Ovde nije problem jezika i kako ga ko naziva već nasleđe onoga što je baština naroda.
Zato i postoje katolici-Srbi i oni koji će reći da je jezik Dubrovnika i katoličkih štokavaca srpski , jer narodna baština katoličkih štokavaca je u 99% slučajeva identična pravoslavnim štokavcima , a ta baština je naravno epska poezija koja je srpska.
Iz "nekog čudnog razloga" svi štokavci ma koje vere su guslali o srpskim vladarima,bitkama,junacima,...a o takvom čemu hrvatskom niko od njih pojma nije imao , osim možda dubrovačkih građanskih i plemićkih romantičara.
Vidiš, Srbi su dosta i Mađare opevavali, da ne pominjem Sibinjanin Janka, ali pomenuo bih "Bana Derenčića" (Imre Derencsényi). Ali ovi Hrvati, brate, kao da nisu postojali...
- - - - - - - - - -
Ban Derenčić i njegova sestra Doroteja iz pesme o boju na Krbavskom polju idu među najtragičnije ličnosti ovoga doba. I istorijski posmatrana, bitka na Krbavskom polju (1493) predstavlja jedan od težih poraza koje su naši preci pretrpeli. „U njoj je izginuo cvet hrvatskog plemstva i 10000 vojnika (od 15000). Sam zapovednik hrvatske vojske, ban Mirko Derenčin, pao je u tursko ropstvo." Ubrzo posle ove bitke (1528) Turci su, osvojivši Krbavu i Liku, „osnovali lički turski sandžak, sa znatnim mestom Udbinom". Prema pesmi, od Turaka ponuđeno mu prijateljstvo uz uslov da pusti njihovu vojsku preko svoje zemlje ban Derenčić je gordo odbio i prihvatio borbu pod Udbinom. Poginuo je zbog svoje duge kose koju mu je u milošti odnegovala sestra Doroteja. Poginuo je i njegov sin Pavlić. Vratio se iz boja – zahvaljujući dobrom konju i noći – samo knez Perazović, Dorotejin verenik. Ali, uprljanog krvlju, prahom i znojem, zaručnica ga nije poznala:
,Dušo moja, mlada Dorotejo,
lipa sele Derenčića bana,
al' me, dušo, pripoznat ne moreš
radi lica potna, naprašena,
što posmidi prahom i olovom?
Ja sam, Dore draga, drago tvoje,
drago tvoje, Perazović kneže.
Al' ne luduj, draga dušo moja,
od Udbine da ti kažem glase!
Da su žive od gorice stine,
još bi žive stine popucale,
ma da ne bi sarce divojačko!"
Govorila mlada Doroteja:
,Al' ne luduj, Perazović-kneže!
Ja sam sele Derenčića bana,
u mene je sarce od junaka;
pri će puknut u gorici stine
neg' u mene sarce divojačko, –
ti mi kaži od Udbine glase:
al' je meni bratac poginuo,
al' je junak mejdan zadobio?"
A kad joj je knez rekao šta se dogodilo, „od tuge joj sarce raspuknulo, od žalosti čarnoj zemji pade". Kao što se vidi, to su situacije vrlo slične onima koje nalazimo u nekim pesmama o kosovskom boju.
Ali nesreću nisu donosili samo stranci. Ona je ležala i u našim ljudima, u njihovoj zakrvljenosti. Kako se tu mogla iskoreniti? Na to pitanje odgovara narodni pevač opisujući postupak ljube Anđelije u pesmi Dioba Jakšića.
Njoj je Dmitar – gnevan zato što mu je povređeno dostojanstvo – kratko naredio: „Otruj meni mog brata Bogdana". Protiv te zapovesti pobunilo se celo njeno biće. Ali kako da pomiri nesrećnu braću koja su se ljuto zavadila „oko vrana konja i sokola"? Oni su lako podelili očevinu, lako podelili državu, i to u doba koje nije bilo lako, u doba kad je turska sila sve rušila na svome putu, a posvađali su se „da oko šta, veće ni oko šta", – tako ih optužuje narodni pevač kroz govor zvezde Danice Mesecu. Kako takvu braću da pomiri Anđelija? Ona je sebičnost i nečoveštvo tukla širokogrudošću i čoveštvom. Nasula je rujna vina u „molitvenu čašu", pružila je Bogdanu i zaiskala: „Pokloni mi konja i sokola". Bogdan nije mogao to da joj odbije. Tako je zadobila pobedu nad Bogdanom i nad Dmitrom. Kad se Dmitar uveče vratio kući – posle svega što mu se u lovu dogodilo, posle pouke koju je čuo od ranjenog sokola: „Meni jeste bez krila mojega kano bratu jednom bez drugoga" – Anđelija ga je stvarno iscelila prostom i nadmoćnom ljudskom rečju: „Nijesam ti brata otrovala, veće sam te s bratom pomirila".
U kasnija vremena, kad bi se u nekom kraju hajdučka borba utišala i turski zulumi povećali, žalost za junacima kao što su Dojčin, Prijezda, Kajica, Oblačić Rade, Zmaj-despot izlivala se kroz reči Margite devojke:
Braćo moja, srpske vojevode,
kako biste, kako preminuste,
a kako li roblje ostaviste?
Roblje vaše sve tursko podnožje.
Sve njih odnela je turska poplava. Ali raja je nagonila čak i zvezde da o njima govore. U svetlosti deseterca oni su išli iz mesta u mesto, iz decenije u deceniju, od naraštaja naraštaju, useljavali se u nova pokolenja i kroz njih nastavljali veliku borbu za slobodu.
... doduse nisam siguran bas da li je on ostao pri tim svojim stavovima.
