Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
“Samo su dva iskonska straha, jesi znala to? Rodiš se sa strahom od glasnih zvukova i strahom od padanja. Ozbiljno, imaš na internetu. Ostalih stotinu fobija naučiš od bližnjih. Neke te čuvaju od opasnosti, da. Ali većina je tu samo da zbija šale s našim životima.
Evo, recimo, točno osjećam kako si napeta. Ti bi intervju što prije privela kraju, a nismo još ni počele. Strah te da ne odustanem. Misliš da želim pobjeći od svega.
Jer, što? Suviše tuge u toj priči. Suviše moje ime povlače po blatu. U toj priči umiru ljudi. U njoj gubim i ono malo do čega mi je stalo. Naučila si da bi svatko normalan želio pobjeći od toga. E, vidiš, meni je to sve što mi doista vrijedi. Moj izbor već dugo nije između sreće i nesreće, moj je izbor između nesreće i ničega. Ubij me, ali ja biram prvo.
Tvoji kolege sada dolaze skoro svaki dan ili nazovu, pitaju me mislim li da je gotovo i mogu li me uslikati ispred kuće, samo jednu fotku, Milena, ovamo, i jesam li se upoznala s obiteljima stradalih i znam li odakle su bili… Što kvragu reći na to?
Ne ljuti mene što ih ne zanima cijela istina. Ljuti me što sada očekuju da im pomognem da se osjećaju bolje. Žele znati kako suosjećati. Umislili su svi da ih se tiče, pa im je sad, je l’, nezgodno. Treba im nekakva optimistična zaključna rečenica kojom će prekidati mučne razgovore o takvim stvarima.
Što mislite, Milena, hm, kako vidite, Milena, ha, dajte recite, ukratko, Milena, samo jednu rečenicu, što mislite? Što mislim? Svaki put kad glasno kažem što mislim, steknem barem jednog prijatelja i barem jednog neprijatelja. Oba iz potpuno krivih razloga. Eto što mislim. Gonite se.

Ti si mi ipak prišla drukčije, znaš? Rekla si da želiš slušati kako govorim o tome kao da govorim samoj sebi. I to je to, mislim si. S ovom malom mogu. Ali ništa na brzaka, polako ćemo. Očekujem da se držiš dogovora, da ne prekidaš. Očekujem da neke stvari ostanu među nama. Posrijedi su ljudski životi, gledaj me, jako je bitno da to shvatiš. Ako nisi spremna na to, reci odmah. Ne gubi mi se vrijeme. Dobro. Skinut ćeš jaknu, izut ćeš se, zavalit ćeš se fino, riješi se i narukvice i prstenja, natočit ću nam po čašu crnog. Smiješ zapaliti, i ja ću. Nema drugog načina da se govori o tuzi. Kao da ti se vratio netko tko ti je drag.”

Kristian Novak - Ciganin, ali najljepši
 
Има људи који целог живота не рекну ниједну глупост, али их ураде хиљаду; а има људи који све што рекну, празно је, а све што ураде, мудро је. Човек лен воли да говори, а чо- век од акције воли да ћути, и не даје речима никакву цену. Реч је непријатељ замаха и полета. Довољно је да једну своју намеру двапут неком изговорите, па да она одмах за полови- ну ослаби. Велике снаге су ћутљиве у човеку, као и у приро- ди.
Blago Cara Radovana - Jovan Ducic.
 
Човек се заљуби гледајући жену, а жена се најчешће заљуби слушајући човека. Према томе би човек био више телесан, а жена више духовна. Међутим, човек не осваја жену ду- бином својих речи, колико начином свог говора, бојом свога гласа, завођачким елементима своје конверзације.
Jovan Ducic , Blago Cara Radovana
 
Čitavog dana s vremena na vreme razmišljam o razlikama između načina na koje bi trebalo da se ponašamo i onoga kako se zaista
ponašamo. A oba su različita od onoga kako nam Bog zapoveda da se ponašamo, a to nikada nećemo dostići šta god radili i koliko
god se posvetili tome, kao što to gospodin Bigs-Hartli uvek naglašava. Izgleda da smo mi, svako od nas, barem tri različite osobe. I
to tek za početak.

