1.
Koliko se on seća - a pamćenje mu je bilo poput sudbine, nepogrešivo i sigurno, bez teturanja misli po sporednim putevima i zaraslim stazama, gde bi i mudre i učene glave izgubile razum, a eto, njemu, glupom, neukom i prostom, bog natovari prokletstvo da sve pamti i da mu koleno ne klecne i noga se ne umori - nikada nije čuo da je neko obešen o dud.
Poneka stabla kao da su posađena baš zbog vešanja ljudi. Ili su na nekom raskršću kuda prolaze karavani ili pak na vrhu brda koje se vidi strelometima unaokolo, te su dostupna svakom pogledu, uplašenom ili ravnodušnom. Ona su kao putokazi koji pokazuju ljudima kuda se kreće vojska, zakoni i junaci. Ovaj dud, izvan svih puteva, staza i raskršća, bio je previše lep da bi bio nagrđen nekim tako ružnim kao što je David, od oca Stanka i majke Ubavke, odavno mrtvih, pojedenih crnim gukama čume, ugušenih sopstvenim odebljalim jezicima.
Zaklatiće mu se mršave noge ispod dobrog drveta čije su se grane ljuljale na vrelom vetru koji je već danima duvao, ne dajući tamnim oblacima da izliju svoje nabrekle stomake i oplode zemlju. Ljuljaće se poput usahlih grudi pralje na potoku što ribajući krvave košulje pokušava da se seti koliko je zadojila svojih, a koliko tuđih kopiladi.
Greh je obesiti nekoga o dud, mislio je David Stankov. Drvo nije krivo.
Beli dud, murva, plemenitiji je od crnog, jer otkako je ovog nakrivo napravljenog sveta, sve belo je lepše i bolje. Pa i sam mesec svetlošću razgrne mrak ko mladoženja nevestine haljine u prvoj noći, te joj butine blesnu ko proliveno mleko, a ženik se, onako zbunjen i uplašen, sagne da posrče tu belinu. Prokleće ljudi lepo drvo da niko više ne okusi njegove plodove, pa će ga i svinje, vazda željne slatkih dudinja, izbegavati, jer osetiće neku tugu i jad. Niko ga neće poseći da se ogreje suvim granama ili napravi kašike i ljuljke za decu što pretekoše pred bolestima i Turcima. Niti će iko nabrati listove za svilene bube što kao pauci predu one tanke i fine niti za košulje i jeleke što ih čelik ne seče i vatra ne gori.
Bolje da su me stavili na, eno, onu krušku, ionako je trula i prepuna osa. Ili o onu bukvu na kojoj se vide tragovi groma: izgorena je i kriva. Liči na čoveka što posle bitke pokušava da ustane, sav ranjav i slomljen. Takvog niko ne svojata – ni Bog ni đavo.
Zagledan u daljinu, trudeći se da se ne oklizne sa zelenog kamena, nalik glavi nekog starog božanstva, sa blatnjavim obrazima i zelenom kosom, on udahnu duboko, onoliko koliko su mu omča i vreli vazduh dozvoljavali. Počešao bi se po nosu, ali su mu ruke bile zavezane na leđima, pa pokuša da suvim jezikom dopre do nosnica. Oseti samo so svojih slina. Ni na horizontu nije bilo pomoći: gola ledina i uskomešana jara u kojoj se, ako se dugo gleda, mogu videti obrisi svih koji su tu nekad prošli, poput duhova. Ali posle glava ume da boli danima, jer ljudima nije dato da mešaju prošlost i sadašnjost.
Ponekad se prošlost zalepi za čoveka kao pijavica, pa mu isisa pola života i to onu polovinu koja je mogla postati budućnost.
2.
Ne kajem se! Oprosti mi, Bože, ali ne kajem se - borio se David protiv svoje prošlost, iste one koja ga je i dovela na ovaj kamen, što postaje sve teži, kao da on stoji na Davidu, a ne sirotan na njemu.
Podigao je pogled ka nebu, ostavljajući povorke treperavih ljudi, napravljenih od jare, da nastave svojim putem, zauvek zarobljeni u prošlim danima. Neki duhovi su pokazivali prstima na njega, smejući se, dok su neki zastajkivali i krstili se, ali David ih više nije primećivao, zagledan u oblake.
A na nebu odavno ničega novog. Visoko i nedohvatno. Ni Boga za bradu, ni orla za perje. Veliki je to prostor za malene ljude. Nigde da se sakriju pred tolikom prazninom što stoji nad njima, pa kao da će da se otkači i poput klimave ćeramide opali po glavama one što samo u zemlju gledaju, zaboravljajući da mečka zna da padne sa zvezda.
Uvek je mislio da je vešanje smrt bez ponosa i časti. Čovek, kakav god bio, pošten ili baraba, delija ili kukavica, plemenitog roda ili sirotinja, u trenutku kada mu izmaknu trupac ili kamen ispod nogu, postane lutka iskolačenih očiju koja krklja i trza se kao da je ose ubadaju. Najbolji način da se nekome oduzme dostojanstvo i sva herojska dela za života je da ga obese. Nijedan obešeni nije završio u pesmama. David nikada nije čuo da je neko rekao: ej, kakav je junak bio, nit se trznu nit se upiša. Svi se upišaju. I on će, zna to. Pa mu dođe nekako krivo što je jutros obukao nove čakšire, skoro kupljene na panađuru u Dervenu. Skinuće mu ih skitnice. Možda vukovi načnu nogavice skačući za stopalima, ali i tako iscepane poslužiće da zgreju nekog ubogog, slabog u glavu ili telo. Veštice će mu iščupati nokte i postrižati kosu potrebnu za vračanje i prizivanje svakojakih stvorova sa ovog i onog sveta. Za lečenje ili bacanje čini. Devojke će mu iscepati po komad košulje za pravljenje amajlija i privlačenje mladoženja, pa koliko god vešanje bilo nedostojna i nečasna smrt, David Stankov će dobiti na vrednosti tek kada zaklati nogama nad jadnom zemljicom što je trpela njegove teške korake. Ostaće go pod suncem, tako očerupan, poput petla pred kuvanje.
