Plašim se gubitka psa

[jagodica35]

Ima već 12 godina. I jako se plašim tog dana kada ga više neće biti, već duže vreme me to muči jer je bio bolestan, ali smo na vreme otkrili problem i izlečili ga. Sada je sve u redu. Kreće se normalno, veseo je, malo više spava, ali svakako možda nekome čudno zvuči meni dok ovo pišem idu suze jer ne znam kako ću se nositi sa time kada mi više neće trčati u zagrljaj kad dođem kući, ukrasti hranu, kada više neću moći da ga pomazim, prosetam, trcim i igram se sa njim, pričam mu svoje probleme... Prošao je sa mnom upis u prvi razred osnovne, srednje i fakulteta, prošao je sa mnom kroz sve srećne i tužne trenutke, gubila sam 100 prijatelja, ali on je uvek bio tu. Mnogo me boli sama pomisao na to, na to da me ta dva oka puna dobrote i poverenja neće ceo život gledati.

 

[Nina]

Razumem te jer sam imala gubitaj psa koju sam volela najviše na svetu..ni dan danas je nisam prebolela i nikada necu..
Ono što moras da shvatis je njihov životni vek kratak i da ce doci trenutak kada ce da ode na neku zvezdu koja ce da sija samo za tebe
Bar ja sebe tako uveravam da joj je lepo na toj zvezdi i da mi salje ljubav kroz zvrzdin sjaj..A kada dodje taj dan posle nekog vremena
uzmi drugog psa koji ce da ti pruži ljubav i ti njemu ..To je jedini lek da preboliš njegov gubitak i shvatiš da je to prirodni ciklus

 

[Moje ime je Đurđija.]

Ima već 12 godina. I jako se plašim tog dana kada ga više neće biti, već duže vreme me to muči jer je bio bolestan, ali smo na vreme otkrili problem i izlečili ga. Sada je sve u redu. Kreće se normalno, veseo je, malo više spava, ali svakako možda nekome čudno zvuči meni dok ovo pišem idu suze jer ne znam kako ću se nositi sa time kada mi više neće trčati u zagrljaj kad dođem kući, ukrasti hranu, kada više neću moći da ga pomazim, prosetam, trcim i igram se sa njim, pričam mu svoje probleme... Prošao je sa mnom upis u prvi razred osnovne, srednje i fakulteta, prošao je sa mnom kroz sve srećne i tužne trenutke, gubila sam 100 prijatelja, ali on je uvek bio tu. Mnogo me boli sama pomisao na to, na to da me ta dva oka puna dobrote i poverenja neće ceo život gledati.

Bićeš tužna, i to je normalno. Kada ljudi tako vole svoje životinje, to bude zaista jak bol. I ja spadam u te ljude, koji ih tako vole.
Ali sve što se rodilo mora i da umre.. a kada je kome trenutak za odlazak sa ovog sveta ne odlučujemo mi. I, pre ili kasnije, svi mi ćemo preći taj most i otići na onu stranu duge.

Znaš.. za sve u životu postoji vreme, i za radost i za tugu. Kada tvoj pas ode, tada plači. A sada koristi vaše dane maksimalno: da se volite, uživate u igri i što više radujete u vremenu dok ste zajedno. Posle, kad se jednom rastanete, te lepe dane nosi u svom sećanju.. i osećaj veliku zahvalnost za njih.

A evo ti tema gde su ljudi podelili neka svoja iskustva u vezi gubitka svojih ljubimaca: https://forum.krstarica.com/threads/kako-preboleti-smrt-ljubimca.942451/
Ali ti predlažem da je ne čitaš sada, već da je sačuvaš za one dane kada i ti budeš bila među nama - ljudima koji su izgubili svoje prijatelje životinje. Većina nas sada ima druge životinje uz sebe i jednako jako ih volimo.. i one nas. A te koje smo izgubili, nosimo i dalje u svojim srcima i svojim sećanjima.. i nosićemo ih sve do dana kada ćemo i mi preći taj nevidljivi most.. i možda se tamo, na onoj strani duge, ponovo sa njima sresti. Nemoj tugovati sada više..

