- Poruka
- 19.509
Ti imas blage veze...sa tvojom ruskom bajku koju zivis..LOL
-
- Popularno:
- Majka maloletnika prijavila tužilaštvu...
- Država već ima uredbu za slučaj prekida...
- Tramp razgovarao s Putinom, najavljen...
- Dužina polnog odnosa u kilometrima
- Јоргованка Табаковић: Наши резултати...
- Upad šiptarske vojske sa hamerima u...
- Indija prestaje da kupuje rusku naftu?
- Da li Novom Sadu zaista treba još 11...
- Plazma keks se proizvodi u Nigeriji
- Zvocanje od sat vremena za...
Остаће само један: Русија или Америка
- Začetnik teme Путиновка
- Datum pokretanja
- stanje
- Poruka
- 19.509
Kakve ima veze sto nije prvi put ???
Ti mozes da pricas samo o onome sto si cuo iz bajke...nijedan link nisi postavio za tvoju ''istroijsku gradju''..
- Poruka
- 19.509
Ti ako si cistac onda cisti.Ja ne volim Staljina,jer je vodio antirusku i antislovensku politiku,ali ti bi trebala prvo svoje dvoriste da pocistis,a onda da pricas o drugim!!!
gost 241814
Elita
- Poruka
- 22.957
Нови хладни рат, или да се спремамо за Трећи светски?
НАТО усмерио радаре према југу Русије
Радари размештени на територији Турске
Министарство иностраних послова Русије изразило је забринутост у вези размештања радара за рано упозорење на опасност од ракетног напада на територији Турске и затражило од САД правне гаранције да ракетни систем није усмерен против Русије.
Према речима Министра иностраних послова РФ Сергеја Лаврова, САД ни на који начин нису дале гаранције Русији. везане за питање размештања система противракетне одбране.
Русија убрзано улаже у наоружање и полако се припрема за оно што би ваљало избећи, али како ствари стоје, мото кога се држе сви Руси јесте: У бога се уздај, а оружје држи на готовс.
Ја верујем да је Русија већ спремна да их сахрани...
(Било би добро да Америка нестане пре него што до новог великог рата дође, али не надам се много да ће зло само себе уништити и само од себе нестати)
А шта је конкретно Путин урадио за Русију - припремајући је за одбрану од свих оних који су на Русију разјапили чељусти - мислим да је сасвим јасно сагледао Джордж Фридман:
http://www.inosmi.ru/video/20110719/172192553.html
(цео текст на линку)
(КАО ШТО ЈЕ И ОБЕЋАО ДОЛАЗЕЋИ НА ЧЕЛО РУСИЈЕ: ИЛИ ЋЕ ПОНОВО БИТИ ВЕЛИКА ДРЖАВА ИЛИ ЈЕ НЕЋЕ БИТИ).
ел тамо и попови благосиљаду оружје?
- Poruka
- 19.509
Govor mrznje , govoris da ce ceo jedan narod biti ''pociscen''....
Konrad-19
Buduća legenda
- Poruka
- 36.068
Podrška i jednima i drugima.
- Poruka
- 19.509
- Poruka
- 19.509
У другој чеченској војни секташице, број чечена се смањио за две трећине.
Јер су ударили на оне на које не смеју да ударе.
Јер је Путин одлучио да их нема због злочина из прве чеченске војне над руским становништвом.
Зато се сада у Чеченији под челичном руком Рамзана Кадирова (који одлично зна да Путин, ако поново удари на чечене неће поштедети никога и да ће их сравнити са земљом) живи мирно. Углавном... оно мало бојевика (терориста) уничтожајут постојанно (убијају редовно). Данас двадесет, сутра тридесет, па опет двадесет... важно је да не прође ниједна акција руског спецназа без мртвих чеченских терориста. Увек пружају отпор и шта ће специјалци друго него да их побију (а и да не пружају отпор, ко ће то икада сазнати, зар треба још терористичке смрадове финансиране из твоје ус*ане америке да хране по затворима, боље је овако, одмах метак у чело и мирна Бачка...) Зато мадам секташице, заборави своје фантазије о чеченима... или ће бити мирни као бубице - или их неће бити. Кадиров је проценио Путина боље него ико и свестан је колико је наш Император опасан - не само као политичар, него и као војсковођа... а кад се наљути не прашта, него одмах шаље спецназ и диверзанте... и заробљеника углавном нема - само извештај о мртвим терористима... шта да ти кажем... Русские озверели -тако о себи говоре сами Руси - а значи мормонко Руси су озверели -надам се да ћеш то разумети - и српска и руска реч су истоветне... ако ниси разумела, биће прилике ако твој ромни победи на изборима у америци...