Davidu je bilo krivo što ga niko neće sahraniti. Što ne otkinu vrane i svrake, poješće vukovi i lisice kada mu kosti budu pale na zemlju, tek nakon što lupanjem jedna o drugu odsviraju pesmu što će, kada vetar duva, plašiti prolaznike. Onu, kao kada grane udaraju o kapak, a čovek pomisli da to neko kuca u zlodoba, pa ako shvati da je sila prejaka, on zagrli uplašenu decu i isuka nož da im sam presudi i spasi ih ko zna kakve sudbine.
Dud. Beli. Greota i od ljudi i od Boga.
Plašio se, iako mu je Marinela, vlaška vračara iz sela pored Gurgusovca, stara i savijena kao poskok, lica kao u ružne buljine, prorokovala, bacajući sitne kosti u iskrpljenoj, bakarnoj tepsiji, da će umreti u krevetu, srećan i poštovan. Sećao se da se dugo smejao na te reči. Sreća bi mogla i da se dohvati njegovog poslednjeg udisaja, ali poštovanje će biti daleko od samrtničke postelje. Čak je i pljunuo na kosti i šutnuo krčag sa kozjom surutkom, prosipavši žućkastu tečnost.
Posle je spavao sa njom jer nije imao da joj plati.
3.
„Vlajnama su mindže uvek mlade“, rekla je i podigla vutarku, a on brzo zatvorio oči da mu mršave noge starice, bele i u plavim venama, ne ostanu u sećanju i pokvare susrete sa drugim ženama. Otvorio ih je tek ujutru kada je spustila suknju, izvukavši iz njega i poslednju kap semena.
Kasnije su mu neki trgovci pričali da su one kosti ljudske – govorilo se njenog muža, Vlauce iz okoline Boljevca, što mu nož beše sporiji od njenog kada je saznala da je vara sa Cigankom čiji se tabor zaustavio kod Belog Timoka. Nikada mu nisu našli telo, a Cigani su, ne želeći da se zameraju Vlasima, već narednog dana podigli šatore i otišli prema Kladovu, tražeći Dunav. Lepa Ciganka nije bila sa njima. Ni nju više niko nije video. Svašta su ljudi pričali, ali ko zna da razlikuje ženske od muških kostiju.
David im nije verovao, kao što nije poverovao ni Marineli, ali bilo je lepo u tom trenutku misliti kako će nekim slučajem, čudom, biti spasen i da će se reči stare Vlajne, sa dupetom mekim kao kiselo mleko, obistiniti.
Mislio je da je čekanje na smrt gore od smrti, ali nije! Sve dok se duša, što je niko nikada ne uhvati koliko god bio brz, ne odvoji od mesa i kostiju, ima nade. Ponekad može da se poludi u tom čekanju, ali i ludilo je život. Možda i bolji, jer samo nevoljnici mogu da nađu odaje starih careva i bogova, te da sa njima piju i nazdravljaju. Viđao je već takve ljude. I među prosjacima i među vlastelom.
Beli dud iznad njega kao da se smejao.
Ako ti je, Davide, kao da je govorio. Celog života si... kao da je život tek let ptice ili list što pada, a ne poklon od Boga... bio loš.
„E pa nisam bio toliko loš!“, viknuo je, krkljajući. „Znam toliko gorih od mene koji sada spavaju u hladu, ležeći na perju i svili. Punih stomaka i bez omče oko vrata. Jadni David se samo borio da preživi. I da od života uzme tek poneko zrnce lepote u ovom paklu u kojem se probudila njegova duša. Lako je onima što se bogati rodiše. Rodili se u ponedeljak i sudbina im dade sve, a ja u subotu... siroče božje. Neželjeno i nevoljeno. Sigurno se Bog, gledajući kako se derem dok sam dolazio na svet, smejao, držeći se za debeli stomak.“
Ti se ne plašiš Boga, Davide, govorilo je drvo. Lišće zašušta pod vrelim vetrom.
„A šta sam mu loše uradio, pa da ga se plašim?“, pobunio se David, trudeći se da mu bes ne povuče nogu sa kamena i prevari ga kao što jarost zna da da čoveku snagu i on pomisli da je mnogo jak. „Jesam li ga pokrao, uvredio, udario? Nisam. I? Što da se plašim?“
Setiš ga se samo kada ti je potreban. Izvučeš ga odnegde i blatiš mu ime poganim ustima tražeći pomoć.
„A šta će mi kada mi je dobro? Da ga uzmem za kuma? Pijem sa njim? Misliš da bi se on družio sa mnom?“
Čovek mora da se plaši Boga!, kao da viknu dud.
„Pa, koga će onda ubogi David da voli?“, skoro da je zavapio, iskreno tužan i očajan.
Pa, Boga.
„Kako da voliš nekoga koga bi trebalo da se plašiš? To nije ljubav.“
Bilo je to nekoliko trenutaka pre nego što je ugledao ćelavog starca na putu.
Branislav Janković
- još neobjavljeno -
