Osećam se kao da su me svi zaboravili

[Urwald]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

 

[Pinocchio]

Ne. Mada ponekad poželim da jesu.

 

[Urwald]

Ne. Mada ponekad poželim da jesu.

Iz razloga što ti oduzimaju vreme ili ?

 

[Pinocchio]

Pitanja. Postavljanje pitanja. Najgore je: "Kako si?"

Veoma često poželim da me niko ne poznaje i da nikoga ne poznajem u okolini. Da mi je svaki lik novi lik. Još par godina i selim se. Vreme je.

Nisam imala nikada osećaj da su me zaboravili, da me je bilo ko zaboravio.

 

[Urwald]

To pitanje je nekako prilično naporno, pogotovu kada ga neko ili grupa ljudi non-stop ponavlja. Ono pitali ste me pre dan-dva isto ...
E sada ono što bih npr ja želeo jeste da imam periode da sam totalno sam na duže staze, zamorim se prilično lako od ljudi i onda nisam više sav svoj.

Veoma često poželim da me niko ne poznaje i da nikoga ne poznajem u okolini. Da mi je svaki lik novi lik. Još par godina i selim se. Vreme je.

Rekao bih da su takve promene dobra stvar, selio sam se više puta, živeo i van zemlje - bilo je tu dosta lepih i zanimljivih iskustava, kao i ljudi.
Inače, jedan moja poznanica se drži jedne specifične teorije: Što duže stojiš u mestu, to ti se sve više čini da svet oko tebe gubi boju i postaje sivilo.

 

[bird again]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

U poslednje vreme je to odlican osecaj.
Ranije sam se sekirala zasto je to tako.
Kad su mi potrebni ljudi - izadjem medju ljude, jednostavno.

 

[Džudi S]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?

Imam sada taj osećaj.

Kako bi ga opisali?

Čudno je. Nervira me što živim monotonim životom. Nisam navikla da ovako živim. Do selidbe u ovaj stan, mislim da sam živela dinamičnije, a pre toga još dinamičnije.

Koliko je trajao?

Sada traje, nekih pet godina sigurno.

Kako ste se borili sa ovim?

Razmišljam da nešto preduzmem, ali bez posrednika.

 

[Urwald]

Imam sada taj osećaj.

Čini mi se da taj osećaj uopšte nije retkost

Čudno je. Nervira me što živim monotonim životom. Nisam navikla da ovako živim. Do selidbe u ovaj stan, mislim da sam živela dinamičnije, a pre toga još dinamičnije.

Nekada je samo jedan korak iz nama poznate zone dovoljan da dosta toga promenimo.

Razmišljam da nešto preduzmem, ali bez posrednika.

Meni je npr. u ovim situacijama bilo rešenje da se zapravo još više udaljim od ljudi tj. sednem na bus i odem na neku lokaciju na kojoj do tada nisam bio i tamo ili nađem neki mir koji mi je zapravo bio potreban ili naletim na nekog ko mi je bio potreban za priču

 

[Belgradeboy]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?
Kako bi ga opisali?
Koliko je trajao?
Kako ste se borili sa ovim?

Traje odavno.

 

[DJ 5ak]

Da li ste nekada imali ovakav osećaj?

Nažalost manje-više ceo život me prati taj osećaj , doduše sad baš zaboravili možda nije najprecizniji izraz ali nekako kad se radi o drugim osobama uvek sam imao osećaj da sam zasluživao više privrženosti, naklonosti i dosta bolji tretman nego što sam ga imao i dobijao i nekako kad su druge osobe u pitanju i njihov odnos prema meni nekako uslovno rečeno uvek sam se osećao zakinuto i uskraćeno za nešto dal je sad to nečija naklonost ka meni,privrženost,emocije, vreme, dobra volja, neka šansa koju mi neko nije pružio a koju sam smatrao da zaslužujem, sad nebitno šta je ali skoro uvek sam se osećao uskraćeno za nešto i generalno sem mame i tate znam baš jako jako malo osoba za koje mogu da kažem da su ispali fer i da su me zadužili nečim pozitivnim.

E sad možda pre mi je to verovatno malo teže padalo iako ja nikad to nisam baš pokazivao, kukao nad svojom sudbinom i šta ja znam, nekako sam to uvek da kažem muški podnosio i sa nekom dozom sprdnje i ironije, ali nekako vremenom čovek i ogugla na to jer jednostavno ono shvatio sam da su ljudi takvi kakvi su i da jednostavno ne treba da gajim neke iluzije niti da imam sad neka očekivanja od ljudi (iakoneki izuzeci i pozitivna iznenađenja su uvek moguća i ako ih bude svakako umeću to da cenim) i ono više sam se okrenuo nekim svojim interesovanjima i stvarima koje me ispunjavaju, ne znam basket, trening, muzika, stripovi, čitanje, filmovi, podkasti, itd i ono furam si neki svoj fazon i ono nisam zatvorio vrata nikome ali isto tako zaista me zabole dal me je neko zaboravio ili dal ima/nema potrebu da mi se javi, da vidi kako sam, šta radim i šta ja znam i ako ja nisam potreban nekoj XY osobi budi siguran da je on/ona meni još manje, ono ne nedostaje mi niko, pogotovo ne osobe kojima nisam u mislima i koje zabole za mene.