Kakva bolestina, kakve ti glupsoti pise.
Setimo se samo bombardovanja Srbije,kako je rusija ''pomgla''...nije nista uradila,samo je gledala sta se desava ,a Srbija im kao saveznik....rusi su se zavukli u misiju rupu i tisina...
- Poruka
- 19.509
ne mogu se pise odvojeno.
Procitaj povelju Ujedinjenih Nacija o ljudskim pravima i slobodama.
gost 241814
Elita
- Poruka
- 22.957
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Па моја је историјска грађа а не политичка коју ти презентираш.Kakve ima veze sto nije prvi put ???
Ti mozes da pricas samo o onome sto si cuo iz bajke...nijedan link nisi postavio za tvoju ''istroijsku gradju''..
Е да и новинску грађу, ББЦ експозитуру британске тајне службе или ти СИС (МИ6).
- Poruka
- 27.467
Ћускијо, шта је твој проблем? Није Русија бомбардовала Србију и починила злочин.
То непочинство починио је Монструм коме служиш и коме се клањаш!
- Poruka
- 19.509
Idi begajtako je jehova chinio iz ljubafi
- Poruka
- 27.467
Poslednja izmena od moderatora:
- Poruka
- 19.509
Sovjetsko-afganistanski rat
Rat koji je sssr vodio deset godina...
sssr je vodio borbu da nislinim putem nametne komunizam Afganistancima.
Poslije razmještanja, sovjetski vojnici nisu bili sposobni uspostaviti vlast izvan Kabula. Više od 80% države je još uvijek bilo van efikasne vladine kontrole. Početna misija da se brane gradovi i instalacije je proširena na borbu sa antikomunističkim mudžahedinima, koristeći uglavnom sovjetske rezerviste.
Rani vojni izvještaji otkrivaju teškoće na koje su sovjetske snage nailazile tijekom borbi u planinskim terenima. Sovjetskoj vojsci nije bila poznata takva borba, nije imala obuku za borbu protiv gerilaca, a njeno oružje i vojna oprema, posebno oklopni transporteri i tenkovi, su ponekad bili neefikasni ili ranjivi u planinskom okruženju. Teška artiljerija je često korištena u borbama sa pobunjenicima.
Rat u Afganistanu je imao jak utjecaj na vanjsku politiku Sovjetskog Saveza. On je bio jedan od ključnih razloga za prekid vladavine Komunističke stranke. Rat je pokrenuo vjerske, nacionalne i etničke pokrete u većinskoj islamskoj populaciji središnjih sovjetskih republika blizu Afganistana. Vojska je bila demoralizirana kao rezultat stalnih optužbi da je bila napadačka.
Poznati disident, akademik Andrej Saharov, javno je objavio aktivnosti Sovjetskog Saveza u Afganistanu. Shvaćanje da se sovjetska vojska bori protiv islama u Afganistanu je dovelo do uspona islamskog fundamentalizma u srednjoazijskim republikama i vjerojatno do jačanja pokreta za neovisnost u Čečeniji.
Vojnici sssr su ubili vise od milion Afganistanskih civila.
Rat koji je sssr vodio deset godina...
sssr je vodio borbu da nislinim putem nametne komunizam Afganistancima.
Poslije razmještanja, sovjetski vojnici nisu bili sposobni uspostaviti vlast izvan Kabula. Više od 80% države je još uvijek bilo van efikasne vladine kontrole. Početna misija da se brane gradovi i instalacije je proširena na borbu sa antikomunističkim mudžahedinima, koristeći uglavnom sovjetske rezerviste.