 

[vučji čopor]

Моје искуство, а оприлично је дуго, да заправо нема пребољевања .Има само прилагођавања да се живи се живи са тугом.

 

[Nina]

sada imam drugog psa iste rase kao prethodnog i volim mog novog psa...obožavam je ali i dalje nisam zaboravila mog prvog psa

 

[vučji čopor]

sada imam drugog psa iste rase kao prethodnog i volim mog novog psa...obožavam je ali i dalje nisam zaboravila mog prvog psa

И никад и нећеш.

 

[DaRkGuitaRist88]

S obzirom da sada punim 36 godine i vec imam psa 14 godina ovaj ce verovatno biti poslednji, jedini koji ce biti ceo zivot tu.

Ljubimac koji je poseban u odnosu na druge koje sam imao.Ostali nisu se dugo zadrzali i sve nekako cudno se to prekine...
Jedan pas je voleo da izadje i skita i nije bio umiljat tj nije dopustao da se mazi, svojeglav, niti da te prati kad ides i na povodac nikako.
Izaso je u skitnju i nije se vratio.
Jednog su dali u neko selo jer moja baba kukala da joj smeta u dvoristu a ja sam bio osnovna skola i nista se nisam pitao.
Imao sam macke jednu su odveli moji rodjaci daleko da ne bi zarazili njene unuke a ostale jednostavno nestanu.

Ne bih vise da se vezujem a i imam previse mojih i finansijskih problema oko posla tako da cu biti primoran da radim i u drugim gradovima ili u inostranstvu jer ovde je katastrofalna situacija u mom gradu sto se tice posla a i drustvenog zivota, samo priroda oko njega vredi.Mozda cu morati i drzavu da promenim jer nista bolji nisu ni ostali gradovi Srbije tako da znam da necu moci da cuvam vise jer ne verujem da cu naci poso u mom gradu.Vec sada poslednjih nekoliko godina idem napred nazad inostranstvo, drugi grad i opet me nesto vrati nazad.Lepo je sto je on tu i ima ko da me saceka jer ga moji cuvaju i hrane ga i vole komsije.Ponekad pomislim da dok je on ziv nikad necu moci da odem i istinski se zadrzim da radim i zivim drugde jer neka sila i situacije, okolnosti me vrate opet kuci sad znam da verovatno nije tako ali mi je prosla ta misao kroz glavu.

Bio je tu od 2009/2010 i proso je bas sve kljucne periode mog zivota, moje devojke i raspale veze, bratovu svadbu i rodjenje njegove cerke, smrti babe i dede, bio je tu kad sam imao razne padove i teskoce, imao je cak i udes (udario ga auto ali se oporavio).Jos uvek je tu i nadam se da ce se zadrzati sto duze iako je vec star.

Mozda kad budem bio sam bez roditelja kao starac ili samac koji zna da nece vise morati da se seli zbog posla opet cuvam nekog psa, jedino tada.

Sta da se radi, nista nije vecno ovde u ovom surovom svetu i svi smo prolazni i sve je prolazno i zato je zivot i svet surov jer sve ima svoj kraj a danas ni tokom zivota u ovom trulom modernom dobu je i ljubav prolazna i tako bezvredna i zamenjiva sa cenom.Ljudi odlaze, umiru, gase se veze i osobe odu i vise ih ne vidis kao da ih vise nema, rodbinske veze i brat brata zaboravi zbog podele oko vinograda i parce zemlje i mnogo toga...

Sve to boli i ostavlja trag i uspomene gorke i srecne i sve je to zivot i treba to prihvatiti i nauciti se ziveti sa tim sto pre.Ne treba padati u ocaj zbog smrti koja je prirodna jer osobe pa i nasi psi koji su danas jedini iskreni prijatelji i danas bolji od ljudi zivece u nasim uspomenama i srcima dok nas ima.
Zato treba ziveti u trenutku i uzivati u svim lepim stvarima koje su nam date dok traju i ne razmisljati previse unapred i sta nas ceka jer time samo mozemo upropastiti sadasnjost i ukvariti trenutak tako da uzivaj u svemu sto traje...