SNEGOVI KILIMANDŽARA - Ernest Hemingway
Kilimandžaro je snegom pokrivena planina, visoka 19.710 stopa, i kažu da je to najviša planina u Africi. Njen zapadni vrh Masai nazivaju „Ngaje Ngai“ — Božja kuća. Uz sam zapadni vrh nalazi se sasušena i smrznuta lešina jednog leoparda. Niko nije razjasnio šta je leopard tražio na toj visini.
„Čudnovato je da ovo ne boli“, reče on. „Tako se i zna kad počinje.“
„Je li odista tako?“
„Potpuno. Ali ipak mi je strašno krivo zbog tog zadaha. Mora da ti smeta.“
„Nemoj! Molim te, nemoj!“
„Pogledaj ih“, reče on. „Da li ih to tako privlači ovaj prizor ili ovaj zadah?“
Poljska postelja na kojoj je čovek ležao bila je u širokom hladu jedne mimoze, i kad je bacio pogled izvan te senke na bleštavu ravnicu tamo su bestidno čučale tri ptičurine, dok je nebom kružilo još dvanaestak njih, bacajući u letu senke koje su brzo promicale.
„Tu su od onog dana kada se kamion slomio“, reče on. ,Danas je prvi put da su neke od njih sletele na zemlju. U prvo vreme veoma sam pažljivo posmatrao kako lete, u slučaju da mi jednom zatreba da ih opišem u nekoj priči. Sada je to smešno.“
„Molim te, nemoj tako“, reče ona.
„Ja samo pričam“, reče on. „Mnogo mi je lakše kad pričam. Ali ne želim da ti dosađujem.“
„Ti znaš da mi ne dosađuješ“, reče ona. „Samo sam postala veoma nervozna jer nisam u stanju ništa da učinim. Mislim da bi trebalo da sebi olakšamo ovu situaciju, koliko god možemo, dok dođe avion.“
„Ili dok avion ne dođe.“
„Molim te, reci mi šta mogu da uradim. Mora da postoji nešto što bih ja mogla da uradim.“
„Možeš da mi odsečeš nogu i to bi moglo da zaustavi ovo, mada ja u to sumnjam. Ili, možeš da me ubiješ. Ti si sada dobar strelac. Ja sam te naučio da gađaš, je li tako?“ „Molim te, ne govori tako. Zar ne bih mogla da ti nešto čitam?“
„Da čitaš, a šta?“
„Šta bilo iz one torbe sa knjigama što još nismo čitali.“
„Ne mogu to da slušam“, reče on. „Najlakše je pričati. Svađamo se i tako vreme prolazi.“
„Ja se ne svađam. Ja nikada ne želim da se svađam. Hajde da se više ne svađamo. Ma kako bili nervozni. Možda će se oni danas vratiti drugim kolima. Možda će avion doći.“ „Ne želim da se krećem“, reče čovek. „Sada nema smisla kretati se, sem da tebi bude lakše.“
„To je kukavički.“
„Zar ne možeš pustiti čoveka da na miru umre ne nazivajući ga pogrdnim imenima? Šta koristi da me grdiš?“ „Ti nećeš umreti.“
„Nemoj biti luda. Ja već sada umirem. Pitaj onu kopilad.“ Ona baci pogled tamo gde su ogromne odvratne ptičurine sedele, golih glava uvučenih u razbarušeno perje. I četvrta ptičurina slete i brzo potrča, a onda lagano odgega do ostalih.
„Ima njih oko svakog logora. Čovek ih nikad i ne primeti. Ti nećeš umreti ako sam ne digneš ruke od sebe.“
„Gde li si to pročitala? Ti si takva jedna prokleta luda.“
„Mogao bi da misliš na nekog drugog.“
„Zaboga“, reče on, „pa to je i bio moj zanat.“
Zatim je neko vreme ležao mirno i kroz vazduh koji je trepereo od užarene ravnice posmatrao ivicu čestara. Tu je bilo nekoliko antilopa koje su prema žutoj pozadini izgledale sićušne i bele, a još dalje spazio je čopor zebri, belih na zelenoj pozadini čestara. Bio je to prijatan logor pod velikim drvećem, uz breg, sa dobrom vodom, a u blizini nalazilo se gotovo presahlo jezerce gde su pustinjski tetrebovi sletali izjutra.