Rani vojni izvještaji otkrivaju teškoće na koje su sovjetske snage nailazile tijekom borbi u planinskim terenima. Sovjetskoj vojsci nije bila poznata takva borba, nije imala obuku za borbu protiv gerilaca, a njeno oružje i vojna oprema, posebno oklopni transporteri i tenkovi, su ponekad bili neefikasni ili ranjivi u planinskom okruženju. Teška artiljerija je često korištena u borbama sa pobunjenicima.
Rat u Afganistanu je imao jak utjecaj na vanjsku politiku Sovjetskog Saveza. On je bio jedan od ključnih razloga za prekid vladavine Komunističke stranke. Rat je pokrenuo vjerske, nacionalne i etničke pokrete u većinskoj islamskoj populaciji središnjih sovjetskih republika blizu Afganistana. Vojska je bila demoralizirana kao rezultat stalnih optužbi da je bila napadačka.
Poznati disident, akademik Andrej Saharov, javno je objavio aktivnosti Sovjetskog Saveza u Afganistanu. Shvaćanje da se sovjetska vojska bori protiv islama u Afganistanu je dovelo do uspona islamskog fundamentalizma u srednjoazijskim republikama i vjerojatno do jačanja pokreta za neovisnost u Čečeniji.
Vojnici sssr su ubili vise od milion Afganistanskih civila.
akomoze
Poznat
- Poruka
- 7.238
U americi ubijen ljudožder ...
*************************************************
A Brief History of Cannibalism in America
By Victoria Bekiempis Fri., Jun. 1 2012
Last Saturday, 31 year-old Rudy Eugene was eating a homeless man's face before being shot dead by Miami police.
A few days later, reports surfaced that a New Jersey Man stabbed himself and threw pieces of his intestines at cops.
Shortly after, news broke that Alexander Kinyua, a student at Maryland's Morgan State University, reportedly
confessed to cutting up and ingesting roommate Kujoe Agyei-Kodie.
Then came word of Luka Magnotta, who is suspected of hacking a man to death with an icepick and eating his flesh.
http://blogs.villagevoice.com/runninscared/2012/06/american_cannibalism.php
*************************************************
Sergey Mig
Domaćin
- Poruka
- 4.073
- Poruka
- 19.509
Aleksandar Solženjicin
Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine.
Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: "Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja". Pripovetkom "Jedan dan Ivana Denisoviča" u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa.
Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka "Jedan dan Ivana Denisoviča", 1962, koja se temelji na opisu "običnog" dana "običnog" Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u "Događaju na stanici Krečetovka " (1963.), a orijentacija na "seosku prozu" u stilu i ideologiji u noveli "Matrjonini dani" (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete.
Vrhunac prvoga razdoblja su romani "Odeljenje za rak" (1968.), i "Prvi krug" (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. "Odeljenje za rak" je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. "Prvi krug" (asocijacija na prvi, "privilegovani" krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički "vernik", po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao "svetom": veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića.
Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine.
Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: "Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja". Pripovetkom "Jedan dan Ivana Denisoviča" u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa.
Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka "Jedan dan Ivana Denisoviča", 1962, koja se temelji na opisu "običnog" dana "običnog" Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u "Događaju na stanici Krečetovka " (1963.), a orijentacija na "seosku prozu" u stilu i ideologiji u noveli "Matrjonini dani" (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete.
Vrhunac prvoga razdoblja su romani "Odeljenje za rak" (1968.), i "Prvi krug" (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. "Odeljenje za rak" je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. "Prvi krug" (asocijacija na prvi, "privilegovani" krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički "vernik", po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao "svetom": veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića.
- Poruka
- 19.509
Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, "Arhipelag Gulag", (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu.
Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev "Rat i mir", i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od "Avgusta četrnaeste", 1971., prošireno 1983, preko "Oktobra šesnaeste", 1984 i "Marta sedamnaeste ", 1986 do "Aprila sedamnaeste", 1991. Zajednički im je naslov: "Crveni točak ". I dok u koncepciji "istorijske epopeje" Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva "polifoničnim" (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom "Ruskom rečniku jezičnog proširivanja" (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela.
Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev "Rat i mir", i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od "Avgusta četrnaeste", 1971., prošireno 1983, preko "Oktobra šesnaeste", 1984 i "Marta sedamnaeste ", 1986 do "Aprila sedamnaeste", 1991. Zajednički im je naslov: "Crveni točak ". I dok u koncepciji "istorijske epopeje" Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva "polifoničnim" (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom "Ruskom rečniku jezičnog proširivanja" (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela.
- Poruka
- 19.509
Russian Prison Brutality - ruska ''demokratija''
- Poruka
- 19.509
U putinovoj rusiji milioni dece beskucnika....
- Poruka
- 19.509
Ovaj 35-minutni dokumentarac, nominovan za Oskara u kategoriji „Najbolji kratki dokumentarni film", hrabro sagledava stvarnost sa kojom se suočavaju deca beskućnici koja žive danas u Rusiji, a naročito deca koja podzemnu metro stanicu „Lenjingradski" u Moskvi zovu svojim domom. Sastavljen od verité snimaka preko desetoro dece koja iskreno govore o svom životu, svakodnevici i izgubljenim snovima, film otkriva otrežnjujuću sliku realnog života u postsovjetskoj Rusiji u kojoj su deca ostavljena, izbačena iz svojih kuća, pretvorena u žrtve prostitucije, zlostavljana i odlučuju da beže. Iako ruski sistem ulaže napore da reši ovaj problem, situacija je i dalje teška i još uvek nije pod kontrolom, a mnoga deca starosti od 8 do 16 godina i dalje bivaju gurnuta u ambis.Kada je ovaj film sniman, procene vlasti su bile da na ulicama i na metro stanicama u Moskvi živi oko 30.000 dece. „Deca sa stanice Lenjingradski" se bavi sudbinom oko desetoro dece koja žive na metro stanici „Lenjingradski". Oni prosjače, spavaju u gužvi, u gomili putnika, a njihove potrebe su minimalne. „Potrebno nam je da se ogrejemo, da pojedemo nešto, malo para i ništa više", kaže jedan od njih, zaboravljajući da svakodnevno sem hrane konzumiraju i votku, alkohol i duvaju lepak. „U najgorim trenucima, pokušavamo da zaradimo novac za hranu prostituišući se", priznaje drugo dete.Polak i Celinski su počeli da snimaju ovaj neprofitni dokumentarac u okviru projekta koji je pokrenut sa ciljem da se sakupi novac i humanitarna pomoć za mlade beskućnike. Film je skrenuo pažnju javnosti na ovo pitanje, a ruske vlasti su pojačale napore da smanje broj beskućnika u Moskvi. Međutim, sudbina beskućnika je i dalje veliki problem u drugim gradovima.
Путиновка
Veoma poznat
- Poruka
- 10.729
Ма нешто ти је промакло, није само да благосиљају, него кад прође време за молитву, узму оружје и нишане
Баћушке су у Русији део народа и активно деле добро и зло са руским народом...
NalimInTheHous
Primećen član
- Poruka
- 735
Gledao sam pre izvesnog vremena jedan odličan Ruski dokumentarac ( http://en.wikipedia.org/wiki/Sverdlovsk_anthrax_leak ) nažalost, ne mogu da ga pronađem na netu, mislim da bi bilo zanimljivo da se ovde postavi, čisto da se vidi, kako američka administracija širom sveta iza sebe ostavlja trag divljaštva i smrad nečoveštva...
Malo o Ruskoj Arhitekturi
12 лица руског неимарства
Хегел је говорио да је архитектура замрзнута музика. Упознајте руску архитектонску симфонију: 12 стилова које је нација изнедрила током своје дуге историје.
Дрвена архитектура
Црква Преображења Господњег направљена је без иједног ексера. Њене куполе су покривене са преко 30 хиљада густо збијених јасикових дашчица.
