Osećam se kao da su me svi zaboravili

[Urwald]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

 

[Pinocchio]

Ne. Mada ponekad poželim da jesu.

 

[Urwald]

Ne. Mada ponekad poželim da jesu.

Iz razloga što ti oduzimaju vreme ili ?

 

[Pinocchio]

Pitanja. Postavljanje pitanja. Najgore je: "Kako si?"

Veoma često poželim da me niko ne poznaje i da nikoga ne poznajem u okolini. Da mi je svaki lik novi lik. Još par godina i selim se. Vreme je.

Nisam imala nikada osećaj da su me zaboravili, da me je bilo ko zaboravio.

 

[Urwald]

To pitanje je nekako prilično naporno, pogotovu kada ga neko ili grupa ljudi non-stop ponavlja. Ono pitali ste me pre dan-dva isto ...
E sada ono što bih npr ja želeo jeste da imam periode da sam totalno sam na duže staze, zamorim se prilično lako od ljudi i onda nisam više sav svoj.

Veoma često poželim da me niko ne poznaje i da nikoga ne poznajem u okolini. Da mi je svaki lik novi lik. Još par godina i selim se. Vreme je.

Rekao bih da su takve promene dobra stvar, selio sam se više puta, živeo i van zemlje - bilo je tu dosta lepih i zanimljivih iskustava, kao i ljudi.
Inače, jedan moja poznanica se drži jedne specifične teorije: Što duže stojiš u mestu, to ti se sve više čini da svet oko tebe gubi boju i postaje sivilo.

 

[bird again]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

U poslednje vreme je to odlican osecaj.
Ranije sam se sekirala zasto je to tako.
Kad su mi potrebni ljudi - izadjem medju ljude, jednostavno.

 

[Džudi S]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?

Imam sada taj osećaj.

Kako bi ga opisali?

Čudno je. Nervira me što živim monotonim životom. Nisam navikla da ovako živim. Do selidbe u ovaj stan, mislim da sam živela dinamičnije, a pre toga još dinamičnije.

Koliko je trajao?

Sada traje, nekih pet godina sigurno.

Kako ste se borili sa ovim?

Razmišljam da nešto preduzmem, ali bez posrednika.

 

[Urwald]

Imam sada taj osećaj.

Čini mi se da taj osećaj uopšte nije retkost

Čudno je. Nervira me što živim monotonim životom. Nisam navikla da ovako živim. Do selidbe u ovaj stan, mislim da sam živela dinamičnije, a pre toga još dinamičnije.

Nekada je samo jedan korak iz nama poznate zone dovoljan da dosta toga promenimo.

Razmišljam da nešto preduzmem, ali bez posrednika.

Meni je npr. u ovim situacijama bilo rešenje da se zapravo još više udaljim od ljudi tj. sednem na bus i odem na neku lokaciju na kojoj do tada nisam bio i tamo ili nađem neki mir koji mi je zapravo bio potreban ili naletim na nekog ko mi je bio potreban za priču

 

[Belgradeboy]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

Traje odavno.

 

[DJ 5ak]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?

Nažalost manje-više ceo život me prati taj osećaj , doduše sad baš zaboravili možda nije najprecizniji izraz ali nekako kad se radi o drugim osobama uvek sam imao osećaj da sam zasluživao više privrženosti, naklonosti i dosta bolji tretman nego što sam ga imao i dobijao i nekako kad su druge osobe u pitanju i njihov odnos prema meni nekako uslovno rečeno uvek sam se osećao zakinuto i uskraćeno za nešto dal je sad to nečija naklonost ka meni,privrženost,emocije, vreme, dobra volja, neka šansa koju mi neko nije pružio a koju sam smatrao da zaslužujem, sad nebitno šta je ali skoro uvek sam se osećao uskraćeno za nešto i generalno sem mame i tate znam baš jako jako malo osoba za koje mogu da kažem da su ispali fer i da su me zadužili nečim pozitivnim.