Robert Ejkman - Hladna ruka u mojoj
 
No, Igrač još nije završio igre. Kad su ostali stigli u kuhinju, vidjeli su da je stol odmaknut, i Grimma kako se nagnuo nad tijelom. Kad su se primakli da vide što sada namjerava, primijetiše da čovjek još nije mrtav, a kad vidješe što Grimm radi, jedan od ljudi prigušeno kriknu, otetura natrag k zidu i stade povraćati. Onda je odskočio i Grimm, odbacivši od sebe krvavi mesarski nož. — Sada ćeš se okaniti bijelih žena, pa makar i u paklu — reče Grimm. No, čovjek na podu nije se više micao. Ležao je ondje otvorenih očiju, u kojima više nije bilo ništa osim svijesti, a nekakva sjena lebdjela mu je oko usana. Promatrao ih je dugo spokojnim, nedokučivim, nepodnošljivim pogledom. Onda im se učini kao da mu je lice i cijelo tijelo upalo u se, smanjilo se, a ispod proparana odijela oko kukova i bedara da je provalila zastala crna krv kao naglo oslobođena para. Činilo se da je provalila iz njegova blijedog tijela, kao varnica iz ispaljene rakete, a s tom crnom eksplozijom kao da je poletio i čovjek i zasjekao im se u sjećanje za sve vijeke vjekova. I nikad to neće zaboraviti, nigdje, ni u mirnim dolinama, ni na obalama spokojnih i mirnih starodrevnih rijeka, ni pred licem djece, nad kojima će kao nad zrcalom snatriti o starim nesrećama i novim nadama. Uvijek će ih ta slika pratiti mirno, vjerno, uporno, ne slabeći ništa, bez neke naročite prijetnje, ali sama po sebi jasna, sama po sebi pobjednička. Iz grada se ponovno začu, iako malo slabije zbog zidova, vrisak sirene, koji je rastao u svoj nevjerojatni crescendo i prelazio sve granice sluha.

William Faulkner: Svjetlost u augustu
 
Cemu divljenje i cudjenje?
Zar ne vidite sasvim jasno da je san bio moj ucitelj i da jos uvek, evo, strepim da cu se opet probuditi i opet doci u tamnicu?
Pa kad i ne bi bilo tako, samo sanjati vec je , jer sanjajuci spoznao sam da svaka sreca covekova nestaje kao pusti snovi.
I zato hocu da pozivim i da u dobro iskoristim sve dane svoje, dok mi traju.

Pedro Calderon de la Barca, "Zivot je san"
 
Gejl se naginje napred, oči počinju da joj sijaju. "Mislim da shvatam... ali gde je tu onda um Džeri? Sam mozak?"

Džeremi se smeje, pokušava da otpije još malo... On spušta čašu sa treskom. "Pretpostavljam da je najbolji odgovor što su Grci i verski ludaci bili u pravu kada su razdvajali jedno od drugog. Na mozak se može gledati kao na... pa, kao na neku vrstu istovremenog elektrohemijskog generatora talasnog fronta i interferometra. Ali um... ah, um... to je nešto mnogo divnije nego ta grudva sive materije koju zovemo mozak."

"A kako se ovo otkirće može primeniti na našu sposobnost... na telepatiju?" Gejlin glas je tih.

"Sasvim jednostavno, kada sebi vizuelno predstaviš ljudsku misao kao niz frontova stojećih talasa koji stvaraju obrasce interferencije što se mogu skladištiti i množiti...Sećaš se kada smo podelili utiske o toj sposobnosti neposredno pošto smo se upoznali? Oboje smo zaključili da bi bilo nemoguće objasniti dodir uma bilo kome ko to nije iskusio. Bilo bi to kao opisivanje... kao opisivanje boja osobi slepoj od rodjenja."

