svoj život i kojeg su zbog svoje kobne greške izgubili, kako za sebe tako i za sve svoje potomstvo.
Već tisutje godina nesretno potomstvo prvih ljudi traži put za povratak u svoj dom. Misao o tom domu je negdje duboko u čovjekovoj nutrini, te on stoljećima žudi za prekrasnim mjestima, za živopisnim parkovima, mjestima koja odišu mirom, ljepotom i spokojom.
Mjesta dakle, koja tu i tamo mogu biti blijeda slika davno izgubljenog doma. Čovječanstvo bolno jeca za tim domom, i uz okean prolivenih suza sahranjuje svoje preminule voljene.
Izražavajući svoj bol za izgubljeni domom ljudi su, izmedju ostalog pisali i bajke. Ali, i te bajke završavale bi se riječima: «... i živjeli su tako sretno do kraja svog zivota».

Biblijska nada medjutim nije bajka.

Volio bi da shvatiš. Ti nisi nikakav eksperiment prirode a niti hir nekog zlobnog boga. Doista imaš priliku živjeti vječno. Jer, jedna Osoba dala je svoj zemaljski život za tebe osobno, kao i za mene. To je Isus Krist.
 

Sizif

Buduća legenda
Poruka
29.718
Da odgovorim svima odjednom.

Kritičari, očigledno niste pročitali pažljivo šta sam pisao. Stvar je matematičke prirode. Nisam rekao da stvar ne bi bila dobra kada bi bila takva kakvu religije "reklamiraju". Problem je u tome da je besmrtnost logički nemoguća iz razloga koje sam naveo. Govorite o cveću i leptirićima i potocima, ali vaš problem je da u razmišljanju ne napuštate konačan maleni prozorčić zemaljskog života iz kojeg posmatrate svet!

Shvatate li da je stvar potpuno drugačija kada se prenese u beskonačan vremenski interval, čovek prosto ne može ispuniti beskonačnost boravka u "nebeskom carstvu" bez beskonačnog ponavljanja istih stvari i događaja iz ovog konačnog života. Takvo trajanje postalo bi ravno paklu jer bi to bio krug iz kojeg nema izlaska.

Ima tu i drugih problema, a to je na primer obličje koje bi smo uzeli u Raju, da li bi čovek stario u raju, a ako ne bi - onda na kom bi uzrastu bio kad tamo dospe. (Ukoliko bi komunicirao sa ostalim stanovnicima Raja, svakako bi morao imati neko obličje, da bi bio u mogućnosti da uspostavi kanal komunikacije.)

Ovo je vrlo praktično pitanje, pa očekujem i praktičan odgovor, ako ga ima. (Zato što na svaki eventualni odgovor već imam logično potpitanje.)

Odoh sada da gledam "Noć reklamoždera" u S.C. Vidimo se sutra, pozdrav svima.
 

Cp6

Početnik
Poruka
21
Сизифе ту има истине кад си рекао да смрт даје смисао моралним вредностима, али само ако гледаш из хришћанског угла (као што сам то рекао и горе, али предуслов је да је наша душа бесмртна).
С обзиром да ти гледаш ,,из другог угла'' ...

А нешто си ми и избегао одговорити на моја питања (која се можда и не тичу теме директно, aли су увек свежа) која су било постављена школски, врло једноставно – а не неким полуразумљивим фифлософирањем.
Овоземаљски живот има смисла? и ако нема бесмртности? Који смисао?
А оно око смрти и моралних вредности си, вероватно, и сам увидео да је врло наивно...

Ако нема бесмртности све моралне вредности постају глупост (бесмислене, апсурдне,...).
 
A

anakin

Gost
Ако нема бесмртности све моралне вредности постају глупост (бесмислене, апсурдне,...).[/quote]

pa mozda za tebe i ostale hriscane....za mene je moral sam po sebi jasan i neuslovljen nekim megalomanskim planom (tipa besmrtnosti).
 

Cp6

Početnik
Poruka
21
anakin:
Cp6:
Ако нема бесмртности све моралне вредности постају глупост (бесмислене, апсурдне,...).
pa mozda za tebe i ostale hriscane....za mene je moral sam po sebi jasan i neuslovljen nekim megalomanskim planom (tipa besmrtnosti).
то је тако наивно и смешно (добро, није смешно)...

Зар је Ниче хришћанин, један од највећих философа прошлог века који је себе називао антихристом и иморалистом, зар Ками, зар Хемингвеј, ...

Али је врло занимљиво да ви хришћански морал узимате за апсолут.

Ви се толико трудите да философирате, паметујете да исмијавате, а ваше основне поставке су скоро глу... , врло наивне (млад сам, па можда грешим).
Прво: зашто ви прихватате хришћански (сизифе: називај га како хоћеш) морал као нешто недодирљиво?
Темељ вашег неверја је еволуција. Стални развој, напредак, шта ли .. Е, сад иако се све развија ви се грчевито држите тамо неког морала који су саставили обични људи пре неколико хиљада година. Па зар се човек(ов мозак) нимало није суштински променио. Зар, данас, он не може саставити нешто боље?

