Pad Konstantinopolja 1453. godine

[gost 420053]

Slusao sam nekoliko zanimljivih stvari , kao bilo je pomraceje meseca sto je napadacka vojska
smatrala ]kao njihov znak.
Zatim da su bogatasi prethodno danima odlazili brodovima iz Carigrada sa tovarima blaga .
Pa onda "tajna" ko je otvorio kapiju da udje vojska , itd itd.
Da li neko zna u koji je dan pao Carigrad

 

[Carlin15]

"Serbian sappers from Novo Brdo"

 

[Khal Drogo]

У документарно-играној серији Rise of Empires: Ottoman

посвећеној једној од најцрњигх епизода свјетске историје, ако не и најцрњој, када је пријестолница и драгуљ цивилизације пао у руке азијатских дивљих хорди, у првој епизоди истиче се важна улога мајке Мехмета II. извјесне Маре Бранковић (???);

Мара Бранковић, кћерка деспота Ђурађа Бранковића, по оном што нам је доступно у литератури није никако могла бити мајка Мехмета II, Мара је постала женом Мурата II. 1435-е, а Мехмет II је рођен 1432.
Мајка овог Мехмета II., како можемо наћи у литератури је Хуна Хатум, о чијем поријеклу се готово ништа не зна, осим да је вјероватно рођена у немуслиманској породици. Такође, умрла је а како можемо наћи у литературу 1449-е, прије догађаја који описује серија.

Да ли су у серији учинили овако грубу грешку? Није у питању турска сапуница типа Суље, гдје су такве грешке неизбјежне, већ документарно-играна серија гдје између играних сцена имамо излагања историчара. И очигледно са пуно пажње урађена серија.
И у таквим серијама имамо пропуста, нетачности, оне су често намјерне, смишљене са сврхом, ово је превише груба нетачност да би се могло у ту категорију сврстати.

О животу Маре знамо понешто (срп.википедија овдје, енгл.википедија овдје), међутим постоји проблем код усвојене године рођења. Води се 1416. (и ту се уклапа одлазак у харем 1435-е), и иако у енглеској википедији стоји да је кћерка Ирине Кантакузин, она то није, Ирина је са Ђурађом имала петоро дјеце, Мара није међу њима. Ђурађ и Ирина су ступили у брак 1414-е, Марина мајка је непознатог имена и неки закључак је да је рођена прије ове године (1414-е), што опет ставља у сумњу одлазак у харем 1435-е.
По ономе што је усвојено и прихваћено, Мара није мајка, самим тим ни Ђурађ Бранковић није дјед Мехмета II. освајача, али у серији кажу да јесте. Не бих ја то баш одбацио, када ми вријеме дозволи мало ћу прекопати по интернету да ли се може шта наћи.

 

[Redmond]

Jedan od najtuznijih momenata u istoriji, tada je rimska drzava konacno prestala da postoji

 

[Gledston]

У документарно-играној серији Rise of Empires: Ottoman

посвећеној једној од најцрњигх епизода свјетске историје, ако не и најцрњој, када је пријестолница и драгуљ цивилизације пао у руке азијатских дивљих хорди, у првој епизоди истиче се важна улога мајке Мехмета II. извјесне Маре Бранковић (???);
Pogledajte prilog 643463
Мара Бранковић, кћерка деспота Ђурађа Бранковића, по оном што нам је доступно у литератури није никако могла бити мајка Мехмета II, Мара је постала женом Мурата II. 1435-е, а Мехмет II је рођен 1432.
Мајка овог Мехмета II., како можемо наћи у литератури је Хуна Хатум, о чијем поријеклу се готово ништа не зна, осим да је вјероватно рођена у немуслиманској породици. Такође, умрла је а како можемо наћи у литературу 1449-е, прије догађаја који описује серија.

Да ли су у серији учинили овако грубу грешку? Није у питању турска сапуница типа Суље, гдје су такве грешке неизбјежне, већ документарно-играна серија гдје између играних сцена имамо излагања историчара. И очигледно са пуно пажње урађена серија.
И у таквим серијама имамо пропуста, нетачности, оне су често намјерне, смишљене са сврхом, ово је превише груба нетачност да би се могло у ту категорију сврстати.

О животу Маре знамо понешто (срп.википедија овдје, енгл.википедија овдје), међутим постоји проблем код усвојене године рођења. Води се 1416. (и ту се уклапа одлазак у харем 1435-е), и иако у енглеској википедији стоји да је кћерка Ирине Кантакузин, она то није, Ирина је са Ђурађом имала петоро дјеце, Мара није међу њима. Ђурађ и Ирина су ступили у брак 1414-е, Марина мајка је непознатог имена и неки закључак је да је рођена прије ове године (1414-е), што опет ставља у сумњу одлазак у харем 1435-е.
По ономе што је усвојено и прихваћено, Мара није мајка, самим тим ни Ђурађ Бранковић није дјед Мехмета II. освајача, али у серији кажу да јесте. Не бих ја то баш одбацио, када ми вријеме дозволи мало ћу прекопати по интернету да ли се може шта наћи.

