kako ces mislitai umesto nas,
kad ne znas ni za sebe da mislis,
kad ti je poenta teme to
sto se pronasao izgubljeni autor uvodnog teksta
teme koju si sama postavila 
Нисам ја "аутор теме", и није ТО поента теме,....
а
ТЕМА је ово:
Полазећи од права сваког човека на планети да слободно живи, ради и мисли, и да то што мисли и каже, и не желећи да било коме дозволим да ми та права ускрати, позивајући се притом на Европску конвенцију о људским правима као и на Устав Републике Србије, овом приликом јавно одбијам следеће:
Одбијам да ми критеријум оданости отаџбини буде сарма. Јер ако пристанем да ми замотуљак од киселог купуса буде репер за највише етичке категорије људске егзистенције, да се по томе мери мој патриотизам, онда пристајем да смрад просутог киселог купуса у сливник, на пролеће, буде једини знак мог присуства на овој груди.
Одбијам да било ко има право да ме анимира да излазим на изборе али да се тиме моја политичка делатност има завршити док ми потом бива забрањено да игде зуцнем ишта политички, док припадници повлашћене касте могу да говоре политички у свакој прилици, на сваком месту, било којим тоном пристојности и уважавања неистомишљеника.
Одбијам да будем топовско месо странке на власти која ће мој ум тупити својим инфантилним маркетиншким поимањем света и убеђивати ме у потемкиновску истинитост шарених лажа које треба да ми смуте мозак и одврате поглед од мизерне стварности која нам се кези у лице испод те лакировке у којој је Србија наводни балкански тигар иако у колективном огледалу сви нормални људи виде одраз који сваким даном све више личи на црквеног миша.
Одбијам да ме броје „у главу“, не само зато што не желим да живим у свету у коме се становници градова уопште броје и разврставају по категоријама политичке подобности, него и зато што после бројања у главу на ред долази тетовирање тог броја на подлактици.
Одбијам да пристанем на медијски концепт у коме владајућа странка на рачун народа а преко окупираних јавних предузећа умножава своје телевизије, таблоиде и радио-станице, а јавном сервису, Радио-телевизији Србије, износи понуду која се не може одбити у виду обавезне буџетске апанаже која обавезује зна се на шта, да би, тако кастриран, јавни сервис и сви његови преостали гледаоци били осуђени на агитпроповско слављење власти и њеног председника, а не на објективно и критичким разумом оплемењено информисање народа.
Одбијам да живим у менталном окружењу навијачке гомиле и да се подвргавам њеним цивилизацијским и културолошким вредностима, јер ми је, признајем, прилично тешко да у овако компликованом свету одговорим на тако детињасто питање „Па шта?“.
Одбијам да прихватим тај етички концепт по коме ме о поштењу и обавези плаћања пореза уче министри који су фалсификовали дипломе и докторате и по иностранству гомилали некретнине стечене синхроно са фалсификовањем.
Одбијам атак на здрав разум у облику тврдње да било која скаламерија подигнута од стране владајуће гарнитуре аутоматски постаје „најлепши парк у Европи“, згомилано насеље генеричке архитектуре у историјском језгру главног града „сигурно нови симбол Београда“, сваки наредни буџет „највећи буџет у историји Београда“ итд, итд, итд… јер историја треба да је учитељица живота а не штап за поштапање неуких и знању несклоних.
Одбијам да учествујем у циркусу самозаљубљености која садржај тањира нуди на увид јавности, тражећи подршку за пројекат пуњења свог тањира изванредном боранијом док се наши тањири полако празне.
Одбијам да од вируса будем третиран ментално уместо фармаколошки, да ми врховни редитељ нашег живота халуциногено понавља мантру како „предаја није опција“ и да се том баналном ратничко-навијачком реториком покрива, преко тела мојих мртвих и болесних суграђана, чињеница да се здравствени систем земље љуља из темеља, и да то љуљање не може да заустави ни марципанска болница коју ће, после патриотског тањира бораније и патриотског тањира сарме, смазати презадовољни председник.
