Quantcast

ODLOMCI KNJIGA koje volimo

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
187.308
"I nisam mogao da podnesem to što je bila i prisutna i odsutna, to što jesam i nisam bio u njenom prisustvu. Sećate se onih filozofskih priča po kojima postojimo samo dok neko ili nešto van nas samih opaža naše postojanje? ... Ako bude trepnula, nestaću."


Džulijan Barns Troje
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Imam recept, slušaj: sada, odmah, idi na reku, i samo malo hodaj uz nju, uzvodno ili
nizvodno, svejedno, samo hodaj pored reke, daj malo da ona ponese ono čega ti je više
nego što ti treba. Reka i onako može da nosi ono što ne može da proguta.

"Zimski dnevnik " - Srđan Valjarević
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposljetku znam više nego što oni sami znaju...ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizualne predstave o njima, baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.
Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mjestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim tiho mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo, držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I na kraju, ima ljudi koje godinama volim, a da oni o tome pojma nemaju, ja starim i, malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda vječito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živjeti bez tih temeljitih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona velika iznenađenja, koja me pogode kao grom iz vedra neba, tako da stanem kao ukopan."


Elias Canetti - "Igra očiju"
 
Poslednja izmena od moderatora:

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Načelo svrsishodnosti je najlepši i možda jedini izražaj zakona intelektualne postojanosti. Pećinski čovek, koji je nasadio dršku na svoju kamenu sekiru kako bi je bolje držao u ruci, koji je njom s ljubavlju tesao, stvarajući oblik ugodan oku, pokoravao se načelu korisnosti i upotrebljivosti, kao što se istom načelu podvrgava moderan inžinjer koji znalački savija trup transatlantika od četrdeset hiljada tona, obradjujući njegovu unutrašnjost tako da pruža što manji otpor - dajući tom plovećem gardu oblik što je oku ugodan.
Putevi, kanali, pruge, luke, potporni stubovi i zidovi, nasipi, električni vodovi, vodovodi, mostovi, tuneli, sve te crte i krivulje koje vladaju savremenim krajolikom, nameću čoveku svoju veličanstvenu geometriju.

U manje od pedeset godina, monokultura je preobrazila sliku sveta, iskorišćavajući ga sa neverovatnom veštinom. Potrebni su joj proizvodi, sirovine, biljke, životinje da bi drobila, mrvila, preobražavala. Ona rastavlja i rastvara. Bez obzir na narav nekog područja, odomaćuje odredjeni uzgoj, popisuje odredjeno raslinstvo, poremećuje stogodišnje gospodarstvo. Monokultura nastoji da preobrazi pojedina područja planete, možda i čitavu planetu! Moderan čovek ima potrebu da sve pojednostavi i da ugodi sebe na sve načine. I ta neprirodna istolikost koju nastoji da ostvari, ta istolikost koja sve više i više preplavljuje svet, ta istolikost je znak naše veličine. Ona je znak volje, volje svrsishodnosti. Njome se opravdava preterana industrijalizacija, a najnoviji, najčudniji, najneočekivaniji oblici naše civilizacije dosežu njom do najviših vrhunaca najvećih civilizacije svih vremena. Od prvih svojih pojava na zemlji, ljudski je život ostavio tragove svoje delatnosti. Ali i ona se pokorava samo jednom podsticaju - upotrebljivosti, i poput naših inžinjera, praistorijsko čovečanstvo je takodje imalo samo jedno načelo - načelo korišćenja svrsi.

Blez Sandrar- Moravagine
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
U čivluku, ograđenom zidom i topolama, odmah do reke, punom svežine i hlada, čak i zime usred leta, proveli bi nekoliko dana. Otac bi bio ceo dan dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srećna jednako je bila na prozorima od sobe, koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, da se večera ne zadocni.
U veče večeravali bi uz piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, kloparanje vodenica, a više njinih glava jednoliko, kao iz daleka, šuštanje topola, njihovog gustog, sočnog lišća. Posle,dok bi mati nameštala gore postelje, otac bi ostajao da pijući leškari.
A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva. Pa se tek zanese, počne na sav glas. Mati ne sme da prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe sluša. Sofka po materinom licu vidi da ona reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više počinje da razleva po bašti, reci i topolama tako čudno, strasno i toplo.
Docnije, kada bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu. Mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta.
Kroz nekoliko dana vraćali bi se kući. Otac istina kao umoren, kao povučen u sebe, ali zato mati presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav.