„Zar ne bi voleo da ti čitam?“ upita ona. Sedela je na platnenoj stolici pored njegovog poljskog kreveta. „Evo, počinje povetarac.“
„Ne, hvala.“
„Možda će kamion doći.“
„Ni najmanje mi nije stalo do tog kamiona.“
„Meni jeste.“
„Tebi je i još kako stalo do mnogih stvari o kojima ja ne vodim računa.“
„Ne baš tako mnogo, Hari.“
„Kako bi bilo da popijemo nešto?“
„Smatra se da ti to škodi. Kod Bleka stoji da treba izbegavati svaku upotrebu alkohola. Ne bi trebalo da piješ.“
„Molo!“ povika on.
„Da, bvana!“[1] „Donesi viski i sodu!“
„Da, bvana!“
„Ne bi trebalo“, reče ona. „Ja sam na to mislila kad sam pomenula da ne dižeš ruke od sebe. Tamo stoji da to za tebe nije dobro. Ja znam da će ti to škoditi.“
„Ne“, reče on. „Činiće mi dobro.“
Dakle, tako, sada je svršeno, pomisli on. I tako, sada više nikada neće imati prilike da to završi. Na taj se način dakle to završilo, u prepiranju oko pića. Otkako je na desnoj nozi počela gangrena nije imao bolova, a sa bolovima nestao je i strah, i sada je jedino osećao veliku zamorenost i gnev što je to kraj. A za ovo, ovo što je sada dolazilo, vrlo je malo imao ljubopitstva. Godinama ga je to progonilo, ali sada samo po sebi nije ništa značilo. Čudnovato je kako to postaje lako kad je čovek dovoljno umoran.
Sada, on nikada neće napisati one stvari koje je čuvao da napiše tek onda kad ih bude dovoljno poznavao da bi ih napisao dobro. E pa, bar neće imati da pretrpi neuspeh pokušavajući da ih napiše. Možda ih nikada ne bi mogao napisati pa je zato odlagao i odugovlačio da započne. A eto, on to sada nikada neće znati.
„Želela bih da nikada nismo ni došli ovamo“, reče žena. Gledala ga je držeći čašu i grizući usnu. „Nikada ti se ovako nešto ne bi desilo u Parizu. Uvek si govorio da voliš Pariz. Mi smo mogli da ostanemo u Parizu ili da odemo bilo kud. Ja bih pošla ma kuda. Rekla sam da bih išla svuda kud ti želiš. Ako si želeo da loviš, mogli smo otići u Mađarsku da lovimo i da nam tamo bude prijatno.“
„Taj tvoj prokleti novac“, reče on.
„To nije lepo“, reče ona. „Uvek je bio tvoj koliko i moj. Ja sam sve ostavila i išla s tobom kud god si ti želeo i radila sam sve što si ti hteo. Ali želela bih da nikada nismo došli ovamo.“
„Govorila si da to voliš.“
„I volela sam dok si ti bio zdrav. Ali sada to mrzim. Ne razumem zašto je moralo ovo da se desi sa tvojom nogom. Šta smo učinili da nas ovo snađe?“
„Mislim da sam ja zaboravio da stavim jod na ovo kad sam se prvi put ogrebao. A onda, uopšte nisam obratio pažnju na to, jer mi se nikada nije dešavalo da se inficiram. A onda kasnije, kada se dalo na zlo, verovatno sam pogrešio i upotrebio slab rastvor karbola kad je nestalo drugih antiseptičnih sredstava i to je paralisalo male krvne sudove i gangrena je počela.“ On je pogleda: „Šta još?“
„Nisam na to mislila.“
„Da smo uzeli pod najam jednog dobrog mehaničara umesto ovog novopečenog Kikuju šofera, on bi vodio računa o ulju i nikada nam ne bi pregoreli ležaji na kamionu.“
„Nisam na to mislila.“
„Da nisi ostavila ono tvoje društvo, ono tvoje prokleto otmeno društvo iz Old Bestberija, Saratoge, Palm Biča i uzela mene...“
„Pa ja sam te volela. To nije lepo od tebe. Ja te i sada volim. Uvek ću te voleti. Zar me ti ne voliš?“
„Ne“, reče čovek. „Mislim da te ne volim. Nikada te nisam ni voleo,“
„Hari, šta to govoriš? Ti si izgubio glavu.“
„Ne. Ja uopšte i nemam glave da bih je mogao izgubiti.“
„Nemoj to da piješ“, reče ona. „Dragi, molim te, nemoj to da piješ. Moramo da uradimo sve što možemo.“
„Ti to radi“, reče on. , Ja sam umoran.“