Као друго, добро је да се ви држите хришћанског морала иначе ко зна шта би од вас било. Али схватите да тај морал (зовите га како хоћете) постаје потпуно бесмислен, ако бесмртности душе нема. Ја сам фино навео горе пример у вези са убиством (наравно, може се навести много примера). У критичним ситуацијама човек нема разлога да се држи морала, шта више ако бесмртности нема онда је човек позван да све учини, не да би се држао морала већ да следи свој смисао живота (то је у почетку само у критичним ситуацијама, а касније се веже за цели живот).

Долазимо до треће тачке, а то је смисао човековог постојања. Ево предпоставимо (нека ми Бог опрости), да Бога нема. Па то је катастрофа! То су сви умнији људи говорили. Наравно, мислим на умне невернике. Оно што они говере је као да је смисао живота уствари у бесмислу и да то верници нису спремни прихватити због свог кукавичлука. Зато је Ниче хришћански морал и називао робовским. Једино што сам ја чуо (као од "позитивних" безбожника) је да је смисао или у стварању нечега великог због чега ће ме сви за увек запамтити (ружна карикатура вечности, која једино припада ретким генијим) или у потпуном предавању и уживању у (ниским) страстима. Само умно површног и духовног плитког човека ово може задовољити.
И сад ви очекујете од човека, чији је смисао постојања што веће (плотско, чулно) уживање у овоземаљском животу, да се држи хрижћанског морала!? Па да ли је за њега могуће да воли своје ближње као самога себе (тј. да тежи томе и да буде тој тежњи доследан)? Наравно да није. Јер зашто би он то радио, нпр. ако он види да ће више "користи" имати ако заборави на своју сестру, него да се о њој брине, јер је она нерадница, алкохоличарка, болесна, прави стално проблеме наравно да ће се он одрећи ње. То можда нећете урадити ви јер је вама мање-више тај морал урезан у свест, али ваш даљи потомак, који ће доћи до закључка да ако нема Бога нема ништа што је Апсолутно, што важи само по себи (а ви ћете га, претпостављам, одгојити да Бога нема) то свакако хоће.

*Сизифе: оно што си рекао за смрт и моралним вредностима је врло, врло слично размишљањима једног лика из једног романа. Потрудит ћу се да ,ако будем имао времена, прекуцам мали дио тог размишљања.
 

Milena_9

Zainteresovan član
Poruka
500
Sizife, bas si skeptik.
Zasto bi postojala pohlepa za vecnim zivotom? Moze da se kaze zelja za vecnim zivotom. Cinjenica je da je zivot nesto jako dragoceno i da je upravo stoga najaci covek nagon, ugradjen u biolosku komponentu ljudskog bica, atavisticko nasledje od postanka pa naovamo- nagon za zivotom.

Kada covek umre, vise nije sa ove strane crte, pa nemamo svedoke sta bi sa njim. A sa one tamo, ako jeste, onda je najverovatnije da je presao u neki drugi kvalitet.Inkarnacija u budizmu pretstavlja vracanje "ovde" u stalnom kretanju kruga samsare. Zelja budista jeste da izadju iz kruga samsare, da se ne vracaju , jer to je samo znak da nesto nisu naucili boraveci ovde. Kad nauce, kad se produhove, prelaze u novi kvalitet, dobijaju ulaznicu za neke druge svetove.

Emocije su energija coveka , energija je nada. Voleti ziveti je dirljiva i lepa ljudska osobina, pa ako je neki put spakujemo u bajku- neka bude. Neka bude ako ce to ciniti coveka srecnim.
Oprosti, nije mozda mesto za to, ali mi Mika Antic nesto dodje na pamet.

" Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
mozda ce i u tebi
odjednom nesto posiveti.
na trepavicama magla.
na usni pepeljast trag.
............................
Stvarno, da li si katkada
mislio sta znaci umreti?
I gde to nestaje covek?
Sta ga to zauvek iste?

Nemoj ici na groblja
- nista neces razumeti,
groblja su najcrnji vasar
i ruzno pozoriste.
Ti nisi za takve teatre
gde nema nade i vatre,
teatre presahlih suza
gde vlada grobljanski red,
gde nema svadje i pesme
i nema aplauza.
I kraj se zna unapred.
.....................
Znas, ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece
ugasiti ni skratiti.
Samo cu,
obicno tako,
jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.

Jer ja sam za teatre
sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza
gde nikad ne vlada red,
gde ima i svadje
i pesme
i vriske
i aplauza.

I KRAJ SE NE ZNA UNAPRED. "
 

MaranAta

Ističe se
Poruka
2.303
Сизиф је атеиста-богоборац, по избору своје слободне воље. То што је атеиста и није толико битно колико чињеница да је богоборац који се свим силама упиње да докаже како Бог не постоји и да је све само људска илузија. Где је контроверза унутар самог њега ? Са становишта психологије, он заправо страхује да можда и није у праву, али му властита гордост не дозвољава да себи то и призна.