Necista krv- Bora Stnkovic
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Jelena žena koje nema (odlomak) - Ivo Andrić

Tako prošle jeseni. Nastupio je kraj oktobra. Čini mi se da je bio poslednji dan toga meseca. Već drugi dan kako duvaju neki vetrovi. Ne smiruju se ni noću, kao dželati koji imaju da se obračunaju sa cvećem, lišćem, grančicama. Prate ih neke stroge kiše kao njihovi pomagači. Na zapadnom nebu neko mračno crvenilo, koje ne sluti na dobro, stoji hladno i nepomično kao svedok da će sva ta krvnička rabota uništavanja, razvejavanja i sapiranja biti tačno izvršena. Sa brega na kom sam živeo sišao sam u pokislu alpsku varošicu da zadržim mesto u sutrašnjem vozu i uredim sve što je potrebno za putovanje. Dok sam se vraćao kući, pored mene su prolazili ogromni modri autokari, puni sveta. Turisti su u paničnom bekstvu napuštali planine...

Kad sam ušao u predsoblje, vladao je u njemu već polumrak sa kojim se nemoćno borio jedini prozor, još crven od večernjeg neba. Na podu je ležao moj prtljag već spremljen za put. Među koferima, sa glavom na najvećem od njih, sa licem okrenutim zemlji, ležala je Jelena. U polutami nisam mogao da razaberem pojedinosti, ali ceo stav, u to nije moglo biti sumnje, odavao je ženu koju su velika žalost i neodoljiv plač oborili na zemlju, i koja rida nad stvarima spremnim za put.
Pretrnuo sam i u istom trenutku nesvesno posegnuo za prekidačem pored vrata. Planula je bela svetlost i trenutno ugasivši crven prozor obasjala predsoblje i sve što je u njemu. Na podu su ležali koferi, dva mala i jedan veliki, i po njima popreko bačena moja planinska pelerina od tamnozelenog sukna. Očevidno, ona je spuznula sa čiviluka i pala po koferima, koji su bili ispod njega. Osetih kako se svlači s mene jeza koja me je ogrnula. Uđoh u sobu, zapalih sve sijalice i počeh da raspoređujem poslednje sitnice. Usiljavajući se da idem mirno, vratih se, kao poslom, u predsoblje. Na pragu, ponovo me ogrnuše trnci. Ali sve je bilo na svome mestu, pod belom svetlošću, koferi i ogrtač na njima. Sve je bilo prirodno, razumljivo i lako objašnjivo.
Rđavo sam večerao i nemirno spavao, a već u rano jutro sedeo sam u vozu koji me je vozio u nizinu, pa zatim u grad.
**********************************************************************************************
Jedne noći sedeo sam u svojoj sobi i radio. Velika soba sa mnogo prozora bila je nedovoljno grejana, i kako je noć odmicala, hladila se sve više. da bih se zagrejao, pomaknuo sam jedan mali sto do u dno sobe, gde je bio škrti kalorifer. Odatle mi je pogled padao na jedno udubljenje u kom su bili naslagani moji koferi. Mala stolna lampa bacala je nevelik krug svetlosti koji je samo delimično osvetljavao nišu sa prtljagom. Zastajkujući u poslu, gledao sam rasejano gornji, osvetljeni kofer, metalni pokrov na njemu, hotelske etikete jarkih boja i, kao modrice na telu, tragove nosačke nestrpljivosti i dana i noći provedenih u furgonima. Odjednom mi se učini da na niklovanom zatvaraču vidim plavu žensku vlas. Skočih. Upletena čvrsto u bravu, to je bila jedna jedina vlas, plava, i tvrda kao otkinuta žica. Nisam smeo da priđem i da je dotaknem, jer u tom trenutku protrnuh istom onom jezom od pre dva meseca, u predsoblju alpskog hotela.
Dakle, ipak je neko morao ležati na tim koferima, sa prosutom kosom i licem u dlanovima! Kružio sam oko svoga otkrića nekoliko trenutaka, a zatim kao po naredbi, prenesoh opet sto na staro mesto, zajedno sa lampom i hartijama. Iza mene ostade niša u polu-mraku. Nagonski sam se povlačio iz te mučne igre koju nisam tražio i u kojoj nisam gospodar.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Ulica divljih kestenova - Danilo Kiš ( Rani jadi - odlomak)

Gospodine, da li biste znali da mi kažete gde se nalazi Ulica divljih kestenova? Ne sećate se? A mora da je negde ovde, imena se više i ne sećam. Ali znam pouzdano da je negde ovde. Šta kažete, nema ovde nigde ulice s drvoredom kestenova? A ja znam, gospodine, da ona tu mora da postoji, nemoguće je da uspomene toliko varaju.