E sad možda pre mi je to verovatno malo teže padalo iako ja nikad to nisam baš pokazivao, kukao nad svojom sudbinom i šta ja znam, nekako sam to uvek da kažem muški podnosio i sa nekom dozom sprdnje i ironije, ali nekako vremenom čovek i ogugla na to jer jednostavno ono shvatio sam da su ljudi takvi kakvi su i da jednostavno ne treba da gajim neke iluzije niti da imam sad neka očekivanja od ljudi (iakoneki izuzeci i pozitivna iznenađenja su uvek moguća i ako ih bude svakako umeću to da cenim) i ono više sam se okrenuo nekim svojim interesovanjima i stvarima koje me ispunjavaju, ne znam basket, trening, muzika, stripovi, čitanje, filmovi, podkasti, itd i ono furam si neki svoj fazon i ono nisam zatvorio vrata nikome ali isto tako zaista me zabole dal me je neko zaboravio ili dal ima/nema potrebu da mi se javi, da vidi kako sam, šta radim i šta ja znam i ako ja nisam potreban nekoj XY osobi budi siguran da je on/ona meni još manje, ono ne nedostaje mi niko, pogotovo ne osobe kojima nisam u mislima i koje zabole za mene.

 

[Џорџи]

Nikad jer sam se samostalno razvijao i nikad nisam imao potrebu da pripadam nekoj grupi,takodje svako ima brz zivot pun obaveza i nema vremena za druge kao sto ja nemam ni za sebe

 

[Bryaxis]

Taj osecaj traje vec godinama.

U pocetku mi je bilo tesko, gusilo me je, smetalo mi je, dosta sam preispitivala sebe, bilo je dosta plakanja - jer kad si mladji, ne shvatas vrednost samoce. Smetalo mi je sto nikome nisam bila prioritet, sto niko nije znao prvi da me pozove osim ako nije potrebna nekakva pomoc, bolelo me je sto sam nalazila sebe u situacijama u kojima sam znala da po nekoliko sati sedim sa komplet familijom i da me niko nista ne pita. Prosto kao da me ne primecuju sve do momenta dok ne progovorim. Isto tako je bilo i sa nekadasnjim prijateljima.

Vremenom sam to prebrodila. Iskreno, ne secam se kako, ali mislim da sam se sa time jednostavno pomirila. Ranije mi je nedostajalo da sa nekim podelim bitne dogadjaje, a sada sam u redu da apsolutno sve zadrzim za sebe. Zbog toga me ljudi iz mog okruzenja cesto vide kao arogantnu i distanciranu i to je sasvim u redu.

Sada kada kazem ljudima da volim da budem sama, ili da sam negde bila sama i da mi je zaista bilo super - gledaju me kao budalu.

 

[Juzer Nejm]

Ne. Biti zaboravljen je, takođe, dobro jer mi daje uvid kome sam prioritet, a kome ne.

 

[Pinocchio]

Što duže stojiš u mestu, to ti se sve više čini da svet oko tebe gubi boju i postaje sivilo.

Upravo tako. Nikada nisam bila toliko dugo na jednom mestu kao sada. Vreme je da idem dalje...

 

[Milan od Gruze]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

Ucini nekad nesto za nekog;makar sitnicu.Seti se ti nekog, kome treba bilo kakva paznja ili pomoc ili se uclani u kakvu humanitarnu organizaciju.

 

[The_Night_Hawk]

Немам осећај да ме је неко забооравио.
Нисам никада ни имао, јер никада заправо нигде нисам ни припадао.
Кад сам био клинац, мало сам се још и трудио да се уклопим и будем камелеон.
Врло брзо сам, међутим, нашао свој пут.
Одавно и није битно да ли ме неко заборавио, јер појма немам ни да ли ме неко памтио.
А уопште и није важно, на крају дана...
Зрео човек увек може да се снађе у било ком друштву, а самоћа престане да смета...
па ако се и догоди, не паничим ни секунде.

 

[DJ 5ak]

Немам осећај да ме је неко забооравио.
Нисам никада ни имао, јер никада заправо нигде нисам ни припадао.
Кад сам био клинац, мало сам се још и трудио да се уклопим и будем камелеон.
Врло брзо сам, међутим, нашао свој пут.
Одавно и није битно да ли ме неко заборавио, јер појма немам ни да ли ме неко памтио.
А уопште и није важно, на крају дана...
Зрео човек увек може да се снађе у било ком друштву, а самоћа престане да смета...
па ако се и догоди, не паничим ни секунде.

E upravo to, i ja isto mogu da kažem za sebe da zapravo nikad nigde nisam ni pripadao i nekako svuda bi uvek štrčao na ovaj ili onaj način i nekako manje-više osećao se tu kao autsajder ili outlander.