"Ti znaš da dodir uma u stvarnosti ni najmanje nije nalik onome kako to opisuju u tim glupim SF pričama koje čitaš." Gejl se osmehuje. "Obično kažu da to liči na hvatanje radio ili TV emisija", kaže ona, "kao da je um prijemnik ili tako nešto."

Džeremi klima glavom. "Ali mi znamo da nije tako.Da je pre kao... " Ponovo reči ga izdaju i on pokušava da podeli sa njom matematiku: "..sinusni talasi izvan faze koji polako konvergiraju dok se amplitude premeštaju preko prikazanog prostora verovatnoće."

"Nešto kao da imaš deja vu sa nečijim tudjim sećanjima." kaže Gejl...

Den Simons
 
Ponekad, dok razmišljam o ljudima, čini mi se da je šteta što Noa i njegovo društvo nisu zakasnili na brod.

Adam i Eva uživali su mnoge povlastice, a najveća je bila što nisu imali mlečne zube.

Život bi nam bio neizmerno srećniji kad bismo se mogli roditi s osamdeset godina pa se približavati osamnaestoj. (ovo je dalje razrađeno u TV seriji 'Seinfeld', odlomak možete pročitati ovde - prim. aut)

Ne volim govoriti o zagrobnom životu jer imam prijatelje na obe strane.

Nikad još nije bilo nezanimljiva života... I iza najdosadnije vanjštine skrivaju se drama, komedija i tragedija.

Ima ljudi koji se dosledno lišavaju svake jestive, pitke i dimne tvari koja je na iole lošem glasu. To je cena koju plaćaju da ostanu zdravi. A zdravlje je sve što za nju dobiju. Ja to stvarno ne razumem! To je kao da date sav imetak za kravu na umoru.

Knjige o zdravlju čitajte vrlo pozorno. Može vam se dogoditi da umrete zbog štamparske greške.

Svi zubari vole da pričaju dok rade. To su nasledili od svojih profesionalnih predaka - brica (berberina). Zubar koji dobro priča - pod uslovom da nije jako loš u drugom poslu - pravi je izbor.

Otrovne misli , Mark Twen
 
Čim otkrijete da ste na strani većine, hitno morate učiniti nešto sa sobom.

Držite se podalje od ljudi koji žele omalovažiti vaše ambicije. Sitne duše to rade svo vreme, a samo zaista veliki ljudi ulivaju vam osećaj da i vi možete postati veliki.

Radi kao da ti novac nije neophodan, pleši kao da te niko ne gleda, voli kao da nikad nisi bio nesrećan.

Bolje je zaslužiti priznanje i nemati ga, nego ga imati a ne zaslužiti ga.

Čovek je stvorenje načinjeno na kraju radne nedelje, kada se Bog već umorio. I uopšte, čemu je trebalo celi ovaj globus stvarati u hitnji za svega šest dana? Da se utrošilo malo više vremena, svet bi bio kako valja, pa se sad ne bi trebalo toliko popravljati i poboljšavati. Slično se dešava kad na brzinu sklepaš kuću, pa u žurbi zaboraviš zahod, ili spremište za metle i to onda moraš naknadno dograditi, bez obzira koliko te koštalo novaca i živaca.

Stvoriti čoveka bila je krasna i dovitljiva zamisao, ali dodati ovcu bila je tautologija.

Adam je bio samo čovek - a to objašnjava sve. On nije uzeo jabuku zbog nje same, nego zato što
mu je bila zabranjena. Da mu je bila zabranjena zmija, on bi verovatno i nju pojeo.

560748

Mark Twen, Otrovne misli
 
Ako se čovek uspne na drvo da ukrade zabranjenu jabuku, ne može se žaliti ako ga uhvate – jedino ljutiti što je uhvaćen – a kajati se može ako jabuke, kojih je gladan, može naći in a nekom drugom drvetu. Kako njih, barem za mene i moje drugove, na drugom drveću tada nije bilo, morali smo se na ovo zabranjeno uspeti. Ja sam se uspeo, pao, i ništa mi ne fail. (Osim, naravno, one neubrane jabuke, ali je taj gubitak sada više u polju nostalgije.)