Дрвена архитектура свакако представља најстарији вид архитектуре на територији Русије. Кажу да је архитектура душа народа отеловљена у камену; на Русију се то може применити са извесном резервом. Русија је, наиме, дуго била земља у којој је дрво било главни грађевински материјал, тако да је и целокупна њена архитектура била дрвена. Од дрвета су се правили пагански храмови, тврђаве, куле и брвнаре. Помоћу дрвета су Руси, као и народи који су живели у додиру са источним Словенима, пре свега желели да изразе свој унутрашњи доживљај лепоте грађевинске конструкције, осећај за пропорцију и хармонију архитектонских склопова са природним амбијентом. Нажалост, стари дрвени објекти се нису очували до наших дана, али овај народни архитектонски стил дошао је до нас кроз касније дрвене грађевине, кроз старе описе и цртеже. За руску дрвену архитектуру била је карактеристична слојевитост грађевине, њено украшавање малим кулама и балконима, са много споредних просторија – остава, пролаза и тремова. Сложени декоративни дуборез био је традиционални украс руских дрвених објеката. Ова традиција живи у народу и данас.
Владимиро-суздаљска архитектура (12. и 13. век)
Црква Покрова Пресвете Богородице на Нерли, 12. век, село Богољубово, Владимирска област.
Владимиро-Суздаљска кнежевина је у 12. и 13. веку била важан културни центар Русије. Владимиро-суздаљска архитектура у том периоду достиже највећи процват. Појављују се једнокуполни храмови на четири стуба за чију су изградњу мајстори користили блокове од белог камена – овај грађевински материјал постао је традиционалан у неимарству владимиро-суздаљске школе. Дрвена архитектура је углавном наслеђена из паганске Русије, док је камена архитектура већ одлика христијанизоване Русије. Грађевине из тог периода скоро да немају декоративне елементе; само се рељефни украсни појас протезао дуж фасаде и горњег дела апсида, истичући огромну снагу глатких белих зидова. Тешка купола наглашавала је утисак непобедиве физичке снаге.
Новгородско-псковска архитектура (од краја 12. до 16. века)
Софијски сабор у Новгороду, 11. век.
Сматра се да је новгородска архитектонска школа настала у 11. веку, у време изградње Софијског сабора. Већ на овом споменику приметне су карактеристичне црте новгородске архитектуре: монументалност, једноставност и одсуство сувишних украса. Један од најбољих примера овог архитектонског стила је Спасо-Пеображењска црква у Нередици (1198). Одсуство било каквог спољног декора на фасади, рашчлањеној само лезенама, ствара утисак притајене снаге чак и у овом споменику скромних димензија.
Спасо-Преображенски храм у Нередици, 12. век, село Спас-Нередица, Новгородска област.
Друга стилска карактеристика ове цркве је својеврсна пластичност њене форме, што такође представља особину која ће током наредних векова бити оно по чему се одликују архитектонски споменици Новгорода и Пскова. Непрецизност повезивања камених маса, приближне вредности архитектонске геометрије, закривљеност вертикала, неједнакост зидних површина – све је то присутно на Спасовом храму у Нередици, али не нарушава њену архитектонску форму. Напротив, даје јој неизрециву лепоту живог вајарског дела. Грађевине Новгорода и Пскова од 12. до 16. века већ нису тако монументалне као Софијски сабор. У њима је очуван стил једноставне одважности и величанствене силине, али их красе и изузетна интимност и топлина.
Архитектура Московске кнежевине (14-16. век)
Московски кремљ.
Када је Москва постала моћан политички центар, дошло је и до наглог развоја архитектуре на територији града и кнежевине. Московска архитектура је наследила архитектонске карактеристике Владимиро-Суздаљске и других кнежевина, али је добила и неке индивидуалне црте. У њеном стилу и грађевинама рефлектовао се историјски значај уједињења и ослобођења земаља, централизације државе и формирања јединствене нације. За овај период је карактеристична употреба опеке и теракоте. У зидарству опека замењује традиционални бели камен. Уједињењем руских земаља у једну државу локалне архитектонске школе престају да буду изоловане и почињу узајамно да се прожимају, обогаћују и формирају јединствени руски архитектонски стил, који представља спој једноставне конструкције и наглашене спољне декорације. Москва постаје уметнички центар свих руских кнежевина. Велики грађевински подухвати привлаче у Москву најбоље мајсторе. Свој коначни изглед у то време добија и архитектонски ансамбл Московског Кремља.
Архитектура Руског царства (16. век)
Црква Вазнесења у спомен-парку „Коломенско“, 16. век, Москва.