Вероватно су читали стару литературу (од 15. до 19. века). Тек је Франц Бабингер раскринкао овај мит, а у српску литературу је тај закључак пренео Глиша Елезовић. У питању је погрешно тумачење израза моја мајка када Мехмед II говори о Мари; у питању је израз учтивости, и данас присутан широм Блиског истока (па и Срби кажу старамајка). Ванчо Бошков и Александар Фотић су писали о ословљавању Маре Бранковић у османским изворима, вредније би било тако шта поменути од Википедије.

Свакако је Мара Бранковић једна од највише игнорисаних личности српске историје, будући да се без њеног патроната велики део српске цркве не би тако успешно интегрисао, и да Хиландар не би постао један од најмоћнијих православних манастира у свету.

 

[Pravi Vlah]

У документарно-играној серији Rise of Empires: Ottoman

посвећеној једној од најцрњигх епизода свјетске историје, ако не и најцрњој, када је пријестолница и драгуљ цивилизације пао у руке азијатских дивљих хорди, у првој епизоди истиче се важна улога мајке Мехмета II. извјесне Маре Бранковић (???);
Pogledajte prilog 643463
Мара Бранковић, кћерка деспота Ђурађа Бранковића, по оном што нам је доступно у литератури није никако могла бити мајка Мехмета II, Мара је постала женом Мурата II. 1435-е, а Мехмет II је рођен 1432.
Мајка овог Мехмета II., како можемо наћи у литератури је Хуна Хатум, о чијем поријеклу се готово ништа не зна, осим да је вјероватно рођена у немуслиманској породици. Такође, умрла је а како можемо наћи у литературу 1449-е, прије догађаја који описује серија.

Да ли су у серији учинили овако грубу грешку? Није у питању турска сапуница типа Суље, гдје су такве грешке неизбјежне, већ документарно-играна серија гдје између играних сцена имамо излагања историчара. И очигледно са пуно пажње урађена серија.
И у таквим серијама имамо пропуста, нетачности, оне су често намјерне, смишљене са сврхом, ово је превише груба нетачност да би се могло у ту категорију сврстати.

О животу Маре знамо понешто (срп.википедија овдје, енгл.википедија овдје), међутим постоји проблем код усвојене године рођења. Води се 1416. (и ту се уклапа одлазак у харем 1435-е), и иако у енглеској википедији стоји да је кћерка Ирине Кантакузин, она то није, Ирина је са Ђурађом имала петоро дјеце, Мара није међу њима. Ђурађ и Ирина су ступили у брак 1414-е, Марина мајка је непознатог имена и неки закључак је да је рођена прије ове године (1414-е), што опет ставља у сумњу одлазак у харем 1435-е.
По ономе што је усвојено и прихваћено, Мара није мајка, самим тим ни Ђурађ Бранковић није дјед Мехмета II. освајача, али у серији кажу да јесте. Не бих ја то баш одбацио, када ми вријеме дозволи мало ћу прекопати по интернету да ли се може шта наћи.

Грешиш. У серији се јасно каже да је мајка Мехмета II била нека непозната жена, вероватно Ромејка, а да му је Мара била некаква усвојена мати.

 

[Khal Drogo]

Грешиш. У серији се јасно каже да је мајка Мехмета II била нека непозната жена, вероватно Ромејка, а да му је Мара била некаква усвојена мати.

Промакао ми је тај детаљ око Мехметове мајке.

Погледао сам мало прије те секвенце, са енглеским титлом, и ту након што се Мехмет обраћа Мари са "мајко" (то ме је навело на моје запажање у првом посту), заиста иду ријечи наратора (историчара) који нас води кроз серију за Мару

Mehmed's stepmother, Mara Brankovic,
is among his closest allies

и каже да је Мехметова маћеха.
Мој пропуст, нисам пажљиво слушао наратора, нема грешке у серији, барем у овом дијелу (Мара јесте била Мехметова маћећа), одговара оном што нам је знано из литературе.

 

[Pravi Vlah]

Промакао ми је тај детаљ око Мехметове мајке.

Погледао сам мало прије те секвенце, са енглеским титлом, и ту након што се Мехмет обраћа Мари са "мајко" (то ме је навело на моје запажање у првом посту), заиста иду ријечи наратора (историчара) који нас води кроз серију за Мару и каже да је Мехметова маћеха.
Мој пропуст, нисам пажљиво слушао наратора, нема грешке у серији, барем у овом дијелу (Мара јесте била Мехметова маћећа), одговара оном што нам је знано из литературе.

Не бих Мару називао маћехом, јер то претпоставља моногамију, док Коран обичном човеку дозвољава до четири жена а типични султан би поред неколико главних жена имао и стотине конкубина. Све су им рађале децу. По османском систему на смрт султана њихови синови би се борили једни са другим да га наследе. Наследник је редовно убијао своју полубраћу, не својим рукама него поруком.

Мехметова права мајка је непозната зато што није била једна од главних жена његовог оца.