Da, još pre rata... Na uglu se nalazila škola, a pred školom artemski bunar. Ne mislite, valjda, da sam sve to izmislio. U toj školi sam išao u prvi razred, a pre toga u zabavište. Učiteljica se zvala gospođica Fani. Mogu vam, gospodine, pokazati jednu fotografiju gde smo svi na okupu: gospođica Fani, naša učiteljica, da , taj što sedi pored nje, to sam ja, Andreas Sam, moja sestra Ana, Fredi Fuks, vođa naše bande... Da, gospodine, odlično, sada sam se setio. Ulica mora da se zvala Bemova ulica...
Oh, ja sam se zapričao, oprostite, moraću da pitam još nekog, mora da ima nekog ko će se setiti te ulice, pre rata se zvala Bemova, a bila je zasađena drvoredom divljih kestenova...
Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova ulica, jer sve mi je to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda ima duži vek, kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako...
Eto, ne verujem, gospođo, svojim očima. Niko nije u stanju da mi objasni gde su nestali ti kestenovi, i da nije vas, ja bih posumnjao da sam sve to izmislio ili sanjao. Jer, znate, tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije siguran. Veliko vam hvala, gospođo, idem da potražim kuću u kojoj sam živeo. Ne, hvala vam, više bih voleo da budem sam...
Čuli ste, kuće nema. Na mom uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo, povijeno stablo bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u leju s lukom, a na mestu gde je stajala singerica moje majke - bokor ruža. Pored bašte se uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje profesor Smerdel. Kestenove su posekli, rat, ljudi ili prosto - vreme...
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Ernesto Sabato - Tunel