Borislav Pekić - Godine koje su pojeli skakavci
 
Seli smo za sto daleko od gužve. Mirno i tiho i tamno. Dopalo mi se. Naručio sam jastoga. Džoana je uzela nešto čudno. Naručila je na francuskom. Bila je prefinjena, mnogo je putovala. U neku ruku, ma koliko to nisam voleo, kultura je korisna kad gledate u jelovnik ili tražite posao, naročito kad gledate u jelovnik. Oduvek sam vukao komplekse od kelnera. Stigao sam suviše kasno i sa nedovoljno toga. Kelneri su svi čitali Trumana Kepota. Ja sam čitao rezultate trka.

Henri Kinaski, Zene
 
Uz jednu muziku i posle nje.

Lepota - to je varka i zamka na čovekovom putu, jedno od neobjašnjivih prokletstava njegovog postojanja. Ne znamo je i nemamo, a živimo zbog nje i ginemo za njom. Ne vidi se gde niče ni kako nastaje, teško se i nesigurno prati dok traje, a uzalud se žali i doziva kad nestane. Izmedju njenog postanka i nestanka i nema ničeg, tako da se može reći da ona stvarno i ne postoji. A kad si rekao da je nema, to je ujedno i najviše i sve i sve što se o njoj može reći, pa i to si rekao samo zato da bi mogao da govoriš o njoj. "Nema je", kažeš, a isto je kao da si rekao "nema spasa ni izlaza", "nema smisla ni svrhe", "nema kraja", ili još tačnije, kao da si rekao: "nema ničeg".

Tako je to što nazivamo lepotom samo privid, ali privid koji uništava i briše sve, pa i najviše i najsnažnije stvarnosti, a svoje dvorce-prividjenja zida na ničem i od ničega, na tlu pustinje koju je sam stvorio.

Ivo Andrić - Znakovi pored puta
 
O zavodjenju

"Sve je zavodjenje, sve je samo zavodjenje.

Hteli su da verujemo da je sve bilo proizvodnja. Lajtmotiv preobrazaja sveta: igra proizvodnih snaga upravlja svetom. Zavodjenje je imoralan proces, frivolan, povrsan, suvisan, poretka znakova i pojava, posvecen uzicima i uzivanju beskorisnih tela. A sta ako se sve, nasuprot pojavnom- u stvari u skladu sa tajnim pravilom pojava- odvijalo kroz zavodjenje?

momenat zavodjenja
suspens zavodjenja
alea zavodjenja
slucaj zavodjenja
delirijum zavodjenja
pauza u zavodjenju

Proizvodnja ume samo da akumulira i da se povodi za svojom svrhom. Sve opsene zamenjuje svojom svojom iluzijom koja postaje princip stvarnosti. Poput revolucije proizvodnja suzbija epidemiju pojava. Ali zavodjenje je neumitno. Niko zivi mu ne izmice- cak ni mrtvi, ostaju njihova imena i secanje na njih. Oni su mrtvi samo kad ih nijedan eho iz sveta ne zavodi, samo kad ih nijedan obred ne izaziva da postoje.

Za nas je mrtav samo onaj ko vise ne moze da proizvodi. U stvarnosti, mrtvi su oni koji vise ne zavode niti bivaju zavedeni."

Jean Baudrillard
 
A onda, tik pred Drugi svetski rat, ona mi je pisala i video sam je još jedanput. Postala je prilično istaknuta učenica u oblasti
latinskog i grčkog. Takođe, postala je ogorčeni levičarski ekstremist, ubeđena da je predstojeći sukob proizvod kapitala i da
nikakav drugačiji komentar nije dopušten. Nije u njoj bilo ni humora ni slatkoće, iako se prema meni odnosila kao jedan
intelektualac prema drugom. Pojeli smo zemičku i popili šolju surogat kafe i nismo imali ništa drugo da kažemo. Trebalo je da
umremo zajedno desetak godina pre toga, radije nego da dopustimo da nam se ovo oboma desi. To je dobro pravilo: kada ste,
napokon, zaista dosegli sreću, umrite smesta.

