Osećam se kao da su me svi zaboravili

[Urwald]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

 

[Pinocchio]

Ne. Mada ponekad poželim da jesu.

 

[Urwald]

Ne. Mada ponekad poželim da jesu.

Iz razloga što ti oduzimaju vreme ili ?

 

[Pinocchio]

Pitanja. Postavljanje pitanja. Najgore je: "Kako si?"

Veoma često poželim da me niko ne poznaje i da nikoga ne poznajem u okolini. Da mi je svaki lik novi lik. Još par godina i selim se. Vreme je.

Nisam imala nikada osećaj da su me zaboravili, da me je bilo ko zaboravio.

 

[Urwald]

To pitanje je nekako prilično naporno, pogotovu kada ga neko ili grupa ljudi non-stop ponavlja. Ono pitali ste me pre dan-dva isto ...
E sada ono što bih npr ja želeo jeste da imam periode da sam totalno sam na duže staze, zamorim se prilično lako od ljudi i onda nisam više sav svoj.

Veoma često poželim da me niko ne poznaje i da nikoga ne poznajem u okolini. Da mi je svaki lik novi lik. Još par godina i selim se. Vreme je.

Rekao bih da su takve promene dobra stvar, selio sam se više puta, živeo i van zemlje - bilo je tu dosta lepih i zanimljivih iskustava, kao i ljudi.
Inače, jedan moja poznanica se drži jedne specifične teorije: Što duže stojiš u mestu, to ti se sve više čini da svet oko tebe gubi boju i postaje sivilo.

 

[bird again]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

U poslednje vreme je to odlican osecaj.
Ranije sam se sekirala zasto je to tako.
Kad su mi potrebni ljudi - izadjem medju ljude, jednostavno.

 

[Džudi S]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?

Imam sada taj osećaj.

Kako bi ga opisali?

Čudno je. Nervira me što živim monotonim životom. Nisam navikla da ovako živim. Do selidbe u ovaj stan, mislim da sam živela dinamičnije, a pre toga još dinamičnije.

Koliko je trajao?

Sada traje, nekih pet godina sigurno.

Kako ste se borili sa ovim?

Razmišljam da nešto preduzmem, ali bez posrednika.

 

[Urwald]

Imam sada taj osećaj.

Čini mi se da taj osećaj uopšte nije retkost

Čudno je. Nervira me što živim monotonim životom. Nisam navikla da ovako živim. Do selidbe u ovaj stan, mislim da sam živela dinamičnije, a pre toga još dinamičnije.

Nekada je samo jedan korak iz nama poznate zone dovoljan da dosta toga promenimo.

Razmišljam da nešto preduzmem, ali bez posrednika.

Meni je npr. u ovim situacijama bilo rešenje da se zapravo još više udaljim od ljudi tj. sednem na bus i odem na neku lokaciju na kojoj do tada nisam bio i tamo ili nađem neki mir koji mi je zapravo bio potreban ili naletim na nekog ko mi je bio potreban za priču

 

[Belgradeboy]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

Traje odavno.

 

[DJ 5ak]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?

Nažalost manje-više ceo život me prati taj osećaj , doduše sad baš zaboravili možda nije najprecizniji izraz ali nekako kad se radi o drugim osobama uvek sam imao osećaj da sam zasluživao više privrženosti, naklonosti i dosta bolji tretman nego što sam ga imao i dobijao i nekako kad su druge osobe u pitanju i njihov odnos prema meni nekako uslovno rečeno uvek sam se osećao zakinuto i uskraćeno za nešto dal je sad to nečija naklonost ka meni,privrženost,emocije, vreme, dobra volja, neka šansa koju mi neko nije pružio a koju sam smatrao da zaslužujem, sad nebitno šta je ali skoro uvek sam se osećao uskraćeno za nešto i generalno sem mame i tate znam baš jako jako malo osoba za koje mogu da kažem da su ispali fer i da su me zadužili nečim pozitivnim.

E sad možda pre mi je to verovatno malo teže padalo iako ja nikad to nisam baš pokazivao, kukao nad svojom sudbinom i šta ja znam, nekako sam to uvek da kažem muški podnosio i sa nekom dozom sprdnje i ironije, ali nekako vremenom čovek i ogugla na to jer jednostavno ono shvatio sam da su ljudi takvi kakvi su i da jednostavno ne treba da gajim neke iluzije niti da imam sad neka očekivanja od ljudi (iakoneki izuzeci i pozitivna iznenađenja su uvek moguća i ako ih bude svakako umeću to da cenim) i ono više sam se okrenuo nekim svojim interesovanjima i stvarima koje me ispunjavaju, ne znam basket, trening, muzika, stripovi, čitanje, filmovi, podkasti, itd i ono furam si neki svoj fazon i ono nisam zatvorio vrata nikome ali isto tako zaista me zabole dal me je neko zaboravio ili dal ima/nema potrebu da mi se javi, da vidi kako sam, šta radim i šta ja znam i ako ja nisam potreban nekoj XY osobi budi siguran da je on/ona meni još manje, ono ne nedostaje mi niko, pogotovo ne osobe kojima nisam u mislima i koje zabole za mene.

 

[Џорџи]

Nikad jer sam se samostalno razvijao i nikad nisam imao potrebu da pripadam nekoj grupi,takodje svako ima brz zivot pun obaveza i nema vremena za druge kao sto ja nemam ni za sebe

 

[Bryaxis]

Taj osecaj traje vec godinama.

U pocetku mi je bilo tesko, gusilo me je, smetalo mi je, dosta sam preispitivala sebe, bilo je dosta plakanja - jer kad si mladji, ne shvatas vrednost samoce. Smetalo mi je sto nikome nisam bila prioritet, sto niko nije znao prvi da me pozove osim ako nije potrebna nekakva pomoc, bolelo me je sto sam nalazila sebe u situacijama u kojima sam znala da po nekoliko sati sedim sa komplet familijom i da me niko nista ne pita. Prosto kao da me ne primecuju sve do momenta dok ne progovorim. Isto tako je bilo i sa nekadasnjim prijateljima.

Vremenom sam to prebrodila. Iskreno, ne secam se kako, ali mislim da sam se sa time jednostavno pomirila. Ranije mi je nedostajalo da sa nekim podelim bitne dogadjaje, a sada sam u redu da apsolutno sve zadrzim za sebe. Zbog toga me ljudi iz mog okruzenja cesto vide kao arogantnu i distanciranu i to je sasvim u redu.

Sada kada kazem ljudima da volim da budem sama, ili da sam negde bila sama i da mi je zaista bilo super - gledaju me kao budalu.

 

[Juzer Nejm]

Ne. Biti zaboravljen je, takođe, dobro jer mi daje uvid kome sam prioritet, a kome ne.

 

[Pinocchio]

Što duže stojiš u mestu, to ti se sve više čini da svet oko tebe gubi boju i postaje sivilo.

Upravo tako. Nikada nisam bila toliko dugo na jednom mestu kao sada. Vreme je da idem dalje...

 

[Milan od Gruze]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

Ucini nekad nesto za nekog;makar sitnicu.Seti se ti nekog, kome treba bilo kakva paznja ili pomoc ili se uclani u kakvu humanitarnu organizaciju.