Inače apropo ovog poslednjeg, mislim da ništa ne može da podstakne osećaj usamljenosti kao neko druženje i interakcija sa drugim ljudima, jer ti dok si sam nekako si u nekom svom svetu, furaš neki svoj fazon i boli te uvo, ono sve ti super ali onda nekako upravo iz te interakcije sa drugim ljudima ti skapiraš koliko zapravo tu nema mesta za tebe u njihovim životima, koliko si zapravo nebitan tim ljudima i koliko si ti tu suvišan, i to ono baš ume da podstiče osećaj usamljenosti, izolovanosti, itd.

 

[PogledSProzora]

Ponekad me uhvati to… kao da su me svi zaboravili…
Pa se uhvatim kako zatežem rubove te misli, kao staru posteljinu…
Ali znaš šta?
Možda je baš tad vreme da prestanem sa sobom, i malo budem s drugima….
Ne da bih bila viđena…Nego da bih videla…

 

[Belgradeboy]

Svi otišli svojim putem godinama nemam kontakt. Niko ko je u Bgu nije me zvao da se vidimo godinama sa faksa ili iz društva. Prvo ekipa iz srednje se odmah rasturila po odlasku na faks. Ovi sa faksa isto nista sa strane druzenje. Treći, oni koje najbolje znam i sa kojima sam odrastao i znamo se ceo zivot. Njih sam zadnji put video pre korone. Rasturili smo se prestonica, jug i Vojvodina. Neki su posle faksa zapalili preko, neki ostali u NS, Niš, Bg. Jedino sto mi nije jasno da samo sa mnom se nisu videli kad su ovi iz Novog Sada i Niša dolazili u Beograd.

 

[salko dinamitas]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

Ne interesuje me da li su me zaboravili ili sta misle o meni.

 

[Džudi S]

Dopuna prvog posta:

Život mi je bio stvarno dinamičan, telefoni ( privatan i poslovni ) su neprestano zvonili. Danas retko zvoni..

Bila sam potrebna ljudima, prijateljima ( tu računam na one iz osnovne škole, gimnazije,iz tadašnje pol.stranke ) , poznanicima, komšijama. Pomagala sam da brzo dobiju državljanstvo npr, ili zakazivala sastanak kod načelnika za stambene i građevinske poslove..
Kada sam otišla u penziju, zvali su me još godinu, dve da bih urgirala za nešto.. I onda je telefon prestao da zvoni.

I moram do zime da se vidim sa nekim ex koleginicama, da razbiju monotoniju.

Znam da su me koristili, ali sam imala osećaj da sam nekome potrebna.

Dala bih ovu moju slobodu i mir, za nekoliko dana užurbanog života.

 

[DJ 5ak]

Dala bih ovu moju slobodu i mir, za nekoliko dana užurbanog života.

Veruj mi da nebi , jer na neki način ti se ono vremenom ušuškaš u tu neku svoju monotoniju i ono nađeš neki svoj mir i smisao u tome i u principu radiš ono što ti odgovara i živiš onako kako ti odgovara, recimo i ja isto tako živim naizgled malo dosadnjikavim, usamljenim i monotonim životom i bez tu sad mnogo nekih događanja, dinamike i šta ti ja znam, a onda recimo kad mi se jednom u ko zna koliko ukaže prilika da ne znam negde otputujem, da odem na neki koncert, utakmicu, da malo izađem i vidim se sa nekim ljudima onda sam u fazonu, a jooj jel to mora baš danas, e baš danas tako bi se rado zavalio na krevet, pustio neki film, slušao muziku, čitao neki strip ili igrao basket ispred zgrade (što generalno radim svaki dan i svako veče) , to je ono sad, koliko god ti možda mislio da ti fali ovo ili ono i koliko god žudeo za nekim tako stvarima, događajima, vezama i šta ti ja znam to je istovremeno nešto i stresno i opterećujuće za tebe i nešto što ti narušava tvoj mir i tvoju zonu komfora bilo na svesnom ili podsvesnom nivou, tako da tu uvek postoji neka vrsta unutrašnjeg konflikta.

Nego zar nisi ti još premlada za penziju ?