Bilo je logično pomisliti da je nekad morala nešto osećati za Aljendea, kad se već venčala s njim. Moram reći da je taj problem, koji bismo mogli nazvati 'problem Aljende', bio jedan od onih koji su me najviše opsedali. Bilo je raznih zagonetki koje sam hteo razjasniti, a naročito ove dve: da li ga je nekad volela? Voli li ga još uvek? Ova dva pitanja se nisu mogla uzeti odvojeno; bila su vezana sa drugim pitanjima: ako nije volela Aljendea, koga je volela? Mene? Huntera? Neku od onih tajanstvenih osoba s telefona? Ili je, pak, bilo moguće da voli razne osobe na razne načine, kao što se događa izvesnim ljudima? Ali isto tako je bilo moguće da ne voli nikoga i da svakom od nas, ubogih đavola, dečaka, govori da smo jedini, a da su ostali obične senke, bića sa kojima je održavala površnu ili prividnu vezu.
Jednog dana sam odlučio da razjasnim problem Aljende. Počeo sam s pitanjem zašto se udala za njega.
- Volela sam ga - odgovorila je.
- Znači, sada ga ne voliš.
- Nisam rekla da sam ga prestala voleti - odgovorila je.
- Rekla si: 'volela sam ga'. Nisi rekla: 'volim ga'.
- Uvek se hvataš za reči i sve izvrćeš do neverovatnog - protestovala je Marija. - Kad sam rekla da sam se udala jer sam ga volela, nisam htela da kažem da ga sad ne volim.
- Ah, onda voliš njega - kazao sam brzo, kao da želim da je uhvatim u grešci u vezi sa izjavama datim pri ranijim ispitivanjima.
Ćutala je. Izgledala je utučena.
- Zašto ne odgovaraš? - upitao sam.
- Jer mi se čini da nema svrhe. Ovaj razgovor smo često vodili na skoro isti način.
- Ne, ovaj nije kao oni prethodni. Pitao sam te da li sada voliš Aljendea, i rekla si mi: da. Čini mi se da se sećam da si mi drugom prilikom, u Luci, rekla da sam ja prva osoba koju si volela.
Marija je opet ćutala. Ljutilo me je ne samo to što je bila protivrečna nego i to što je trebalo muke da joj izvučeš bilo kakvu izjavu.
- Šta kažeš na to? - opet sam upitao.
- Ima mnogo načina da se voli i ljubi - odgovorila je umorno. - Valjda shvataš da sada ne mogu voleti Aljendea na isti način kao pre toliko godina, kada smo se uzeli.
- Na kakav način?
- Kako, na kakav način? Znaš šta hoću da kažem.
- Ništa ne znam.
- Često sam ti to govorila.
- Govorila si, ali nikad nisi objasnila.
- Objasnila! - uzviknula je ogorčeno. - Ti si hiljadu puta govorio da ima mnogo stvari koje ne dozvoljavaju objašnjenje, a sad mi kažeš da objasnim nešto toliko složeno. Hiljadu puta sam ti rekla da je Aljende moj veliki drug, da ga volim kao brata, da ga čuvam, da osećam mnogo nežnosti prema njemu, veliko divljenje prema ozbiljnosti njegovog duha, da mi se čini superiornijim od mene u svakom pogledu, da se pored njega osećam kao bedno i grešno biće. Kako, dakle, možeš pretpostaviti da ga ne volim?
- Nisam ja taj koji je rekao da ga ne voliš. Ti si mi sama rekla da sada nije isto kao kad si se udala. Možda je trebalo da zaključim da si ga volela kad si se udala, kao što kažeš da sada voliš mene. S druge strane, pre nekoliko dana u Luci rekla si mi da sam ja prva osoba koju si stvarno zavolela.
Pogledala me je tužno.
- Dobro, pustimo kraju tu protivrečnost - nastavio sam. - Ali vratimo se Aljendeu. Kažeš da ga voliš kao brata. Sada želim da mi odgovoriš samo na jedno pitanje: imaš li telesnih odnosa sa njim?
Marija me je još tužnije pogledala. Ćutala je jedan trenutak i na kraju me je upitala vrlo bolnim glasom:
- Je li potrebno i na to da odgovorim?
- Da, apsolutno je potrebno - kazao sam suvo.
- Izgleda mi strašno da me na taj način ispituješ.
- To je vrlo jednostavno: treba da kažeš 'da' ili 'ne'.
- Odgovor nije tako jednostavan: može se imati i ne imati.
- Vrlo dobro - zaključio sam hladno. - To znači: da.
- E pa, dobro: da.
- To znači da ga želiš.
Ovo sam izjavio gledajući je pažljivo u oči; to sam učinio zlonamerno, bio je to najbolji put da izvučem niz zaključaka. Nisam verovao da ga zaista želi (mada je i to bilo moguće s obzirom na Marijin temperament), nego sam hteo da je nateram da razjasni ono 'volim ga kao brata'. Marija je, kao što sam i očekivao, oklevala da odgovori. Sigurno je smišljala reči. Najzad je kazala:
- Rekla sam da sa njim imam odnose, ne da ga želim.
- Ah! - uzviknuo sam pobedonosno. - To znači da imaš odnose iako ne želiš, ali da ga držiš u uverenju da ga želiš.
Marija se skamenila. Niz njeno lice su tiho potekle suze. Pogled joj je ličio na razbijeno staklo.
- Nisam to rekla - polako je promrmljala.
- Zbog toga što je to očigledno - nastavio sam neumoljivo - jer da si pokazala da ništa ne osećaš, da ga ne želiš, da si pokazala da je telesno sjedinjavanje žrtva koju prinosiš u čast tvog divljenja njegovom uzvišenom duhu i tako dalje, Aljende ne bi nikad više legao s tobom. Drugim rečima: činjenica da to i dalje činiš pokazuje da si ti u stanju da ga prevariš ne samo u pogledu svojih osećanja nego čak i u pogledu svoje čulnosti. I da si sposobna da savršeno glumiš uživanje.
Marija je gledala u zemlju tiho plačući.
- Neverovatno si svirep - konačno je mogla da kaže.
- Pustimo na stranu razmatranje forme: mene interesuje suština. Osnovno je to da si ti u stanju da godinama varaš svog muža ne samo u pogledu svojih osećanja nego i u pogledu svoje čulnosti. Zaključak bi i đak mogao izvući: zašto ne bi varala i mene? Sada ćeš razumeti zašto sam često ispitivao istinitost tvoje čulnosti. Uvek se sećam kako je Dezdemonin otac upozorio Otela da bi jedna žena koja je prevarila oca mogla prevariti i drugog čoveka. A meni ništa nije moglo izbiti iz glave činjenicu da si stalno varala Aljendea, godinama.
Za trenutak sam osetio želju da budem svirep do krajnosti, pa sam dodao, mada sam bio svestan da je to bilo vulgarno i grubo:
- Varati jednog slepca!


