Ok, svi smo culi taj izraz, mada mene zanima koliko je to tacno i koliko su ljudi koji laju samo lajavci, ali ne i opasni?
Sta se desava sa lajavcima, jesu li malo impulsivniji po prirodi, pa tako, na sav glas pokusavaju da uspostave neku dominaciju i zaplase okruzenje ili ne?
A sta je sa onim "cutljivima", da li oni bolje regulisu svoje reakcije, odmereniji su, ali zato kada puknu, ne gledaju gde ujedaju?
To ne znači, da ako si pričljiv, da ne misliš ono što kažeš..odnosno, ako sam neko ko je komunikativna, da ne umem biti i opasna.
Mogu da ti kažem sve, da znaš do tančina, a mogu da te držim u neizvesnosti, da poludiš od jeda.
Mogu da napišem, da se živ pojedeš a mogu da te vinem do visina, da se osetiš kao kralj.
Ako sam povučena, ne znači da ne vidim, ne čujem. Ako sma ćutljiva, ne znači da nisam registrovala nešto.
Hoću da kažem - sve po zasluzi.
Nikada, ali nikada u životu...nisam nikoga prva dirala. Gledam svoj život ili posla. Možda nisam ni ja od pre. Tada sma oćutala, tada sam pustila. Tada sam digal ruke. Jer mi je bilo ispod časti da se bahćem, jer sam bila iznad toga, da "brljam" ruke sa đubradima ljudske sorte.
I opet bih tako postupila. Ali sada...da čačnu u ono što emni važno je i bitno...Bilo bi belaja.
Što se tiče zastrašivanja...doživela. Kao i ućutkivanje. Kao i maltretiranje. Videh i to kako izgleda.
Tako je to sa ljudima - kada "puknu" - pa ne znaju da se (is)kontrolišu.
Meni je tu Bog baš bio darežljiv; dao mi dobru samokontrolu. I blagu narav. I snažan intelekt. I moć. da zauzdam sebe. Da znam kada je vreme da begam od takvih i da se sklanjam. Ne zato što ne bih umela da vratim - već zato što smatram takav način i vid ponašanja..sramotnim. I nečasnim.
..a kandze...tako da
