Percepcija i memorija

Перцепција (опажај) јесте слика наспрам субјекта који опажа. Субјекат је при томе "тачка синтетичког јединстава аперцепције" или оно што све опажа а што никада није опажено а на шта сви мислимо када кажемореч "ја". При томе имамо поделу на субјекат и објекат где је субјекат неспознатљив а објекти слике јесу "реалан свет".
Приликом сазнавања имамо посла само са акциденцијама док је супстанција изван могућности сазнања. Њу не сазнајемо већ интуитивно наслућујемо, док оно што наслућујемо сазнајемо, мора проћи кроз априорне форме сазнавања разума простор, време, каузалитет да би тако добили комплетну перцепцију или слику.

Међутим, приликом формирања слике дешава се нешто што мало ко примећује. Долази до пројекција прошлих слика. Меморија просто бомбардује садашње перцепције. Слика која је ево испред мене у садашњем тренутку, осим што садржи априорне форме опажања разума, такође садржи и слике сећања које су пројектоване.

Постоји један добар пример за ово а који показује како заправо пројектујемо слике сећања на непосредну представу.

Текст сам пронашао на интернету:

Nsiam vreovao da zparvrao mgou rzmaueti šta čtaim.
Zaavljhujći nobinceoj mćoi ljdskuog mgzoa, pemra irtažsiavnjima nučaimka, njie vžano kjoim su rodesldoem npiasnaa slvoa u rčei. Jdieno je važno da se pvro i psldeonje sovlo nlaaze na sovm msteu otasla solva mgou btii u ptponuom nerdeu i bez ozibra na ovu oloknost tkest mžeote čtiati bez pobrlema.
Ovo je zobg tgoa što ljuduksi mzoak ne čtia savko slvoo poebsno, već rčei poasmrta kao cleniu.
Oavj preomećaj je šljiavo nzavan "tipoglikemija".
Kome su još vaanži grmaaitka i prapvois?

Овај текст који је изнет као занимљивост заправо додирује у једно суштинско питање филозофије које се тиче односа материје и меморије а које је обрадио Бергсон у истоименом делу.
Као што видите перцепција даје оквир кога у већини испуњава меморија. Конкретна перцепција је спој непосредног опажања и пројектованих слика сећања.
Али не само спој. Шта више, приликом сазнавања, имамо посла само и једино са својом меморијом, са прошлошћу. Сазнавати значи сећати се. Садашњост никада није опажена нити може бити опажена.

Или ево примера:

Када чујем реч "разговор" у сваком тренутку времена у садашњости, имам посла само са једним јединим словом. Прошла слова постоје само у сећању. Али и то једно слово које је наводно у садашњости, заправо се састоји од хиљаде вибрација ваздуха, при чему у садашњости немам посла ни са каквим "о" већ са једном једином вибрацијом звучног таласа која никако не може бити осећај звука. Оно чега смо свесни када чујемо слово "о" састављено је из хиљада вибрација којих нема у садашњости већ само у сећању, у меморији.

То исто важи и за светлост.
У размаку од једне секунде црвена светлост - са највећом дужином таласа има 400 трилиона сукцесивних трептаја. У садашњости је само један трептај, а у нашој свести осећај црвене светлости који је заправо меморија. Када опажамо ми се заправо сећамо. Садашњост није опажљива. Из ње извиру осећаји и опажаји слике, док је она извориште перцепције али изван сазнања. Она је "ствар по себи".

 

[zxy]

Vrlo lepo,sažeto ,verujem da će delovati podsticajno ,budeći radoznalost za Kanta,Šopenhauera,Bergsona i dr.

 

[vesnavrindavan]

nice nice zato se kaze pronalazenje blaga u nama...spoznavanje..