I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni - koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo - neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica siđe kompletna. Tek što sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovršio rečenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da tražim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće. Pa eto, bilo je, u svakom slučaju, već kasno da se na Marijinoj duši zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrđivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je već suviše kasno. Marija se, krajnje umorna, ćutke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad spuštala među naše duše: bio je to tvrd pogled neprobojnih očiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu očajanja nisam se dvoumio da se podvrgnem najvećim poniženjima: na primer, da joj ljubim noge. Pošlo mi je za rukom da me samo sažaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omekša. Ali iz sažaljenja, samo iz sažaljenja.
Dok je izlazila iz ateljea, još jednom me je pokušala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u potpuno odsustvo volje. Nisam znao šta da radim, stajao sam nasred ateljea i kao budala gledao u jednu tačku. Dok odjednom nisam shvatio da je trebalo da učinim masu stvari.
Istrčao sam na ulicu, ali Marije već nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kući, jer sam pretpostavljao da ona neće ići pravo kući, pa sam očekivao da ću je sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam čekao više od jednog sata. Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kuće i da se nije vraćala još od četiri sata (upravo od kada je pošla u moj atelje). Čekao sam još nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom: kazali su mi da Marija neće dolaziti kući do noći.
Očajan, izašao sam da je tražim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obično sastajali i šetali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da sada šeta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podsećala na naše najlepše časove. Opet sam odjurio do njene kuće, ali je već bilo vrlo kasno i verovatno se već vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemoguće da dođe na telefon. A ipak sam dao svoje ime.
Nešto se među nama slomilo.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
"Vec odavno nisam bio ovako sam i slobodan;prazna je soba u kojoj sam zatvoren;dva lezaja za dva putnika koji bdi i nema ni ljubav da uljuljkuje ni snove da sniva…A medjutim koliko zivota osjecam u dubini svoje duse?Nikada,ni onda kad mi je najvatrenija krv strujala iz srca u zile,nisam govorio jezikom strasti sa onom snagom sa kojom bih to sad mogao da ucinim…
Dolazis li mi opet,u posjetu,carobno prividjenje moje mladosti?Da ti nije zao mene?Vidis li,izmenilo mi se samo lice;uvjek himerican,i sada me sazize vatra kojoj nema uzroka niti je ista podhranjuje…"

“Memoari sa one strane groba” R.Satobrijan
 
Poslednja izmena od moderatora:

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
"Jelda je u Avganistanu prva noc mjeseca dzadija,prva noc zime i najduza noc u godini…Od Alija sam naucio predanja jelde,da se prokleti nocni leptiri bacaju na plamen sveca i da se vukovi penju na planine u potrazi za suncem…
Kad sam odrastao,u knjigama poezije citao sam da je jelda noc bez zvijezda u kojoj nesretni ljubavnici bdiju,trpe beskonacnu tamu i cekaju sunce da se digne i donese im voljene.Posto sam upoznao Soraju Taheri svaka noc u nedelji za mene je postala jelda…
Soraja…Jutarnje sunce moje jelde…"


"Postoji samo jedan grijeh, samo jedan. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. Kada ubiješ čovjeka kradeš život,kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

''Lovac na zmajeve''- Khaled Hosseini
 
Poslednja izmena od moderatora:

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.734
Književna nagrada
Savezne privredne komore