Типичан случај таквог човека је био Савле, који је био жестоки противник Хришћана док му се Господ није лично обратио... Онда је постао Павле, један од најревноснијих проповедника хришћанства. Само је питање: Какво је чудо потребно Сиифу да од Савла постане Павле ? :roll:
 

zenzen

Obećava
Poruka
84
MaranAta:
Само је питање: Какво је чудо потребно Сиифу да од Савла постане Павле ? :roll:
Postoji velika razlika izmedju Savla i Sizifa. Savle je naime bio vjernik, a Sizif je ateista. Medjutim Savle je bio duhovno slijep vjernik sve do onog momenta kad mu je doslovnom sljepočom Isus otvorio duhovne oči.
Vidiš više ima mjesta pitanju kada će "MaranAta" postati "TataMata". (Izvnijavam se jednostavno mi bijaše simpatično rimovanje)
Zapravo, kada će revnovanje za pravoslavlje, koje ga čini duhovno slijepim, i zbog čije sljepoče verbalno progoni mene i meni slične, prestati?
 

Sizif

Buduća legenda
Poruka
29.718
Moram da odgovorim MaranAti i Zenzenu.

Ja nisam ateista onako kako vi zamišljate ateizam.
Ateista dokazuje da Bog ne postoji, ja nemam mogućnosti ni potrebe to da dokazujem a verujem u sledeće:

- Religije su stvorene od strane ljudi.
- Ako postoji neka "nepoznata sila" koja je stvorila Univerzum kakav znamo danas, mi smo u smislu našeg ograničenog uma za sad nesposobni da je pojmimo.
- Dakle, bezbedno je reći da što se nas tiče, ta sila za nas i ne postoji jer s njom nemamo direktnu interakciju.
- Ta eventualna "sila" ne šalje mesije u obliku ljudi ili životinja na zemlju, jer je to apsurdno.
- Biblija je knjiga koju je napisao čovek i nema nikakve veze sa eventualnim stvoriteljem Univerzuma. To važi za sve ostale "svete knjige".
- "Proroci" su bili samo ljudi, isti kao i svi ostali, a i umrli su kao što ćemo i ja i vi.

Dakle, to nije stav ateiste. To je stav racionalnog skeptika, iako ja ne volim da se svrstavam jer razvrstavanje generalno ne treba da bude apsolutno.
 

MaranAta

Ističe se
Poruka
2.303
- Religije su stvorene od strane ljudi.

Све сем Јудаизма које је нашло свој крај у Хришћанству.

- Ako postoji neka "nepoznata sila" koja je stvorila Univerzum kakav znamo danas, mi smo u smislu našeg ograničenog uma za sad nesposobni da je pojmimo.

Тачно. Бога можемо да појмимо само онолико колико нам се Он и открио. ПЦ је чувар тог Божјег Откровења.

- Dakle, bezbedno je reći da što se nas tiče, ta sila za nas i ne postoji jer s njom nemamo direktnu interakciju.

Погрешно. Директна интеракција се дешава непрестано.

- Ta eventualna "sila" ne šalje mesije u obliku ljudi ili životinja na zemlju, jer je to apsurdno.

Зашто је то "апсурдно" ?

- Biblija je knjiga koju je napisao čovek i nema nikakve veze sa eventualnim stvoriteljem Univerzuma. To važi za sve ostale "svete knjige".

Књиге Библије су писали богонадахнути људи под вођством Духа Светога. Не постоје друге "свете књиге".

- "Proroci" su bili samo ljudi, isti kao i svi ostali, a i umrli su kao što ćemo i ja i vi.

Сви су били људи, али нису сви умрли... Еноха Бог узе са собом а да није видео смрти, на пример. :wink:
 

pavleg

Početnik
Poruka
10
zenzen:
MaranAta:
Само је питање: Какво је чудо потребно Сиифу да од Савла постане Павле ? :roll:
Postoji velika razlika izmedju Savla i Sizifa. Savle je naime bio vjernik, a Sizif je ateista. Medjutim Savle je bio duhovno slijep vjernik sve do onog momenta kad mu je doslovnom sljepočom Isus otvorio duhovne oči.
Vidiš više ima mjesta pitanju kada će "MaranAta" postati "TataMata". (Izvnijavam se jednostavno mi bijaše simpatično rimovanje)
Zapravo, kada će revnovanje za pravoslavlje, koje ga čini duhovno slijepim, i zbog čije sljepoče verbalno progoni mene i meni slične, prestati?
Ako pravoslavlje, po tebi, nije prosvetljujuce, reci nam sta jeste?Samo mi nemoj navesti neku sektu nastalu odpadnistvom od pravoslavlja, to bi bio apsurd![/u][/i][/b]
 
Top