Svi pričaju o lošem iskustvu koji su imali u djetinjstvu, dječaštvu/djevojaštvu, mladosti, pa i zrelom dobu sve do starosti. Mnogi pričaju o važnosti prvog ljubavnog iskustva kao gotovo definitivnog usmjerivača, sudbine...
Ono loše iskustvo koje je obilježilo neki period našeg života i od kad život djelimo na onaj prije i poslije tog događaja... Iskustvo koje ne možemo svrstati u kategoriju PTSP-a, ali čiji flashback-ovi, sjećanje utiče na svaki naš postupak, pa i na naš stil života, naše shvatanje onog bitnog i onog nebitnog ...
Šta su to psihički ožiljci i jesu li neminovni i sastavni dio svačijeg života?
Ne vidim problem u vidu ožiljka, to bi značilo da je rana zarasla. Problem je kada kopaš po krastama.
Loše iskustvo sa roditeljima... ne povezujem i ne utiče toliko na moj život, jer nije lično moje iskustvo, indirektno, uticalo jeste, ali je i shranjeno. Moguće da je kasnije vaskrslo kroz neku slučnu grešku, tačnije neprepoznavanja, loše procene.
Prvi sex... razočaravajuće iskustvo, što je i normalno, ali daleko od toga da sam i pomislila da sa nekim drugim neće biti bolje. Treba biti uporan.
Nemam flešbekove, svaki period života je bio priča za cebe, moguće da postoji neka povezanost, kao lanac koji ne možeš da prekineš, niti da se usmeriš na drugi kolosek, jer su ta iskustva poremetila neku percepciju ličnih vrednosti.
Bitno i nebitno ne postoji, samo prioriteti, želje, potrebe. Svako ima svoj smer... i bilo koje da izabereš, uticaće, možda, loše na ono drugo. Prioriteti su na vrhu... ostalo, stvar izbora.
Nikada nisam na sopstvene greške gledala kao ne nešto konačno, većine sam bila svesna, neke sam ispravila, ostalo je žaljenje zbog pasivnosti i delimične zaslepljenosti, jedno vreme. Ali, i to prođe, zaraste, ili se bar zaleči... najgora je varijanta uticaj na neke izbore kasnije. Postoje stvari koje sam zaboravila, potisnula... verovatno diktiraju nekim mojim izborima, iz senke, ali daleko od toga da mi stvaraju blokade. Postoji samo oklop, emocionalna blokada, ali blokada u smislu promena, izbora, ne... uvek sam sprema na promene, neulazim u to šta će da donesu. Ono što sam naučila iz prethodnih loših iskustava jeste da je najgora varijanta ne manjati ništa i čekati.
Na život pre i posle gledam na onaj period pre dece i posle. Pre neke bitne osobe, pre nekog bitnog događaja, i posle... i nijedan od primera nije vezan za loše iskustvo, naprotiv.
Ako bih se uporno vraćala na
pre nekog nemilog događaja, teško da bi
posle bila sposobna da krenem.
? Tu smo da se sa njima nosimo i da ih nosimo, ne dozvoljavajući im da nas slome i naprave malim skrhanim bićima 
koja tapkaju u mestu zbog nekih preživljenih teških momenata.