Venera78
Početnik
- Poruka
- 10
Moze li neko strucno lice da mi odgovori na ovo pitanje?
Procitala sam negde da osecanja poticu od misli? U tom slucaju, znaci li to da mozemo da kontrolisemo sta osecamo tako sto kontrolisemo sta mislimo? Ako npr ne zelim da volim, da li je dovoljno da naucim da kontrolisem svoje misli, i problem resen? Ili osecanja ipak imaju svoj neobjasnjiv tok, i gde im mozak/misli ne mogu nista?
Hvala unpared!
Procitala sam negde da osecanja poticu od misli? U tom slucaju, znaci li to da mozemo da kontrolisemo sta osecamo tako sto kontrolisemo sta mislimo? Ako npr ne zelim da volim, da li je dovoljno da naucim da kontrolisem svoje misli, i problem resen? Ili osecanja ipak imaju svoj neobjasnjiv tok, i gde im mozak/misli ne mogu nista?
Hvala unpared!
I onda sam odlučila, da probam iksontrolisati to...jer da ovako neće biti dobro. Ok, već sma bila nešto veoma fizički i bolesna, i naprosto, svako dodatno "maltretiranje" sebe, mi je samo dodatno bilo so, na već oslabljen organizam. I onda sam nešto odlučila da pokušam...da se isplačem koliko god mogu, koliko god mi je teško...a da jedan dan ustanem, i sebi kažem: "Ok, ti to voliš, ti to nikada zaboraviti nećeš, sada jednostavno moraš u SEBI da to pustiš..." Zvuči, "ludo", ali je tako. Iznova i iznova razmišljanja o tome su me naprosto grickala, kao što miš jede sir, kao što pacov ručka svoj obrok, kao što rdja izjeda gvožđe...Misli o tome su me razjedale. Činile jako tužnom. Pišem sa svog aspekta. I jednog dana reših, da o tome više ne želim da mislim. Znači, da pokušam svesno, da obrnem tok misli. Jer ono o čemu sma milila mene je mučilo. Mene je jelo, ja morala sam da prestanem, a nisma znala kako, jer je mozak diktirao "stoj" a srce je i dalje vikalo "Ja njega volim, ljudi..." I tako reših da pokušam. Naprosto, da vidim, mogu li to. Znači, da probam, da ne mislim. Da kada mi padne na pamet, da kada krenem o tome misliti, ili kada me osećanja savataju, savladaju, da ok, se isplačem opet, obrišem suze, i ponovo ispočetka. Da kada vidim nešto, na šta mi knedla stane, da se pokušam savladati da se ne uznemirim. Da kada mi se učini da vidim nešto, da mi se ne odseku nogice. Kada se sapletem o nečije stvari, da ih pomerim, bez nerviranja . Da kada nešto čujem, da se pravim kao da prvi put vidim, čujem, osetim. To je bio jedini vid i način. Da to preguram. Ne da se učim, kao da se nije dogodilo, ne. Da odmahnem i da kažem, jako sma jaka. Ne. Upravo obrnuto...zato što znam, da sma na to...jako "slaba" . I da tako moram. I dan po dan, mesec po mesec, godina po godina...Išlo je teško, ali posle nekog vremena, kreneš manje da plačeš, kreneš manje o tome da misliš. Intenzitet toga i kada se desi nije više toliko jak, i ne traje toliko kao dugo. Da ne znaš da staneš i da ne znaš gde je početak. Vremenom početak je sve teži, a karj sve izvesniji i brži. Naprosto, negde zaista dobrom samokontrolom uspeš da iskontrolišeš. Da o nečemu ne misliš. Jer ja znam po sebi, ako o tome ne mislim, ne pišem, naprosto ne spominjem, meni je ok. I to me je i fizički posle dobrim "ozdravilo" iako nikada više neće biti kao pre, kao što bilo je. Ne znam, čudne su te emocije...tek sada vidim...sva ta silina, jačina...ume to i da sravni i da oporavi. Treba se znati sa tim umeti i moći nekada nositi. Ja tada znala nisam. Jednostavno, dodje ti taj dan, kada više ne želiš da se opireš. zato negde i ne može da "umre" jer se opireš. A, dan kada sam ustala i sebi priznala, da ja to ne želim da zaboravim u sebi, taj dan sma zapravo krenula da ga zaboravljam. I da više ne osećam. Jer ti to negde spakuješ u fiJočicu sećanja, srca i uma, i to više ne otvaraš. Ni pod kojim okolnostima. Već pustiš...da "spava" . Možda je čudan način. Možda, ne znam. Meni je bio jedini.