 

[Khal Drogo]

Исход великих битака одлучује бројност, храброст, војна вјештина ратника, истрајност, технолошка надмоћност једне или друге стране, логистика, ако су опсаде градова у питању важно је која страна припреми боље залихе, некад и неки детаљи који прођу незапажено у историји.
Браниоцима Константинопоља није хвалило ни војне вјештине ни храбрости, напротив. Како је и примијетио фпрумаш

Inače, Mađar je projektovao topove čija đulad su rušila zidine Konstantionopolja....

и како то примјећује Георгије Острогорски з свом дјелу Историја Византије на стр.527

исход опсаде и судбину Константинопоља одлучила је технолошка надмоћност нападача.

Острогорски пише и о храбрости и истрајности бранилаца на стр.528 исте књиге

те да је по паду град услиједио масакр и бјесомулна пљачка која је трајала три дана и три ноћи.

 

[Khal Drogo]

Јуче сам (напокон) одгледао документарно-играну серију Rise of Empires: Ottoman која се бави овим за свјетску цивилизацију трагичним догађајем, падом Константинопоља;

Био сам скептик када је обрада ове теме кроз документарно-играну серију у питању. Што се тиче саме серије, све је врхунски одрађено, имамо нараторе који догађаје и личности посматрају из разних углова, те заиста врхунски одрађене игране секвенце серије, глума више него добра, као и дијалози, дочарало се и то вријеме, драматуршки највиши ниво, неке сцене и спектакуларне, са те стране серија заслужује највишу оцјену.
Оно што одступа од калупа документарно-играних серија, је вишак фикције и произвољног често и превише слободног приказа догађаја и личности, ту се неке личности (млади султан Мехмед, Ђовани Ђустинијани, цар Константин Драгаш) максимално глорификоване, друге су риказане крајње негативно, добиле су улогу дежурних "злоћи".
Срби баш и нису добро прошли кроз серију, Мара Бранковић приказана је да је шпијунирала на српском двору и да је сплеткарила против оца Ђурађа. То се не подудара са оним што знамо из историје, напротив Мара бјеше привржена оцу, то нам говори и епизода током крсташког рата 1443-44.године ккада су се уз посредство Маре одржавали мировни преговори, и иако су Срби два пута ипак изиграни од Мађара који су више гледали своје нтересе, и уз Марин доприос Ђурађ је успио склопити засебан мировни споразум којим су Србији враћена 24 града укључујући и Смедерево и прошао је ипак добро у цијелој тој причи.

Што се тиће задњег византијског цара Константина Драгаша

свако глорификовање је, по мени, оправдано. Без обзира што је упамћен као цар који је изгубио пријестолницу и драгуљ цивилизације, остао је са својим војницима и народом до самог краја. Могао се извући раније, спасити живот, предати град, но он је изабрао борбу против десетоструко бројнијег непријатеља који је имао и огромну предност што се тиче артиљерије, масивне топове дужине преко осам метара назване "Базилика" какви никад прије нису виђени ичије десјрво бјеше разорно. Показао је храброст, приврженост узвишеним идеалима, на крају, током задњег напада када је све било изгубљено, одбацио е царска обиљежја и са мачем у руци праћен од вјерних поданика и војника кренуо у задњи јуриш и сигурну смрт.

Ђовани Ђустинијани Лонго је такође глорификован кроз ову играно-документарну серију;

Вођа плаћеника из Ђенове, свакако занимљива и фасцинантна личност. Крајем јануара 1453.године на челу око 700 плаћеника из Ђенове и са острва Хиос, стиже у Цариград, постављен је за команданта и организовао одбрану града. Током опсаде показао је бројне примјере храбрости, вршио бројне препаде ван градских зидина, изазивајући ужас међу Османлијама, својим ауторитетом спречавао је раздор између Грка, Млечана и Ђеновљана између којих бјеше пуно антагонизама, инспирисао браниоце да даноноћно врше поправке на оштеченим зидинима, од кључне важности је да се одржао висок морал и борбени елан међу браниоцима, и највише његовом заслугом су и поред очајне и безнадежне ситуације, одлијевали пуна два мјесеца.
Ипак, након два мјесеца херојског отпора и пркоса нападачима у задњем нападу 29.маја 1453.године бива рањен и у пратњи својих плаћеника извлачи се из града, што је и потпуно сломило морал бранилаца. Само два дана након тога од посљедица рањавања умире. Иако је његов поступак разуман и оправдан, два мјесеца је пркосио нападачима, борио се срчано, херојски, на крају када је све било изгубљено и даљња борба узалудна, одкучио да извуче своје људство, некако ипак више дивљења заслужује Константин Драгаш са својим вјерним саборцима који и у таквој ситуацији, није напустио свој град и кренуо у сигурну смрт.

 

[Khal Drogo]

Опсада Константинопоља је честа инспирација и умјетницима;

Поход Османлија на Цариград и пренос масивног топа, слика Фауста Зонара из 1903. године

Султан Мехмед II преноси бродове, слика Фауста Зонара из 1908. године

 

[Khal Drogo]

Веома добар документарац који нам описује догађаје уочи опсаде, опсаду и пад Константинопоља 1453.године

 

[Redmond]

Vizantija mi je uvek bila najomiljenija drzava ikada

 

[Cro_čvarak]

Slusao sam nekoliko zanimljivih stvari , kao bilo je pomraceje meseca sto je napadacka vojska
smatrala ]kao njihov znak.
Zatim da su bogatasi prethodno danima odlazili brodovima iz Carigrada sa tovarima blaga .
Pa onda "tajna" ko je otvorio kapiju da udje vojska , itd itd.
Da li neko zna u koji je dan pao Carigrad

Pa barem se to zna, 29.05. 1453-e. Sve ostalo što ti napiše je vrlo dvojbeno...