Још у 15. веку се у руском неимарству појавила тенденција динамичког стремљења грађевине у висину. Даљи развој ове тенденције и трагање за новим архитектонским формама довели су до појаве шаторастог стила у руској архитектури, који се одликује стремљењем у висину, свечаношћу и отменошћу. Шатораста конструкција је архитектонска форма у виду вишестране (најчешће осмостране) пирамиде, којом се завршава архитектонско здање. Шаторастом конструкцијом су завршавани храмови, звоници, куле и тремови.
Покровски сабор (храм Василија Блаженог), 16. век, Црвени трг, Москва.
Најпознатији споменик архитектуре овог периода је храм Василија Блаженог на Црвеном тргу у Москви, који је саграђен по наређењу Ивана Горозног у знак сећања на освајање Казања. Други познати споменик овог периода је Вазнесењска црква у Коломенском која представља први камени шаторасти храм у Русији.
Руска архитектура 17. века
Храм Рођења Пресвете Богородице у улици Мала Дмитровка, 17. век, Москва.
Почетак 17. века је био „смутно доба“ за Русију. У градитељству се примећује привремени застој. Монументалне грађевине из прошлог века замењене су малим, понекад чак „декоративним“ здањима. Као пример овакве градње може да послужи московски храм Рођења Пресвете Богородице у улици Мала Дмитровка.
Храм Покрова Пресвете Богородице у Новозаводској улици, крај 17. века, Москва.
Крајем 17. века јавља се такозвани „наришкински (или московски) барок“ – архитектонски стил у коме су спољашња величанственост и декоративност спојени с прецизношћу и симетричношћу грађевине. Карактеристике овог стила су стремљење у висину, слојевитост грађевине и темељита разрада детаља уз очување и развој технике декорације помоћу боја (декоративна резбарија на белом камену, керамичке плоче у боји, фасадни украси). Један од најзначајнијих споменика овог стила је московски храм Покрова Пресвете Богородице у Новозаводској улици. „Московски барок“ је био завршни период у развоју средњовековне руске архитектуре.
NalimInTheHous
Primećen član
- Poruka
- 735
Nastavak:
Руски барок
Петропавловска саборна црква, 18. век, Санкт Петербург.
Оснивање Санкт Петербурга почетком 18. века дало је јак подстицај развоју руске архитектуре. У ово време јавља се такозвани петровски барок. То је био архитектонски стил оријентисан на примере шведске, немачке и холандске архитектуре. Ипак, само су први споменици овог периода, попут Петропавловске саборне цркве у Петербургу, практично избегли руски утицај. Без обзира на велики број страних архитеката, у Русији почиње да се формира нова аутентична архитектонска школа. У архитектури барока праве линије уступају место кривудавим и изломљеним. Велику улогу имају ситни детаљи (рељефни украси, вазице, скулптуре). Одаје изгледају пространије захваљујући игри светлости и сенки. У најважније архитектонске објекте који су очувани до наших дана спадају Петропавловска саборна црква, Летњи дворац Петра I, Александро-невска лавра и др. За време владавине Јелисавете Петровне у Русији се развија нови правац у руском бароку који се и везује за њено име.
Зимски дворац, 18. век, Санкт Петербург.
Тежња ка раскоши и централизација власти савршено су одговарале идејама западноевропског барока, коме је нови стил био много ближи него петровски барок. Престоничка аристократија је себе доживљавала као империју и већ је почела да тежи свему што је свечано, раскошно и сјајно. У овом периоду се у престоници подижу огромни храмови, катедрале, дворци и палате чија архитектура поседује многобројне разноврсне детаље, живописност и пласичност форме. Зимски дворац у Санкт Петербургу је један од најпознатијих споменика барока из периода Јелисавете Петровне.
Класицизам
Саборна црква Казанске иконе Мајке Божје, почетак 19. века, Санкт Петербург.