Robert Aickman - The Attempted Rescue (Citirano u pogovoru knjige Robert Ejkman - Hladna ruka u mojoj)
 
"Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti."

Ivo Andric Na Drini cuprija
 
Darvin je svoje shvatanje etike i moralnosti kratko i jasno izložio u svojoj Autobiografiji (Autobiography),
izjavljujući da onaj ko – poput njega – ne veruje u Boga ili u život posle smrti “može kao životno pravilo, koliko ja
vidim, slediti samo one impulse i instinkte koji su najsnažniji ili koji mu se čine najboljima”. To je predstavljalo
radikalno odvajanje od tradicionalnih načina određivanja osnova moralnosti, jer se hrišćanstvo oslanjalo na božansko
otkrivenje. Kant i mnogi mislioci iz perioda prosvetiteljstva tražili su korene etike u čovekovoj racionalnosti, a čak su
i oni britanski moralni filozofi koji su osnove etike tražili u moralnom osećaju, etiku obično smatrali neotuđivim
delom ljudske prirode, ma kakvo njeno poreklo bilo. Filozof Dejvid Hal (David Hull) je u svom delu Metaphysics of
Evolution (Metafizika evolucije) naglasio revolucionarni karakter Darvinove teorije o poreklu etike, rekavši sledeće:
“Budući da toliko mnogo moralnih, etičkih i političkih teorija zavisi od toga kako shvatamo ljudsku prirodu,
Darvinova teorija je dovela u pitanje sve ove teorije.” Čak i pre nego što je Darvin napisao svoju autobiografiju,
mnogi protivnici njegove teorije su se plašili mogućih posledica darvinizma, a Darvinova izjava da treba da sledimo
svoje instinkte svakako nije umanjila tu zabrinutost.
Međutim, dok se Darvin s jedne strane radikalno udaljio od tradicionalnih shvatanja porekla i opravdanja etike,
on je ipak pokušao da ublaži strahovanja svojih savremenika. Odmah nakon gore navedene izjave o tome da treba da
sledimo svoje instinkte, Darvin u svojoj Autobiografiji dodaje da su kod ljudi društveni instinkti ili etička osećanja
mnogo jači od sebičnih ili hedonističkih impulsa. U svojoj knjizi Poreklo čoveka Darvin je tvrdio da je moralni osećaj
kod čoveka nastao zajedničkim delovanjem društvenih instinkata i racionalnosti. Darvin dalje objašnjava da su
društveni instinkti i grupna selekcija kod ljudi sasvim logično i prirodno – bez potrebe za delovanjem natprirodne sile
– doveli do usvajanja onog Zlatnog pravila: Čini drugima ono što bi želeo da oni tebi čine. Dakle, uveravao je on
svoje savremenike, njegova teorija nije bila nešto čega se treba plašiti, jer je ona potvrđivala jedno od glavnih načela
judeo-hrišćanske moralnosti.

Rihard Vajkart - Od Darvina do Hitlera (Evoluciona etika, eugenika i rasizam u Nemačkoj)
 
Leto se zavrsilo kao bioskopska predstava u tesnoj, zagusljivoj dvorani; svi smo bili umorni i zasenjenih ociju. grad se napunio kao posuda u kojoj se slivaju prljavstina i otrovi sveta, sa ade ciganlije su nestali i poslednji kupaci, baste po kafanama su sklopile svoje sarene suncobrane i tende kao latice mrtvoga lisca. nikada vise nije dolazila i jedino bih katkad na telefonu zacuo promukli, potreseni glas svoje nekadasnje ljubavnice; njena je samomuciteljska ljubav jaukala kao majka nad umirucim sinom i meni se cinilo da cujem sebe, plac svog podeljenog bica...