 

[Schrodinger]

 

[Khal Drogo]

На данашњи дан, прије равно 570 година, 29.маја 1453.године десио се један од најтрагичнијих догађаја у свјетској историји, Константинопољ, тај бисер цивилизације и центар источне хришћанске сфере пао је под налетима османлијских снага.
Опсада пријестолнице Источног римског царства Константинопоља коју је спроводила војска османског султана Мехмеда II почела је 6. априла те године, да би након два мјесеца херојског отпора бранилаца, захваљујући тада новој генерацији топова огромног разорног дејства зидине Цариграда 29.маја попустиле и услиједио је продор азијатских хорди у град.
У том ропцу великог царства какво никад ни прије ни послије није битисало на овој планети, посљедњи ромејски цар Константин XI Палеолог Драгаш је по продору османлиојских хорди у град, код којег је прорадио тај по мајчиној страни српски пркос, кренуо у посљедњи јуриш и скончао заjедно са својим царстом.
Након пада пијемонта свјетске цивилизације услиједио је стравичан масакр становништва и бестијално пљачкање и разарање које је трајало три дана и три ноћи.

 

[Rogonos]

Mislim da se u vezi sa ovim pitanjem mora definisati ili razlikovati Evropa. Pored efekata trgovinske politike koji su već pomenuti u uvodnom pitanju, pad Carigrada je otvorio vojni put Otomanskog carstva ka jugoistočnoj Evropi.

Za naknadno osvojena područja efekti su bili prilično pozitivni. Područje današnje Bugarske, na primer, osvajanjem je dobilo pristup tržištima jugoistočnog Mediterana i u velikoj meri trgovalo ne samo sa Carigradom/Istanbulom, već i sa Tunisom, Kairom i Damaskom, što je posebno dovelo do procvata u bugarskoj obradi metala.

U srednjoj Evropi vidim dva glavna efekta turske ekspanzije, tj slabljenje Svetog rimskog carstva nemačke nacije, pošto je imperijalna matična sila (Austrija) sada bila vojno vezana u jugoistočnoj Evropi vekovima i takođe izgubila ekonomski uticaj tj Đenova/Venecija su bile u oblasti һegemonije Svetog rimskog carstva, dalji transport iz Venecije vodio je preko oblasti Rajһa

Političko jačanje istočno-centralnoevropskiһ zemalja, posebno Poljske, koje su korišćene kao bedem protiv Turaka tj u tom pogledu nemački kolonijalni pritisak je popustio i Poljska je vekovima postala saveznik habzburgovaca.

Posredno, slabljenje Svetog rimskog carstva je možda doprinelo i tome da u Nemačkoj, za razliku od Engleske i Francuske, nije uspela nikakva centralizacija vlasti, a posebno Francuska je mogla da proširi svoju političku poziciju u Evropi. Nakon "otkrića" Amerike i morskog puta oko Afrike, ekonomska geografija Evrope se tada iz korena promenila npr italijanske morske luke, ali i trgovački centri u južnoj Nemačkoj (Augsburg, Nirnberg) izgubili su ekonomski značaj i zamenili su iһ Engleska i holandija kao komercijalni centri na srednji rok.

U severnoj Evropi, severna trasa Puta svile (do Novgoroda) privremeno dobija na značaju, to je dovelo do jačanja Rusije, Švedske i Hanze, sve do otkrića Amerike i pomorskog puta oko Afrike, unutrašnje- Evropska trgovina teče iz pravca istok-zapad u pravcu zapad - istok

 

[JankoTheGreat]

Prije 570 godina sultan Mehmed II El Fatih osvojio je Istanbul​

Osmanski sultan Mehmed II El Fatih, poznatiji kao Osvajač, na današnji dan prije 570 godina osvojio je Istanbul, Carigrad ili Konstantinopol, tadašnju prijestolnicu Istočne Rimske imperije (Bizantije).​

REDAKCIJA
PODIJELI

Osvajanje Istanbula, ili pad Konstantinopolisa, kako se još naziva, dogodilo se 29. maja 1453. godine, kada je osmanska vojska predvođena Sultanom Mehmedom Fatihom osvojila Konstantinopolis. Sultan Mehmed Fatih je tokom osvajanja Istanbula imao 21 godinu.
Mehmed II, koji se ranije zarekao "Ili ću ja osvojiti Istanbul, ili će Istanbul osvojiti mene..." postao je osvajač grada na dva kontinenta. Historija ga od tog momenta više ne pamti kao Mehmeda II, nego kao Sultana Mehmeda Osvajača (Fatih).


Osvajanjem Istanbula došao je i kraj 1.058 godina staroj Istočno-rimskoj imperiji.