Književna nagrada Savezne privredne komore bila je poslednja koju sam primio zajedno sa Andreasom Okopenkom i Ilzom Ajhinger za roman Podrum, u kojem opisujem godine svog šegrtovanja na periferiji grada Salcburga, u naselju Šerchauzerfeld; od samog početka tu nagradu nisam dovodio u vezu sa svojom spisateljskom praksom, već sa svojom praksom šegrta i tokom svečanosti u starom dvorcu Kleshajm na reci Salah, koja nije imala nikakve druge veze sa gradom Salcburgom, gospoda iz Savezne privredne komore koja su mi i dodelila nagradu sve vreme su govorila isključivo o Bernhardu šegrtu, a ne o Bernhardu piscu. Među počasnom gospodom trgovačkog poziva osećao sam se neverovatno dobro i tokom čitavog vremena provedenog s njima, nisam stekao utisak da pripadam književnosti, već privredi. Njihova nagrada i poziv u zamak Kleshajm intenzivno su me podsetili na godine mog šegrtovanja, koje smatram korisnim za čitav život, odnosno na vreme kad sam, pod nadzorom svog gazda majstora Karla Podlahe, namirnicama snabdevao stanovništvo naselja Šerchauzerfeld. Pred sam početak svečanosti, vrzmajući se ispred zamka tamo-vamo, osećao sam se opet kao šesnaestogodišnjak ili sedamnaestogodišnjak, a jesenje raspoloženje parka pogodovalo je prilici da rekonstruišem godine svog šegrtovanja – u sivom radnom mantilu, kako s visine od pola metra, na najvirtuozniji mogući način, pritom bez levka, sipam sirće i ulje u flaše izuzetno uskog grla, a što mi nikad niko u radnji nije pokazao. Iz magacina sam u radnju smeštenu u podrumu donosio džakove od osamdeset i sto kila, a subotom popodne klečao na podu i ribao ga, dok je moj gazda radio obračun dnevnog pazara. Ujutru sam skidao makazastu rešetku, uveče je navlačio, a u međuvremenu sanjao da trajno služim ljudima iz naselja Šerchauzerfeld, te svom gazda-majstoru. Kad sam pre nekoliko nedelja, u obližnjem selu, ušao u jednu od mnogobrojnih filijala najvećeg austrijskog koncerna obuće, na zidu su bile ispisane rečenice koje sam ja lično smislio, a tiču se ponašanja učenika na trgovačkoj praksi i potiču iz mog romana Podrum. Uprava tog koncerna prepisala je teze iz moje knjige i iskopirala ih za sve svoje učenike na praksi u nekoliko stotina primeraka. Stajao sam u radnji u kojoj sam nameravao da kupim patike i sa zida čitao sopstvene teze i prvi put u svojoj spisateljskoj karijeri stekao utisak da sam koristan pisac. Pročitao sam svoje teze nekoliko puta, prisutnima nisam stavio do znanja ko sam, a onda sam kupio željene patike i prezadovoljan izašao iz radnje. Podrum opisuje moj nagli zaokret u Rajhenhalerštrase, jednog jutra, trenutak u kome sam, umesto u gimnaziju, otišao na Biro rada u potrazi za mestom šegrta, kao i sledeće. Pred ceremoniju dodele nagrada, u parku zamka Kleshajm, imao sam dovoljno vremena i bio sam dovoljno smiren da se prepustim melanholiji koja me je obuzela, te sam joj se rado i prepustio. Najpre sam sam, a onda s prijateljima, šetao dobro poznatim mi zidinama; uz ove zidine, pomislih, šunjao sam se po završetku rata ne bih li u sumrak prešao zabranjenu granicu, čuvanu pod teškom artiljerijom. Bilo je to pre trideset pet godina. Ovaj zamak Hitler je hteo da pretvori u svoju rezidenciju. A gde je Hitler? U ovom zamku nekoliko puta su prenoćili američki predsednici Nikson i Ford, te kraljica Engleske. A u zamku je sad, pod pokroviteljstvom Savezne privredne komore, smeštena škola, širom sveta poznata, škola hotelijerstva. Učenici škole hotelijerstva su za sve prisutne, za laureate i sve ostale, veličanstveno postavili stolove i pripremili izvrsno gospodsko jelo. Dodela nagrada održala se u predvorju, svečanost je započela kvartetom ili kvintetom. Privrednici ne pričaju mnogo, te je i predsednik Savezne privredne komore, u skladu s tim, bio kratak. Univerzitetski profesori su za sva tri laureata