Одбијам да живим у прокламованом Златном добу, јер то злато воња на преостатак од клозетских шоља афричких владара који су такође својим поданицима потурали из својих купатила слику сјаја и раскоши која је била, авај, резервисана не за народ и децу колектива – јер шта би они са златним клозетским шољама – него за владара и децу пробраних.
Одбијам да живим у папагајском окружењу које као на пријемним испитима по приватним факултетима широке намене и плитког научног домета, преко рамена преписује и шири од папира до папира исту фразу којом се карикатурално увеличава председнички его а озбиљно умањује сопствена људска димензија.
Одбијам да прихватим чињеницу да је Србија постала земља исељених душа које плутају у лимбу далеког света, отеране са ових обала безосећајношћу оних који брину само о свом политичком бољитку, не марећи за било кога ко у прекоокеанским даљинама плаче за домовином у којој му је остао читав познати свет, много већи од лонца сарме или бораније, марећи само за оне који ће бити доступни за привођење гласачком месту на коме ће се понашати одговорно и гласати онако како им је наложено у централи странке која шаком и капом својим члановима дели запослења, провизије, докторате и свакакву чоколаду, насупрот буђавом хлебу намењеном онима који нису њени.
Одбијам са индигнацијом свеколику шарену лажу превисоких јарбола, споменика, градских химера на води и у речним коритима и љуљајућих гондола које разарају урбано ткиво и речне токове наших градова зарад ерекције промашених илузија владајуће касте о својој важности и величини, касте чији доносиоци урбанистичких и иних одлука кешањем о сени средњовековних владара Србије мисле да је могуће преузети мало њихове славе и моћи.
Одбијам да прихватим аутопројектовани председнички самодржалачки ауторитет који гради, лечи, истражује, објављује, суди, оптужује, тумачи, објашњава… и једини сме да се бави политиком док ми остали морамо да ћутимо.
Одбијам да живим у лажи која расте као плима са сваким изборним циклусом и потребом политичке гарнитуре на власти да себе и своја постигнућа самима себи и нама учини бржима, бољима и јачима од било чега у историји планете.
Одбијам да живим у систему константног хаоса, хушкања и мржње које генерише владајућа странка која у нормалном хуманом окружењу ни не може да постоји, која своју једину сврху види у непрестаном такмичењу, побеђивању, убрзаној експлоатацији те победе и свеопштој спрдњи са свим грађанским и цивилизацијским вредностима.
Одбијам да живим у друштву заснованом на моделу бескрајне оданости вођи која се еманира кроз простачко ласкање које је Гогољ у својим романима приказао као карикатуру а које данас у Србији, нажалост без Гогоља али уз посредство скупштинске говорнице, бива најважнија пропусница за напредовање, посао, и свако друго благостање и благоутробије.
Одбијам, на крају, помисао да би у некој од варијанти стварности било могуће да ме оваква политичка гарнитура поведе у Европску унију са свим тим ђубретом које се као из узаврелог лонца ускислих сарми прелива у реке, са аутопутевима који се распадају одмах по отварању, са кадровском политиком рођачког типа која која презире мудре а преферира послушне, са јаловим правосуђем и непостојећим тужилаштвом изгубљенима у овој унапређеној верзији Бермудског троугла, са облаком отровног дима над Бором чији је славни рудник продат инвеститору најсклонијем прљавом стандарду заштите околине, уопште са тим поданичким односом према инвеститорима и њиховим масним обећањима провизије у којима су наша плућа колатерална штета тог фингираног економског напретка.
Иако је Џорџ Бернард Шо давно установио како човек од свог окружења задобија све веће и веће поштовање како расте број ствари због којих он осећа стид, оволико стида више није здраво подносити.
У тој лепези пошасти радије бирам вирус.
Одбијам да живим у земљи у којој се толико стидим. Иако се самодржац и његова екипа усрдно труде да Србију очисте од неистомишљеника, ја нећу отићи.
Нећу се ни убити.
Избор опција ми је сужен, дакако. Али га још има.
Аутор је писац и новинар из Београда, уредник страног програма из културе РТС