Iako je pokorio grad, Sultan Mehmed Fatih nije bio poguban po njegove starosjedioce. Panika i netrpeljivost, koja bi se povremeno pojavila, ubrzo je nestala, a gradu je vraćena njegova sigurnost. Sultan je dozvolio Grcima da izaberu patrijarha. Pozvao je novoizabranog patrijarha na večeru i uručio mu žezlo i krunu, s namjerom da uspostavi mir među muslimanima i kršćanima u gradu. Podjednaku blagonaklonost Sultan je pokazao i prema jevrejskoj i armenskoj zajednici u Istanbulu.
Osvajanjem Istanbula, Sultan Mehmed Fatih je ostavio duboki trag kako u zapadnjačkom svijetu, tako i u istočnjačkim civilizacijama.
Svojom strateškom lokacijom, ulogom u historiji, turističkim atrakcijama, arhitektonskim djelima i stotinama stoljeća kulturne akumulacije, Istanbul je danas pozicioniran kao jedan od gradova na svijetu u kojem život traje 24 sata na dan, poput New Yorka, Dubaija, Moskve, Pekinga, Kaira, Atine…

Drevni grad Istanbul je izvor inspiracije za mnoge pjesnike i filmove koji su snimljeni u njemu.
Nalazeći se na jedinstvenom položaju u svijetu, gdje se spaja azijski i evropski kontinent, Istanbul fascinira svoje posjetioce prirodnim ljepotama, neboderima, minaretima, pozlaćenim kupolama i historijskim građevinama.
Impresionira svojim nostalgičnim tramvajem, mostovima koji sijaju tokom noći, zvižducima trajekta koji se miješaju sa zvucima galebova, veličanstvenim stoljetnim džamijama i crkvama, i ribarima koji uvijek pecaju na Galati.
Drevni grad, koji nosi titulu jedinog grada na svijetu kroz koji prolazi more i ima kopno na dva kontinenta, i dalje je grad trgovine i stoljećima bogate kulture zbog strateškog položaja morskih, kopnenih i zračnih puteva.
Poznat je i kao grad "koji nikada ne spava". Na njegovim ulicama uvijek ima ljudi, uvijek se nešto dešava i zbog toga je omiljena destinacija turistima iz cijelog svijeta.
Svaki dio Istanbula, koji je stoljećima bio dom mnogih civilizacija, svjedoči o bogatoj historiji i ima svoju priču. Surici, u istanbulskoj četvrti Fatih, datira oko 8.500 godina, bio je centar grada kao najživlje trgovačko mjesto tokom osmanskog perioda. Taksim i Uskudar su jedni od najprometnijih dijelova Istanbula.
Kada je noću osvijetljen, Istanbul se ističe svojim tvrđavama kao i znamenitostima kao što su kula Galata i džamija Camlica, a život se nastavlja danju i noću bez prestanka.

Prema Turističkom statističkom izvještaju, Istanbul je ugostio više od 16 miliona turista u prošloj godini, oko 35,95 posto su strani posjetioci.
Istanbul, jedan od gradova s najbogatijom vjerskom i etničkom raznolikošću na svijetu, privlači veliku pažnju svojim kosmopolitskim četvrtima kao što su Balat, Fener, Karakoy i Kuzguncuk, gdje ljudi različitih rasa žive zajedno vjekovima.
Svakog dana hiljade ljudi prati tragove mnogih kultura u gradu, gdje sinagoge i crkve stoje jedna pored druge, kao i džamije poput Plave, Suleymaniye i Aja Sofije.

https://stav.ba/vijest/prije-570-godina-sultan-mehmed-ii-el-fatih-osvojio-je-istanbul/17435

https://stav.ba/vijest/prije-570-godina-sultan-mehmed-ii-el-fatih-osvojio-je-istanbul/17435


Koliki je znacaj ovog dogadaja?
Je li ovo pocetak kraja evropske civilizacije

 

[JankoTheGreat]

Povodom sjećanja na osvajanje Carigrada / OSMANSKI SULTANI – ljudi čija srca su izgarala od ljubavi prema Allahovom Poslaniku​