držali počasne govore u kojima su izneli obrazloženje nagrada. Ja sam, navodno, kako su rekli, pronašao apsolutno novu formu autobiografije. Kad su nam uručili čekove, u mom slučaju bio je to ček na pedeset hiljada šilinga, prepodnevna svečanost završena je numerom kamernog orkestra. Svi su, kako u takvim okolnostima i priliči, zauzeli svoja mesta za stolom s tablicama na kojima su ručno bila ispisana njihova imena. Na svoje iznenađenje, sedeo sam tačno pored predsednika Privredne komore grada Salcburga, gospodina Hajdentalera, koji mi je, kad sam se smestio, skrenuo pažnju na to da mi je upravo on bio na usmenom ispitu – trgovačko poslovanje. Sasvim precizno i do detalja seća se događaja od pre trideset godina. Da, rekoh, sećam se i ja. Predsednik Hajdentaler pričao je tiho i dopadao mi se način na koji je govorio. Preko puta mene sedela je Tetka, a s leve strane moj izdavač iz Salcburga. Za vreme pauze, koju je napravio predsednik Hajdentaler, osoba tik do mene za stolom s desne strane, moj izdavač, došapnuo mi je da je Hajdentaler teško bolestan i da mu je preostalo ne više od dve nedelje života; rak, šapnuo mi je izdavač na uvo. Kad mi se gospodin Hajdentaler ponovo obratio, naš razgovor je, po prirodi stvari, dobio sasvim novu dimenziju. Sada sam bio još pažljiviji prema tom otmenom gospodinu koji je, koliko znam, poticao iz jedne od najstarijih salcburških porodica, iz dinastije vlasnika vodenica, a kasnije se ispostavilo da smo i u nekakvom srodstvu. Pročitao je samo Podrum, rekao je, ništa više. Na ispitu trgovačko poslovanje pitao me je za mnogobrojne vrste kineskog čaja, a ja sam pružio sve tačne odgovore. To pitanje, rekao je, bilo je oduvek najteže. Svečanost je bila neusiljena, kako je to samo moguće, kakvi privrednici i jesu. Danas učenici ne umeju da nabroje sve vrste čaja, a kamoli sve različite vrste kafe, stotine vrsta čaja i stotine vrsta kafe, različitih po izgledu i mirisu; najnezgodnije pitanje, rekao je predsednik Hajdentaler.
Naravno da sam tokom čitavog razgovora s njim razmišljao o onome što mi je rekao moj izdavač, na skorašnju, neumitnu smrt mog suseda za stolom. Čitavo vreme razmišljao sam o tome šta i kako da kažem svom nekadašnjem nastavniku trgovačkog poslovanja ne bih li mu ručak učinio što je moguće prijatnijim. Razmenili smo neka iskustva iz zajedničkog rodnog grada Salcburga, podsetili se nekih imena, obojici znanih, nekoliko puta se nasmejali i sećam se da se predsednik Hajdentaler jednom čak glasno i nasmejao. Zna li on uopšte da će uskoro umreti? Da li su to samo loše glasine? Razgovor sa nekim za koga čovek zna da će uskoro umreti nimalo nije lak. U suštini, bio sam srećan kad je sto raspremljen i kad su svi ustali, pozdravili se i rastali. Svečanost je počela tako veselo, a završila se tako tužno. Narednih dana, nakon uručenja nagrada u zamku Kleshajm, u kafeu gde sam u Gmundenu svaki dan prelistavao novine, uvek bih prvo bacio pogled na rubriku s čituljama. Prošlo je već četrnaest dana, a ime Hajdentaler nije se pojavljivalo ni u čituljama, ni u rubrici poslednji oproštaj. No, petnaestog ili šesnaestog dana u novinama, velikim slovima, stajalo je ime Hajdentaler, uokvireno crnim. Moj izdavač se prevario za dan-dva, ali nije širio nikakve glasine. Sedeo sam u kafeu i posmatrao galebove pred prozorom kako iz nemirne vode jezera halapljivo grabe komadiće hleba starih penzionerki i kako uz kreštanje nestaju, i iznenada vratilo mi se sve što mi je gospodin Hajdentaler rekao za stolom u zamku Kleshajm, kao i njegova suzdržanost i otmenost koju je dugovao svom poreklu, te svojoj prastaroj porodici. Da nije bilo nagrade Savezne privredne komore, ja gospodina Hajdentalera ne bih ponovo sreo, i danas ne bih toliko znao o svojim precima koliko znam nakon susreta s njim – sve ih je dobro poznavao.

