Patnja....
Mislim da zaista neki moraju sve na teži nacin. Iz nekog razloga koji ponekad i ne moramo znati. Ali to nije razlog da mislimo kako smo najnesrecniji i kako su svi naši pokušaji i nadanja uzaludni. Ponekad zanemarujem cinjenice, zamagljujem oci lažima. Ne lažem druge. Cak mislim da sam okrutna u iznošenju istine, pa ko preživi neka prica.Lažem sebi. Ali ne dugo i ne toliko da se izgubim u maglama cudesnog sveta. Ne. Saspem ja tu istinu jednako okrutno i sebi. Možda je malo bolnija zbog zavaravanja, ali je barem istina. Nikad se ne smatram nesrecnijom od drugih. Naprotiv. Verujem da me u životu prati sreca. Ljudi olako odbacuju lice srece iz svog života. To je do percepcije, do našeg doživljaja stvarnosti. Da, mogu se baciti u depresiju i reci da mi je sve do sada preživljeno više nego dovoljno za ovaj život. I šta onda? Da propustim ostatak svog života? Da ga provedem u oplakivanju? Ne. Ostaje još vremena da se stvari pokrenu na bolje. Možda se nikad ne pokrenu, ali to nije moj problem, jer ja jednostavno moram ostati do kraja bitke. Moja briga je kako da ucinim život boljim i kvalitetnijim sebi i drugima. Na kraju æu znati, možda. Hocu da pokušavam. Izgradila sam svoje mehanizme za preživljavanje. Pisanje je jedan od nacina. Možda je u svemu previše tuge. Ali to je nacin da budem sretna kad stavim tacku na slova o jednoj emociji. Neke se vracaju uvek. Konstante su mog pisanja. To su oni duboki zarezi u duši koje je teško zakrpiti zahvatima olovke i papira. Jesam li preživela pakao? Zavisi kako se uzme. Svakom je coveku njegov bol najveci na svietu. Svi mi živimo svoj pakao. Nesreca je u glavi coveka. Ona žena o kojoj sam pisala i jeste i nije nesrecna. Relativno je. Možda živi ispunjeniji život od nekog prolaznika koji je sažaljeva. Jer skloni smo uvijek prvo komentarisati druge, a ne videti svoju sliku u ovom svijetu. To je naša stvarna nesreca. Možda je ovaj život jedno ludilo. Ali moje je da se borim i ostanem normalna. Rodjena sam sa pobunom u venama i ne pristajem na ono što mi se nudi ako znam da mogu uciniti da bude bolje. Ako u svemu tome ostavim traga na druge ljude, jer ja sama sebi nikad nisam konacni cilj i svrha, onda ima smisla. Možda jednom nekom coveku ponudim obrazac za preživljavanje. A to je vec sreca! A sreca nije imati sve što poželiš. Sreca je umeti živeti s onim što imaš i biti sposoban videti srecu u svemu što ti se servira u ovom životu. Naravno, ne uljuljkivati se u sadašnjem trenutku, vec težiti da vec sutra stvari budu još srecnije. Teško je. Strašno je teško. Zato cu i sebi, a i vama koji ovo citate otvoriti vrata još jedne okrutne istine: "Da bi grane stabla dosegle nebesa, korenje mora dosegnuti pakao." Ne kazem to ja,vec alhemicari iz srednjeg veka.....
kao, uostalom, i uvek.....