• 29 Maja, 2023
• 2:23 pm
• Islamske teme,

Share on facebook
Facebook

Share on twitter
Twitter

Share on whatsapp
WhatsApp

Piše: Diya Demirel / Preveo i prilagodio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Osmansko carstvo je, od svanuća njegove zore u trinaestom stoljeću (sedmo stoljeće po Hidžri), dostojanstveno i ponosno na sebe preuzelo brigu o islamskom ummetu i uložilo maksimum truda i snage da sačuva islamski ummet i obezbijedi mu sigurnost i prosperitet u svim aspektima života.
Osmanska država nastojala je osigurati pobjedu islamu i omogućiti širenje njegovih uzvišenih načela i vrijednosti diljem svijeta, kako bi se zastava islama ponosno vijorila u svim regijama i pokrajinama, na svim stranama svijeta. Nakon prelistavanja stranica povijesti i istraživanja podataka o životu osmanskih sultana, dolazimo do zadivljujućih podataka da je većina sultana bila na čelu bojnih redova i da su kao sultani predvodili bitke protiv neprijatelja islama, te da su bili mudžahidi i gazije bez premca. A ukoliko, iz određenih razloga, nisu mogli sudjelovati u džihadu, plakali su zbog toga, a srca su im bila puna tuge i boli.
Oni su sebe posvetili islamu i smatrali su da je odbrana islama i njegovih vrijednosti njihova glavna odgovornost i zadaća koju moraju ispuniti, pa su iskreno i vjerno istupili naprijed, vodeći ummet svijetlom stazom sunneta Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem.
Važno je napomenuti da su osmanski sultani odgajani od najranije dobi na ljubavi prema Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i slijeđenju njegovog sunneta. Oni su Poslanikovo, sallallahu alejhi ve sellem, ime urezali u svoja srca i najveći dio života proveli su na leđima konja (u džihadu) da bi Muhammedova, sallallahu alejhi ve sellem, poslanica raširila svoja krila i ponosno letjela na nebu čovječanstva, sa ciljem da njene blagoslovljene zrake obasjaju cijeli svijet. Ta ljubav koja je ispunjavala njihove duše i prodrla duboko u njihova srca, načinila je od njih ljude koji su iznimno poštivali sve što je bilo vezano za ličnost Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem.
Kao rezultat te ljubavi kod njih se razvila i zaživjela posebna vrsta duhovnog džihada koji je prije svega podrazumijevao osvajanje i oslobađanje ljudskih srca, pa tek onda gradova i država, jer su željeli, onako kako im je njihova vjera nalagala, da prošire i pronesu zemljom islamske vrijednosti i principe na kojima se temelji zgrada ljudske civilizacije, ispravni program života i morala zasnovan na ljubavi, toleranciji i dostojasntvu.
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je u srcima ovih dobrih ljudi zauzeo posebno i visoko mjesto, pa je tako njegovo ime spominjano i ponavljano na njihovim jezicima u svakom tenutku, u svakodnevnom njihovom životu, u stihovima koje su njemu u čast spjevali, u njihovim pobožnim zikrovima.
U nastavku ćemo spomenuti nekoliko primjera iz života ovih velikana koji potvrđuju gornje konstatacije.
Sultan Murat II
Oblaci tuge i mukle tišine obavijali su sobu u kojoj je ležao. Uglednici na carskom dvoru okupili su se oko sultanovog kreveta dok je ležao na samrti… Njihovi pogledi bili su usredsređeni na pokrete sultanovih usana.
A onda je sultan Murat II otvorio oči i šapatom prozborio svome veziru: ”Čitaj, Ishak, čitaj moju oporuku!”
Ishak-paša je povišenim glasom započeo čitati oporuku: ”U ime Allaha, Milostivog, Svemilosnog! Hvala Allahu i neka je Božiji mir i blagoslov na našeg poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, na njegovu časnu porodicu i sve njegove ashabe!
U Allaha se pouzdajem, Gospodara Arša veličanstvenog! Svaka duša smrt će okusiti. Neka vas nikako život na ovome svijetu ne zaslijepi i neka vas šejtan u Allaha ne pokoleba.
A zatim, opručujem vam da trećinu moje imovine podijelite u vilajetu Saruhan, da 3.500 zlatnika podijelite siromasima Mekke i 3.500 zlatnika siromasima Medine. Zatim, da 500 zlatnika udijelite muslimanima koji mnogo uče Kur'an u Haremu Ka'be i koji 70.000 puta ponove riječi tevhida (la ilahe illallah – nema boga osim Allaha) i sevab od toga poklonu autoru ove oporuke. Zatim vam oporučujem da 2.500 zlatnika udijelite onima koji mnogo uče Kur'an i koji 70.000 puta izgovore riječi tevhida kod Kupole na stijeni (Kubetus-Sahra’) u Mesdžidul-Aksau.”
Iz ove oporuke jasno se da vidjeti ljubav sultana Murata II prema Allahu, dželle šanuhu, i Njegovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, budući da Hidžaz (Mekka – Medina) i Jerusalem (Mesdžidul-Aksa) u to vrijeme još nisu bili u sastavu Osmanskog carstva. To nije bilo ništa drugo osim izraz ljubavi koja je nastanjivala i ispunjavala njegovo srce, pa je zbog svetosti tih mjesta i poštivanja stanovnika svetih mjesta, iskazao svoju velikodušnost prema njima.
Sultan Mehmed Fatih
Godine 1453. jedan dječak-vojskovođa u cvijetu mladosti poveo je svoju vojsku u epsko osvajanje Carigrada/Konstantinopolisa i širenje islama. E upravo taj dječak, koji je radosna vijest Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, podigao je svoj šator podno zidina Carigrada, želeći ga, uz Allahovu pomoć, osvojiti u zoru u petak. Jedne noći on je izašao iz svog šatora i otišao do šejha Ak Šemsudina kojem je izrazio želju da pronađe mezar poznatog Poslanikovog, sallallahu alejhi ve sellem, ashaba Ebu Ejuba el-Ensarija, radijallahu anhu, koji je ugostio Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i primio ga u svoju kuću nakon što je Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, učinio Hidžru u Medinu. Ebu Ejub el-Ensari, radijallahu anhu, učestvovao je u osvajanju Konstantinopolisa u vrijeme emevijske dinastije i preselio je kao šehid pred njegovim zidinama.
Ak Šemsudin u pratnji sultana izašao je iz šatora na obalu mora kod Zlatnog roga, i tu je šejh pokazao rukom na mjesto gdje je ukopan Ebu Ejjub el-Ensari.
Sultan Mehmed Fatih naredio je da se na tom mjestu sagradi džamija i podigne turbe na mezaru, što je i učinjeno neposredno nakon osvajanja Istanbula.
Ova priča navodi nas na zaključak da su osmanski sultani pokazali neizmjernu ljubav, ne samo prema Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, već i prema njegovim drugovima (ashabima) koji su nosili njegov miris kao i miris svete zemlje u kojoj je živio.
Sultan Bajazid II
Sultan Mehmed Fatih prenio je tu ljubav i na svoga sina, sultana Bajazida II. Prenosi se da je sultan Bajazid-han posjetio svog prijatelja Jusuf-babu želeći se sa njim sresti prije nego ode na hadždž. Tom prilikom predao mu je određenu količinu zlata i rekao: “To je ono sa čime me je Allah opskrbio i što sam vlastitim trudom, uz Allahovu pomoć, zaradio. Sačuvao sam ovaj imetak jer sam ga naumio uložiti za održavanje svjetla u Revdi Mutahheri u Medini, u kojoj leži Allahov poslanik, Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem. Pa kada dođeš pred Poslanikov, sallallahu alejhi ve sellem, mezar, želim da mu ovo kažeš: ‘Allahov Poslaniče, siromašni Allahov rob Bajazid šalje ti selam i poručuje: -Poslao je ovaj komad zlata da bi se mogle kupovati uljanice i održavati svjetlo u Revdi, pa prihvati to od njega.”’
Sultan Selim I
U vrijeme vladavine sultana Selima I vidimo da je ova ljubav prema Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, dobila još jednu dimenziju, jer je Hidžaz, u vrijeme sultana Selima I, pripojen Osmanskom carstvu i time se islamski svijet ujedinio pod jednom zastavom.
Ugled sultana Selima I brzo se proširio u islamskom svijetu, pa su hatibi počeli na hutbama spominjati njegovo ime i nazivati ga ”vladar dva sveta harema”, Mekke i Medine. Međutim, sultan Selim I nikako nije bio zadovoljan tim nazivom. Jedanput je prisustvovao džuma-namazu u Velikoj džamiji u Halepu, pa je čuo imama kako izgovara te riječi i taj naziv, a onda je uzviknuo: ”Ne, ne! Ja nisam vladar dva sveta harema. Ja sam sluga dva sveta harema!” Nakon toga imam je promijenio naziv i rekao onako kako mu je sugerisao sultan Selim I, pa mu je nakon namaza sultan Selim dao poklon i zahvalio mu. Ovo je dokaz njegovog dubokog poštvanja i ljubavi prema Allahovom poslaniku, Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem.

