Криви су они који постављају ауторитарно-насилне услове рада а не они који неће да раде, јер они су ти који врше терор а не они који не раде, зато њима треба упућивати сопствена незадовољства. А они који неће да раде су паметни а и корисни јер тако дижу цену рада, а тако и они могу да раде више сами за себе под условима какве они хоће. Хоби је исто рад а резултати од хобија су у натури, разлика између хобија и рада је измишљена да би се наметнуо рад под туђим условима и под принудом. Што је више мантраша "треба радити штагод, није битно, само не треба седети" нама су ниже плате, тад радимо на црно, и постоји спика послодаваца "ако ти нећеш има ко хоће".
Посао треба да буде као кад идеш у продавницу, одрадиш колико хоћеш и зарадиш онолико колико си одрадио, без осталих компликација, задирања у личност и тражења лојалности, изузетак да чине само неке професије где тако није могуће. Тако нема лажних боловања, кривинарења, али нема ни принудног рада, баш онако како би требало да буде, али пошто углавном тога нема онда подржавам кад неко то злоупотребљава, нека онда понуде лепо тај систем. Мени уошпте не смета туђ нерад, радим само свој део посла који узгред желим и јасно да знам. Радим само на сат и има да радим колико хоћу и кад хоћу, и нико не може да ме натера на нешто што не желим и да ми угрози независност, и опет је све поштено зарађено само уз сачувано достојанство, сваки другачији систем је принудан рад, што је и уставом забрањено. Ако ће неко да ми замера што користим боловање, шта ће ми онда уопште право на то, боље да немам боловање али уместо тога да имам скроз флексибилно радно време плаћено на сат и да радим кад ми се ради, ником тако не полажем рачуне ни за шта ако не дођем да радим који дан, само пропорционално мање зарадим.
Радом се углавном сматра рад за друге, често за несроднике, непријатеље и неблиске људе, што је, по мени, најгори могући друштвени однос. Можда неко има неког ко га присиљава на услове које не жели, ко га уцењује отказом, и ко му није нико и ништа. И што је још горе, он је на то пристао јер је потписао уговор, а у ствари вероватно и не пристаје него је приморан, крајње неприродно и контрадикторно на сопствену штету, изузетно труло. Хоћу бар да не пристајем на те услове, да радим, и да имам права да се буним јер на то нисам ни пристао, и да могу бескрајно да се буним али да и даље имам посао који бих поштено одрађивао, али сви се праве луди "ако ти се нешто не свиђа, не радиш, ко те држи".
И тај посао постоји само да би се добиле паре које су наметнуте као једино средство трансакције, свако би теоретски могао да плаћа туђе услуге у натури, радом на лицу места или продајом неког свог производа. За мене је вреднији рад кад нешто поправим самом себи, кад себе ошишам, кад самог себе забављам, уместо да трошим своје време негде другде у лошим условима да бих онда због недостатка времена плаћао мајстора који за пола сата заради две моје дневнице, или плаћао за забаву што су скупе услуге, далеко више уштедим кад све то радим за самог себе и кад мало мање времена проведем на бедно плаћеном послу. Мени мобинг има много вишу вредност којом сам оштећен у односу на оно што зарадим, а крајњи резултат је нека сића у новцу који не наметнут, иако сам далеко више оштећен у натури, да ли неко плаћа за трпљење мобинга, не, а суме би биле и много веће од самих плата за рад.
Кад нема посла дају се откази, али кад има пуно посла и мањка радника, уместо да ублаже услове рада јер имају мало радника, они у ствари тад терају на прековремени, само би они увек онако како њима одговара. Зашто би онда неко волео да има однос са послодавцима ако не мора? По мени је најбоље бити сам свој газда, новац зарађивати само за крајње најосновније и незаменљиве потребе, и мало радити, а ако неко не може да бира колико ће да ради онда троши исто а све остало на штедњу, и после неког времена довиђења посао и он онда има на неки период паре за самог себе, кад потроши лако ће наћи нови посао ако је истина оно што кажу "има посла ко хоће да ради", значи нема проблема, треба балансирати ако неко нема посао плаћен на сат. Али све остале ствари ради за самог себе, и по могућству не плаћа ничије и никакве услуге и у мери у којој то баш стварно није неопходно, јесте скромно и тешко али некад је још теже трпети шиканирања, овако си сам свој газда у што већој мери и не полажеш ником рачуне.
To se vidjelo još na njihovom probnom radu da od njih hljeba nema.
