Поезија Десанке Максимовић

GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao
da čuje kako je život kratak i nije veseo.

Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao
da čuju kako u glasu nečijem ima suza.

Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno
i meni je žao da čuju da ljubav u srcu nečijem je tužna.

Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao
da nas čuju zvede, da im zbog nas teško ne bude.

Desanka Maksimović
 
OGLEDALO

I

Idem putem života i nosim u duši ogledalo kao duša toplo, kao jasika
trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto.
Ono od pogleda mrkog potamni i gorčinom se prelije. Zla reč kao trn uvek
krvavo zapara njegovu belu dušu. Od osmeha hladnog ono zadrhti bolno i
zaledi se.
Ali svakoga jutra osvane ono kao duša toplo, kao jasika trepetljivo, kao
izvor bistro i srebrnasto; samo, kad se duboko u njega zagledam, opazim
uvek: nove, zagonetne šare lagano drhte u njegovom dnu.
Ja nosim u duši čudesno ogledalo, ono i toplije biva i sve lepše ogleda
što je više puta od mrkog pogleda potamnelo, od zle reči zaparano bilo,
od osmeha hladnog sledilo se; samo uvek u njegovoj dubini zagonetne tanke
šare lagano drhte.

II
Ja nosim u duši živo ogledalo.
Čas se blista srebrnom belinom daljina; čas u njemu istopi se mesec i ode,
čas se zlati toplo kao ruža.
Sve tako dođe u njega i ode; samo u središtu njegovom gori večno
nepromenljiv sjaj.
I niko ne zna otkuda on dolazi.
Nije ni sa zvezde, kad je nebo kao zemlja crno, trepti i tad središte moga
ogledala.
Nije ni sa sunca, i u jesen gori središte moga ogledala.
Nije ni sa moga srca, i kad je ono mutno, svetli toplo središte moga
ogledala.

Desanka Maksimović
 
LJUBAVNO PISMO

Uvek sa novom svežinom
javlja se lik tvoj,
kao samo sunčevo rađanje
i mesec mladi;
pre bi mi mogao
žubor vode
nego glas tvoj da dosadi.

Sa istim čuđenjem uvek
dodirnem tvoju ruku,
kao kamen, zemlju i vodu,
kao vrbov rumeni prut;
po sto puta da te vidim,
čini mi se prvi je put.

Čini mi se da ti livade sadiš,
da ti svijaš gnezda,
da ti rascvetavaš žbunje gloga;
ceo mi je život s tobom u vezi,
i kretanje zvezda,
i šibljičasta ptice noga.

Čini mi se, rođak je tvoj,
sve na svetu,
sve što zemljom hoda.
Sve što činiš,
čini mi se, biti mora,
kao tok vode, klijanje zrna,
rađanje zora,
i silina nepogoda.

Desanka Maksimović
 
JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.
Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.
Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.
Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: "O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?"
Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: "O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?"
Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: "O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?"

Desanka Maksimović
 
PTICE NA ČESMI

Divno li je iznenada
naići na gorsku česmu:
još je ne ugleda oko,
a njenu začuješ pesmu
negde pod brdom duboko.
Ti potrčiš kao dete
u pravcu njenoga glasa,
kupina te u hodu splete,
probijaš se kroz gustu čestu
ili kroz paprat do pasa.
A kada stigneš zadihan,
od divljenja staneš u mestu:
poređale se na žilu
pod kojom voda se rađa
senice, grmuše i žune
pa razvezale priču
kao žene na perilu.
A ti, od straha da se
ne preplaše i ne zbune,
da ne pobegnu u granje,
sakriven iza žbuna
slušaš radosnu česmu
i njino čavrljanje.

Desanka Maksimović
 
APRILSKA VOŽNJA KROZ VOJVODINU

Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.

Desanka Maksimović
 
VERUJEM

verujem u proleće ljubavi i njegove bujice,
verujem u nebesa lepote,
verujem u dušu duge, praskozorja i sutona,
verujem u antene koje nosim u snovima,
verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje,
verujem u prizvuke,
u bolove koji se zorama leče,
u srca koja može sve raniti,
verujem u sećanja na detinjstvo omađijano,
verujem u radost praštanja,
verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri,
verujem u nevinost prvih grehova,
verujem u časovnik koji kuca u zemljinom središtu,
verujem u duhove što žive u osmesima,
verujem u vasionu srca koja se bude,
verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda,
verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.

Desanka Maksimović

 
SEĆANJE

Bili su blagosloveni svi časovi
što smo ih zajedno proveli,
svi zajednički zalogaji;
kroz mnoge mutne dane i jeseni
ono proleće još sjaji.

Blagoslov bio je svaki pogled
kojim si me kada obdario
i svaki topli izraz tvoga lica,
i roj svih onih prolaznih sitnica
milošte punih.

Nijednoj livadi nije toplota sunca
bila toliko slatka
koliko meni tada tvoja ljubav.
I dan i noć i nedelja činila mi se kratka
kad sam s tobom.