 

[JankoTheGreat]

Sultan Sulejman Veličanstveni

Važno je napomenuti da je sultan Sulejman bio jedan od onih sultana koji je sanjao Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, i koji je preko Poslanikovih, sallallahu alejhi ve sellem, znakova i naredbi u snu uspio, uz Allahovu pomoć, osvojiti mnoge zemlje. Dokaz za to je i njegov san u kojem mu je Muhammed, sallallahua lejhi ve sellem, rekao: ”Ako osvojiš Beograd, Rodos i Bagdad, poradi na izgradnji moga grada (Medine).” Sultan Sulejman je odmah naredio da se napravi plan za obnovu, izgradnju i razvoj stambenih projekata u dva sveta grada, Mekki i Medini. Čak je ostavio oporuku u kojoj je naredio da se iz njegovog vlastitog imetka načini fond (vakuf) u svrhu snabdijevanja hadžija vodom. Nakon njegove smrti, njegova kći Mihrimah je, kako bi izvršila oporuku svoga oca, naredila da se izvor ”Zubejda” sa Arefata dovede u Mekku.

Zatim, vidimo ovog velikog sultana i vođu, kojem je cijeli tadašnji svijet odavao počast, kako se u Istanbulu, u svome dvorcu, okreće prema kibli i u stihovima izražava svoju ljubav prema Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, govoreći:

O Allahov miljeniče, o svjetlo svijeta!

Zaljubljenici pred tvojim vratima zastaju

salavatom na tebe, bolesti jezika nestaju.

žalosnoj duši mojoj, radost ti si

a ranjenom srcu mome, mehlem ti si.

Sultan Ahmed I

Protokom vremena nije se smanjilo more ljubavi prema Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, već se ono stalno povećavalo dok nije postalo okean bez obala i granica. Sultan Ahmet I dolazi na tron u vrlo kritičnom trenutku u kojem su preovladavali nemiri i širio se nered u većini osmanskih pokrajina. Ali i pored toga što je ovaj mladi sultan nosio teško breme, on je bio pun duhovne snage i energije. Tražio je rješenje i lijek u vremenu u kojem je živio, ali bez uspjeha. Onda je odlučio da se vrati u prošlost i da tamo potraži lijek i izlaz iz kriza. Izašao je jedne noći iz palače Topkapi držeći u rukama papuče Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, pa ih je u jednom trenutku privio uz grudi, govoreći:

Kamo sreće da sam tvoje časne papuče nosio na glavi umjesto krune,

o vlasniče ove vrijedne obuće, o najljepši cvijete iz poslaničke bašče!