Ljubavni krug…Vidosav Stevanovic
 
"Veza s nevidljivim se izgubila. U novim getima reči rađaju se stare utopije i opet "revolucija u snu" (Tibor Hajaš). Niko neka ne vodi u utopiju, neka ide kud ga oči vode. Teokratija počinje tamo kada svako zna ko je. Vladavina moje slobodne volje jeste u neprekidnom samoobaveštavanju o mojim predrasudama, žudnjama, bolestima.
U život se ne može skriti neposlušnost. Kasno je pitanje: "Kako teče svet?" Treba da poludi da bi na koncu shvatio: I see to fill that. Vidim to potpuno. Kordelija ne kaže ništa. Malo njih osećaju blagost i pomoć ljubavi.
Vrativši se sa Kolime Šalamov kaže da na dušu humanističkih pisaca 19. veka pada težak greh. U 20. veku se pod njihovom zastavom izlila krv greha. Svi teroristi su bili tolstojevci i vegetarijanci, svi fanatici učenici ruskih humanista. Šalamov ne daje oproštaj za ovaj greh.
Tolstoj kaže da je Šekspir krivac, a optužnica za to je upravo analiza Kralja Lira. Po Tolstoju, umetnost se sa Šekspirom sve više udaljavala od svog istinskog cilja, jer je ona kao važna radnja smatrana gotovo jednakom sa službom Božijom. Umesto religiozne materije mašila se svetovnih ciljeva, kako bi zadovoljila želje masa ili vlasti. Ni Tolstoj ne daje oproštaj.
Šekspir kroz Prospera kaže da mu je cilj bilo dopadanje. Ali već zna da je duh propao. Njegovo očajanje neka olakša sveta molitva koja je prinuda milosti: "I meni oprostite."
Jesen je vreme opraštanja. Oni koji slede nisu odgovorni za one koje slede. Svako odgovara za sebe.
Ako bi neko pošao za mnom, najpre neka se okrene nazad, i neka ide kuda ga oči vode.

Lajos Kesegi,Esejisticka prica
 
"Leto je. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, "varoš je kopija uveličane žene" (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš? Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, leto je mesto solarnog principa, tada ti je najbliže. "

Lajos Kesegi Leto
 
"Grafike Dalija, Mana Raja, Pikasa i drugih na izložbi u Tihanju. Dugo stojim pred slikom Kaldera. Gore svetla pruga, dole široka crvena pruga preseca sliku na dvoje. Ova slika je pejsaž zemlje, razgoropađeni crveni predeo. Sve duše ljudi odjednom ovde gore.Bez crvene boje ne samo da ne može jedno doba ili jedan stil, nego nijedan čovek ne može. Slepi (koji vide boje) najbolje opažaju crvenu. Gete i Iten u knjigama o teoriji boja, prispevši do crvene, gube objektivni ton i govore kao zarobljenici. Crveno je boja života, zemaljskog postojanja. Boja krvi, mesa, rođenja, strasti, vatre, zore, sutona, istovremeno je uznemiravajuća i smirujuća, razdražuje i greje. Nije o njoj lako govoriti, i Rembo je umeo samo da vrisne kada je stigao do crvene, uzviknuo je: "I!"Jedna boja, kao dete nepravdu, u stanju je da otkrije jedno celo razdoblje. Crveno nije odgovorno za svoju izražajnu snagu, ni za ono što njime izražavaju. Crveno je (u određenom simboličnom smislu) boja greha. Krvi. Krv je ono mesto gde živi duša, život. Čoveku je strogo zabranjeno da pije krv. Krv teče prilikom izmirenja, žrtvovanja, očišćenja. Boja krvi čini jasnim da je život (prvobitno) u grehu. Crveno je sveta boja. Boja užasa.Purpur je najbliži srodnik crvene. Ljubičastocrvene boje spravljane su od izlučevina jedne vrste puža. Purpurom su bojene zavese u crkvi, odeća sveštenika. Onaj ko umre u vremenu, ne ponese sa sobom crvenu boju, ostavlja je živima." -Lajos Kesegi
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
267
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
283
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
98
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top