 

[Džudi S]

ja isto tako živim naizgled malo dosadnjikavim, usamljenim i monotonim životom i bez tu sad mnogo nekih događanja, dinamike i šta ti ja znam, a onda recimo kad mi se jednom u ko zna koliko ukaže prilika da ne znam negde otputujem, da odem na neki koncert, utakmicu, da malo izađem i vidim se sa nekim ljudima onda sam u fazonu, a jooj jel to mora baš danas, e baš danas tako bi se rado zavalio na krevet, pustio neki film, slušao muziku, čitao neki strip ili igrao basket ispred zgrade (što generalno radim svaki dan i svako veče) , to je ono sad, koliko god ti možda mislio da ti fali ovo ili ono i koliko god žudeo za nekim tako stvarima, događajima, vezama i šta ti ja znam to je istovremeno nešto i stresno i opterećujuće za tebe i nešto što ti narušava tvoj mir i tvoju zonu komfora bilo na svesnom ili podsvesnom nivou, tako da tu uvek postoji neka vrsta unutrašnjeg konflikta.

Da li si nekada radio? Da li si nekada gledao na sat, kako bi stigao na vreme na posao? Da li si radio prekovremeno, a posle odlazio sa prijateljima i poznanicima na piće ili na večeru?
Ili si posle posla išao da pomogneš kao simpatizer ili član neke političke stranke? Ili si se nalazio sa emotivnom partnerkom, posle radnog vremena?

Da li ti je telefon zvonio na svakih pola sata?

Ja sam tako živela dugi niz godina. I veoma, veoma mi je prijalo. Sve..i telefon, i posao, piće, večera..sve..

Otišla sam u invalidsku penziju posle 18 godina. Dobila sam savet od dobrog čoveka " Idi u penziju, kad već možeš, nemoj da dozvoliš da te posle otpuste..vidiš kakvi ljudi dolaze".

Otišla sam jer sam imala dijagnozu jednog neurološkog stanja koje mi je pravilo i danas pravi probleme uprkos tome što neurolozi tvrde da je to samo stanje..i dodaju, sa godinama dolazi do komplikacija...

Pošto je to urođeno stanje mogla sam, po zakonu, da radim samo godinu dana a uspela sam da radim punih 18 godina.

A monotonija mi pravi probleme od pandemije koronavirusa kada su kontakti bili smanjeni.

Znam da ne mogu da se vratim u tu prošlost, makar na par dana..i mogu to samo da konstatujem.

Zato imam osećaj da su me svi zaboravili.

 

[Bryaxis]

Da li si nekada radio? Da li si nekada gledao na sat, kako bi stigao na vreme na posao? Da li si radio prekovremeno, a posle odlazio sa prijateljima i poznanicima na piće ili na večeru?
Ili si posle posla išao da pomogneš kao simpatizer ili član neke političke stranke? Ili si se nalazio sa emotivnom partnerkom, posle radnog vremena?

Da li ti je telefon zvonio na svakih pola sata?

Ja sam tako živela dugi niz godina. I veoma, veoma mi je prijalo. Sve..i telefon, i posao, piće, večera..sve..

Otišla sam u invalidsku penziju posle 18 godina. Dobila sam savet od dobrog čoveka " Idi u penziju, kad već možeš, nemoj da dozvoliš da te posle otpuste..vidiš kakvi ljudi dolaze".

Otišla sam jer sam imala dijagnozu jednog neurološkog stanja koje mi je pravilo i danas pravi probleme uprkos tome što neurolozi tvrde da je to samo stanje..i dodaju, sa godinama dolazi do komplikacija...

Pošto je to urođeno stanje mogla sam, po zakonu, da radim samo godinu dana a uspela sam da radim punih 18 godina.

A monotonija mi pravi probleme od pandemije koronavirusa kada su kontakti bili smanjeni.

Znam da ne mogu da se vratim u tu prošlost, makar na par dana..i mogu to samo da konstatujem.

Zato imam osećaj da su me svi zaboravili.

Citam ovo i hvatam sebe kako ja danas funkcionisem. To je onaj momenat kada znas da si ljudima od koristi. Desava mi se da sednem sa potpunim strancem i pustim ga da mi isprica sve sto ga muci. I moj uspeh, moja satisfakcija je kada vidim kod te osobe da joj je barem malo lakse. Bude mi drago sto sam nekome mozda pomogla i ujedno i sebi dala neku svrhu, jer ima dana kada bez obzira na posao koji radim i koliko god da doprinosim - osetim se beskorisno u ovom svetu. Prosto se nekad zapitam koja je moja svrha. Zato dobro dodje popricati sa ljudima, poslusati neku pricu, dati koji savet ili samo cutati...