Kamo sreće da sam svoje lice brisao prašinom od tragova tvojih stopala,

o najljepša ružo iz poslaničkog ružičnjaka!

Sultan Abdul-Aziz

Sultan Abdul-Aziz također je iznimno volio Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem. Jednog dana stiglo mu je pismo iz Medine u trenutku teške bolesti koja ga je bila oborila na postelju.

Zbog toga su državni službenici oklijevali predati pismo sultanu Abdul-Azizu, ali su u isto vrijeme znali veličinu njegovih osjećanja prema Medini i ljubavi prema njoj, pa su mu na kraju morali uručiti pristiglo pismo. Kada mu je vezir prišao i obavijestio ga da je stiglo pismo iz Medine, oči su mu zasuzile, a zatim je rekao veziru da ne čita pismo dok mu on ne naredi. Nakon toga je, ljudima koji su bili oko njega, naredio: ”Podignite me, ja ne mogu, pismo koje je stiglo iz svete zemlje, slušati dok ležim u krevetu.” Tako je sultan Abdul-Aziz stojeći slušao poruke pisma iz Medine, uprkos teškoj bolesti.

Važno je ovdje napomenuti da sultan Abdul-Aziz nikada nije dobio nikakvu pošiljku ili pismo iz Medine, a da, prilikom čitanja tog pisma, nije obnovio abdest, jer su ti papiri, po njegovom shvatanju, nosili prašinu i najljepši miris grada Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Stoga bi on prvo poljubio pismo, zatim bi ga stavio na čelo, zatim bi ga pomirisao, pa tek onda otvorio da se pročita.

Sultan Abdul-Hamid II

Sultan Abdul-Hamid II preuzeo je vlast u vrijeme kada je Osmansko carstvo bilo u iznimno lošoj situaciji i kada su ga potresale mnogobrojne krize i problemi, kako na unutrašnjem, tako isto i na vanjskom planu.

Usred tih struja i ogromnih valova, sultan Abdul-Hamid preuzeo je kormilo broda Osmanske carevine. Svim silama se trudio da iznova ujedini i okupi muslimane pod zastavu islama.

Stoga je nastojao provesti u djelo projekte od životnog značaja, uključujući i izgradnju i uspostavu željezničke pruge Istanbul – Medina. Jedan od glavnih ciljeva tog projekta bio je odbrana svete zemlje od neprijateljskih napada, te osiguravanje mira i bezbjednosti hodočasnicima tokom putovanja u Mekku i Medinu.

Ono na što posebno želimo skrenuti pažnju jeste činjenica da su željezničku prugu između mjesta Mada'in Saleh i Medine gradili isključivo inženjeri muslimani, jer je taj dio bio unutar granice svetog harema, kojem nevjernici nisu smjeli pristupiti. Kada je željeznička pruga došla do Medine (u Medinu), 31. augusta 1908. godine, sultan Abdul-Hamid II naredio je mašinovođi da smanji brzinu po dolasku u Medinu i da polahko ide prema peronu, kako ne bi ometao Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, koji leži u Revdi nedaleko odatle. Naredio je, također, da na medinskom peronu svi putnici izađu i pješice idu do Poslanikove džamije, iz poštovanja prema Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem, te da se tračnice u Medini svaki dan peru ružinom vodom u određeno vrijeme iz poštovanja prema svetoj i blagoslovljenoj zemlji.

Stoga, možemo zaključiti da su osmanski sultani, od prvog do posljednjeg, nosili u svojim srcima neizmjernu ljubav i najljepša osjećanja prema Muhammedu, sallallahu alejhi ve sellem. Možda je njihova čista i iskrena ljubav prema Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, najvažnije nasljeđe koje su ostavili generacijama poslije njih.

https://saff.ba/povodom-sjecanja-na...zgarala-od-ljubavi-prema-allahovom-poslaniku/

 

[JankoTheGreat]

 

[dixieland]

A ''neki'' su Mu otvorili kapije.

 

[JankoTheGreat]

A ''neki'' su Mu otvorili kapije.

?

 

[Iskapa]

Inače prema tadašnjem turskom zakonu prilikom osvajanja grada vojnicima je bilo dato "tri dana" da rade šta im se prohtije.Prilikom zauzimanja Carigrada mnogo žena i djece su se sklonili u crkvu Svete Mudrosti(Aja Sofija),a kad su divni i čestiti alahovi ratnici provalili unutra tokom prva tri dana grupno su silovali gotovo sve zateknute žene,neke do smrti.Tako da poštedi me ljubitelja muhameda.

 

[Iskapa]

A ''neki'' su Mu otvorili kapije.

Niko nije otvorio kapije,zid je provaljen artiljerijskom vatrom iz specijalno napravljenog topa ogromnih dimenzija