Bila mi je uza te uvek topla duša
kao zemlja tek uzorana.
Čini mi se da sam u ono doba
bila lepa i srećna svakoga dana.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Čini mi se da si se na mene uvek osmehivao
da nijedan dan s tobom nije ružan
ni prazan bivao;
da su neprimetno tekli časovi
i kad se radi i kad se odmara.
Prepun i sladak bio mi je život tada
kao plod nara.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Kud god smo zajedno išli,
zemlja nam je cvetala i rudila.
I da se još jednom rodim,
opet bih one dane zažudila.

Desanka Maksimović

 
BAJKA O ŽENINOM SRCU

Imala je žena tri srca,
sva tri joj čovek uništio.
Prvo je mlado bilo,
nežno kao voćka rana,
uzabrao ga je čovek
brzo, bez peteljaka,
kao što trešnje beru
iz gradova trgovci.

Drugo je teško bilo
kao plodovi leta,
omlatio ga je čovek
kao što dunje mlate
prekupci pekmezari.

Treće je tvrdo bilo,
sa jezgom punom ulja,
razmrskao ga je čovek
kao što čobani čine
s orasima koje kradu.

Ali žena je voćka
što u proleće svako
po novo srce rodi
i čovek omađijan
u rod taj čudan gleda
kao u priviđenje.

Desanka Maksimović
 
A i tebe molim

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.

Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.

Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.


Desanka Maksimović
 
  • Voli
Reactions: Tea
Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.
 
Sensei:

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!​
Kliknite za proširenje...
@pura moca mišljenja?
 
Sunčana ždraka:
@pura moca mišljenja?
Kliknite za proširenje...
305211239_5834479339949391_7527423184981132407_n.jpg
 
VOŽNJA

 Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

Vrh potoka i i šipraga
topla, blaga
večer pada.
Vozimo se. Sanja cveće;
miris sleće
sa livada.

Gle, seoske kuće bele
kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
šiblje, žita,
lete, lete.

Gle, počinju i svetlaci,
lete znaci,
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao žive
zvezde male.

Po beskrajno nežnom, mekom
i dalekom
nebu plavu
nasmejani mesec bludi,
što na ljudi
liči glavu.

Vozimo se. Pokraj puta
razasuta,
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, veže.


Desanka Maksimović
 
Poslednja izmena:
SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.
Nije mi žao što će života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.


Desanka Maksimović
 
VOLELA SE DVA VETRA

Volela se dva vetra s dve planine
kao što se vole dva sunca, dva duha,
kao što se vole dva vida i dva sluha,
ili sjaj sunca sa sjajem mesečine,
ili s nebesima ledene visine.
Grlili se iznad brda i poljana,
u lišću grana i iznad bezdana,
nisu znali šta da od sebe čine,
niti grleć se koje je od njih koje,
ni umeli da se razmrse, razdvoje -
kao dva pljuska i dve grmljavine.
Kad se polome o krševe, o granje,
voleli se tugom i sećanjem -
dva vetra sa dve daleke planine.

Desanka Maksimović
 
PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.


Desanka Maksimović
 
OZDRAVLJENJE

Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.
A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala
čoveku koji bi mi čežnje zaneo
za nečim čega nema.
U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.
Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema.

Desanka Maksimović
 
JUTARNJA PESMA

Južnjak mi pravo sa oblaka jahte
u sobu banu
preko dimnjaka, nebodera i betona,
dotače u meni ožiljke i rane,
podiže ploče teže od tona,
odnese niz polje plahte,
pokrivače.

Obuze me strava
ni slutila nisam šta u meni spava,
kakvi će leptiri izići iz čaura,
šta počiva ispod ploča zaborava,
ni koje će prozore otvoriti bura,
ni koliko ima potajnih odaja;
ni slutila nisam kakav je kalauz
miris sa oblaka
i iznenadni jutarnji okean sjaja.

Desanka Maksimović
 
NE BOJ SE

Ne boj se, to je kao da list padne pod granu,
kao kad se noću izgubi poslednji šum,
kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu,
kao kad za blagom mišlju odluta um.

Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem lako iščezne mesec bled.

Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,
staze i izvori i svet se pomrači sav.
Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,
dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma
poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.
Biće kao prelaz od jednog do drugog bola,
ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,
preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,
ne gledajući u dno pod sobom crno.
Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti.

Desanka Maksimović
 
  • Voli
Reactions: Tea
329423890_1512039989535982_3642135906669442039_n.jpg

Bez sagovornika - Desanka Maksimović

Razgovaram bez sagovornika
Kao da razgovaram sa duhom,
Ne vidim mu razgovetno lika,
Čujem ga više srcem nego sluhom.

Liliana - Aleja lipa, Ilidza
Nema čudjenja, nema nesporazuma,
Razgovaramo kao vekovni znanci,
Otvaram širom vrata uma,
Reči iz podsvesti idu pravce.

Govori mi što nikad inače
Neće mi reći ako se sretnemo.
Znam šta mu i polureči... znače.
Razgovaramo sad naglas, sada nemo.

Pričini mi se da razgovor teče
U dalekom predelu, visokoj travi,
Nekad u svanuće, nekada uveče –
Sve je nestvarno, a kao na javi.

To biva kada se u meni nagomila
Mnogo prećutanog, u samoći.
Razgovaramo kao što razgovaraju oči,
Kao što razgovaraju dva bila.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top