Крајем 18. века на смену барока у руској архитектури постепено долази класицизам. Овај стил је био прихваћен као међународни уметнички израз у оквиру кога се развијала његова национална варијанта. Коначно је завршен период културне изолованости, који је у руској архитектури трајао вековима. Руско племство је било заинтересовано за идеје просветитељства, и то је био један од фактора који је убрзао јачање класицизма у Русији. Било је и других фактора, као што је практична потреба за проширивањем домена архитектуре. Са развојем индустрије и ширењем градова, као и у Петрово време, поново се намећу урбанистички проблеми, грађевине постају разноврсније услед све сложенијег функционисања градског живота. Али за бројне тржнице и канцеларије није прикладан жанр празничне архитектуре коју барок није умео да превазиђе. Величанственост дворца не може се применити на све објекте у граду. Уметнички језик класицизма је био универзалан, за разлику од језика барока. Класицизам се могао применити на све, од најимпозантнијих двораца преко „обичних“ кућа до скромних дрвених кућица на периферији.
Псеудоруски стил 19. и 20. века
Храм Христа Спаситеља, 20. век, Москва.
Средином 19. и почетком 20. века обнавља се интересовање за староруску архитектуру, што доводи до појаве читавог низа сродних архитектонских стилова који су често обједињени под називом „псеудоруски стил“. Овај стил је делимично позајмио архитектонске форме староруске и византијске аритектуре и применио их уз коришћење савременијих технологија. Посебна карактеристика псеудоруског стила је дрвена резбарија која је служила као универзална декорација. Њоме су украшавани и дрвени павиљони, и елементи ентеријера, и кухињски прибор. Куће су прављене са високим крововима. Прозори су били мали, али их је било много. Прозорски оквири су били масивни, украшени многобројним фигурама, шарама и резбаријом.
Период после револуције
Шуховска кула, тридесете године 20. века, Москва.
Велика октобарска социјалистичка револуција дала је јак импулс стваралаштву у свим областима културе, уметности и архитектуре. Укидање приватних земљишних поседа и непокретне имовине, планска социјалистичка економија и револуционарни социјалистички идеали открили су до тада невиђене хоризонте у урбанистичким истраживањима и пројектовању зграда у складу са новим социјалним садржајима, као и у примени нових средстава архитектонског израза. Уметност руске авангарде је почела да се рађа још 1900-их, а њен успон је изнедрио и посебну верзију савремене архитектуре, која је била у супротности са традиционализмом. Конструктивизам и рационализам су почетком 1920-их биле две основне теоретске концепције, усмерене на одбацивање традиције у корист нове архитектуре, али су се и оне принципијелно разликовале једна од друге. За конструктивисте је једина исправна форма било рационално решење функционалне и конструктивне основе здања, док су рационалисти више обраћали пажњу на просторно решење и човеков доживљај грађевине и градског амбијента.
Архитектура Стаљиновог периода
Главно здање Московског државног универзитета „Михаило Ломоносов“. Извор: Flickr / mr.letof.
Архитектура СССР-а, од средине 30-их до 50-их година, која се везује за Стаљиново име, изнедрила је архитектонске ансамбле препознатљивог стила. Карактеристика новог стила је колективно пројектовање објеката. То је био почетак новог стила у архитектури. Раније су сви пројекти били ауторски, а сада су постали колективни. На пројектима почињу да раде велики архитектонски бирои под руководством водећих архитеката. Након 1945. архитектура улива оптимизам и веру у брзу обнову земље после Другог светког рата. Архитектура кружне линије московског метроа (прве линије која је изграђена после рата) била је оличење слављења победе и срећног, мирног живота. Седам московских небодера, саграђених 1947-1955. и познатих под називом „седам сестара“, најпознатије су „Стаљинове“ грађевине. То је „визит карта“ касног ампира Стаљиновог периода, са препознатљивим масивним украсним венцима, великим статуама, шиљцима и стубовима, са фасадама прекривеним мермером и белим украсним каменом.
Савремена руска архитектура
Москва-сити (Московски међународни пословни центар). У Москва-ситију се налази и тренутно највиша зграда Европе и Заједнице независних држава: Кула „Москва“, висока 301,6 метара.
Савремена архитектура Русије је мешавина свих стилова: конструктивизма, „hi-tech“ и модерне. У руским градовима појављују се облакодери и фитуристички пројекти као што је „Москва-сити“. Један од упечатљивих примера савремене архитектуре је Московски међународни Дом музике, један од највећих филхармонијских комплекса на свету.
- stanje