 

[MPMcB]

Sadašnjost, kao tačka na vremenskoj osi, rekli bi matematičari. Beskonačno kratak trenutak, ako sam dobro razumeo, bila bi ta sadašnost „po sebi“, rogobatan prevod sa nemačkog koga razumeju samo insajderi. U takvoj sadašnjosti nije ni jedan treptaj tj. ciklus vidljive svetlosti, nego samo jedna, jedina vrednost elektromagnetnog talasa, za više od jedne jednostavno nema mesta. Dakle, zdravo esencijalna stvar, koju normalno svestan čovek ne može direktno da oseti, percipira, šta li? Matematičari, pak počesto i bez većih problema, izlaze sa tim na kraj u svojim analizama. Ne mislim da većina njih to direktno percipira, oni se na kraju kao i većina ostalih, broje u normalan svet, nego sebi svojtveno, uvode pojam teženja iliti težnje. Predočavaju sebi neku veoma malu vrednost, recimo vremena, koja se jednostavno još smanjuje, bez, da ih tište realne osobine tog smanjivanja kao npr. koliko ili koliko brzo se smanjuje. Kažu, to se smanjuje ili to teži nuli i to je dosta da se analizira i izvode prigodni zaključci.
Sad se ja pitam, zašto normalan čovek ne bi u svojim mislima to sebi predočio i krenuo isto tako da umanjuje do .. dokle više ne ide. Do „po sebi“ valjda?
Prvi put u novijoj istoriji je to uspelo, koliko je poznato, Njutnu ili Lajbnicu.
Znaći li da bi ipak moglo na neki naćin?
Dalje, prošlost koja kako reče, bombarduje sadašnjost svojim sadržajem neumitno i drastično iskrivljuje percepciju sadašnjosti, jako me podseća na jednu čestu pojavu iz svakodnevnog života lakomislenog sveta.
Predrasude, svuda gde god se pokuša makar malo sagledati i razmisliti. Nije li Njunovo teženje možda dobar put da se otkloni ili bar umanji malopre rekoh neumitan uticaj predrasuda na percepciju onoga što je sada, pa možda i ne bude to baš uvek po sebi?

 

[oziman]

Intresantna zapazanja. Ova pitanja smo razradili na filozofiji na istoimenoj temi:

http://forum.krstarica.com/threads/391024

 

[oziman]

Суштина ствари дата нам је у целини, и то на начин метафизичке целине која је нешто другачије од целине скупљених делова у простору. Као таква, та целина не познаје поделу, она је недељива, и самим тим у њој нема тако нечег попут прошлости, садашњости и будућности. Те три категорије постоје само за наше опажање при чему као што сам нагласио у уводном посту имамо посла само са прошлошћу или меморијом док је перцепција исецање, као маказама, опажајних слика из те меморије.

Али, морамо овде нагласити да постоје две врсте меморије! Једна на коју обично мислимо када употребимо ту реч а која се састоји из слика сећања као репрезената појмова. Она је као суд у коме ређамо слике опажаје или "фотографије" да би их касније извадили из тог суда и послужили се њима.
Али, постоји још један суд, кога такође зовемо меморија, и из кога такође вадимо опажаје, слике, фотографије, али које претходно нисмо ставили у њега. Те слике саме произлазе као такве прошавши кроз форме наше моћи сазнавања.
Значи, имамо посла са једним судом који је жив и из кога вадимо оно што нисмо ставили у њега, и са једним судом који садржи само слике које смо у њега ставили. Прво је свет идеја друго свет појмова. А извориште и једног и другог је ствар по себи која је наша суштина. Зато и идеје и појмове и ствар по себи Бергсон може звати меморија без икаквих проблема.

Али не Бергсон већ Шопенхауер може заправо најасније да појасни о чему се ту ради:

Na kraju, razliku između pojma i ideje možemo da izrazimo i slikovito, time što ćemo reći: pojam sliči beživotnom čuvalištu u kojem sve što je odloženo zbilja leži jedno kraj drugog, ali iz kojeg se to više ne može izvaditi (analitičkim sudovima) nego onako kako je odloženo (sintetičkim razmišljanjem); s druge strane, ideja, u onome ko ju je shvatio, razvija predstave koje su nove u odnosu na istoimeni pojam: ona sliči živom, samorazvijajućem, oplodnom snagom obdarenom organizmu koji proizvodi ono što u njega nije prethodno stavljeno.
Из главног дела...глава 49