Tomas Bernhard - Moje nagrade
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
187.308
"Živimo u vremenu brzine. Krećemo se, mislimo, menjamo sve brže. Danas je više nego u bilo koje doba potrebno manje vremena da nešto pronađemo, primenimo, na to se naviknemo, a onda, jednako naprasno, sve to zaboravimo i odbacimo. Da se pomirimo sa zemljom koja nije centar vasione, trebalo nam je hiljade godina, da shvatimo kako je možemo uništiti – nekoliko decenija, a da je uništimo – svega nekoliko minuta..."

Pisma iz tuđine,Borislav Pekić
 

@saska@

Zainteresovan član
Poruka
317
''Ona ti je druže karakter kakvog nema, dodirni joj obraz i imaćeš želju biti čovek, ona ti pogledom srce miluje. Znaš, ja svoje junake tražim samo u knjigama ili u snovima. Ona je moj prvi junak baš tu gde junaka nema. Ona ti je čoveče odbolela život samo tako i sve poraze s' ramena zbacila kao da je to nešto najnormalnije i svakog čoveka prihvatila kao pojavu koja ima potrebe. Ona ti je druže vrsta kakvih više nema. I moja je, i volim je...''

-Đorđe Balašević - "Jedan od onih života"-
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.734
Hamsunova zvijezda

1. Pisac kojega su voljeli pisci

Henry Miller navodi sto knjiga koje su utjecale na njega; tu je i deset autora koji su utjecali ne samo jednom knjigom nego cjelokupnim svojim djelom, a
među tih je deset izabranih Knut Hamsun. “U onim godinama o kojima sam već govorio, kad sam rastavljao svoje najdraže pisce na dijelove ne bih li
otkrio tajnu moć njihovih čari, prvenstveno sam se usredotočio na Hamsuna”, piše H. Miller u svojoj autobiografskoj prozi Knjige mog života. U
Dictionnaire des litteratures (Pariz, 1968.) Philippe van Tieghem za Knuta Hamsuna kaže da je “jedan od najvećih pisaca svih vremena”, a Maksim
Gorki nazvao je njegove junake iz romana Skitnice “gospodarima svijeta”. Thomas Mann, koji je o sebi imao visoko mišljenje, svojega je suvremenika
Knuta Hamsuna proglasio najvećim živim piscem. U svojoj autobiografskoj knjizi Ljubav i egzil Isaac Bashevis Singer kaže na jednom mjestu: “Moja
najveća ljubav bio je Knut Hamsun.” Singer je s njemačkog i poljskog preveo Pana na hebrejski, a za jedno izdanje Gladi napisao je predgovor. Kada je
emigrirao u Ameriku, u torbi je nosio samo nekoliko najdražih knjiga, među njima i Hamsunova Pana. “Taj je roman pravo remek-djelo”, rekao je Singer.
“Hamsunova je veličina u tome što je ljubav opisivao kao neprekidni sukob. U Panu se dvoje ljudi, Thomas Glahn i Edvarda, danomice bore za ljubav,
vode pravi rat. Rat ljubavi Hamsunova je glavna tema.”

Njemački pisac Gerhart Hauptmann, dobitnik Nobelove nagrade, pišući o Panu, rekao je da se taj roman “zasigurno može ubrojiti među najveće
ljubavne poeme svih vremena.” A kontroverzni njemački pjesnik Gottfried Benn, nakon čitanja autobiografske proze Knuta Hamsuna Po zaraslim
stazama, posljednje knjige što ju je slavni autor napisao u svojoj devedesetoj godini, doživljava tog čarobnjaka kao “ostarjelog lava koji iz svog kaveza
prezirno gleda posjetitelje zoološkog vrta, a kada među njima nanjuši nekog odvjetnika ili liječnika, pljune kroz rešetke na tu stranu”.

U knjizi Kolos iz Maroussija Henry Miller piše o svojem putovanju u Grčku i odmah na početku knjige opisuje susret na brodu s jednim Grkom, studentom
medicine s kojim je do tri ili četiri sata ujutro razgovarao o Knutu Hamsunu. Henry Miller piše: “Tako sam doznao da Grci luduju za njim. Iz početka mi
se činilo čudnim što razgovaram o tom sjevernjačkom geniju ploveći put toplih mora...” Tako je i Henry Miller, kao odličan znalac djela velikog
putnika i skitnice Knuta Hamsuna, i sam sretno zaplovio pod znakom Hamsunove zvijezde, ne samo vodama Sredozemlja nego i vodama literature.
Ako je vjerovati, i ako je to više bitno, Lenjin je znao napamet cijele stranice iz Hamsunova romana Viktorija. Možda se taj podatak kasnije uzimao kao
ideološka propusnica za pisca izopćenog poradi odanosti Hitleru i nacizmu, ali danas je to, nakon kraha obje ideologije, samo bizaran detalj i ništa više. U
Sjećanjima Norvežanina Trygvea Liea, nekadašnjeg tajnika Ujedinjenih nacija, stoji da se Molotov zauzimao za Knuta Hamsuna, te da je jednom
rekao: “Čovjek koji je stvorio tako veliku umjetnost treba da živi u miru ostatak vremena koji mu još predstoji.” Također vele da je i Staljin više puta
intervenirao da se Knut Hamsun ne optužuje kao kvisling. Po svemu sudeći, to bi mogao biti točan podatak, jer je ciničan, to prije što se zna da je Staljin
progonio velike pisce svoje zemlje, slao ih u Sibir, montirao im procese i strijeljao ih.

Mirko Kovač - Elita gora od rulje
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Kada ti dođe da nekome sudiš, rekao mi je, seti se da nije svim ljudima na ovom svetu život išao na ruku kao tebi.
Kada se suzdržavate da nekome sudite, dajete mu beskrajnu nadu. I dalje se pomalo plašim da će mi nešto promaći ako zaboravim, kako je to moj otac snobovski rekao, a ja snobovski ponavljam, da je osećaj za elementarnu pristojnost pri rođenju nejednako raspoređen.
Svako veruje da poseduje bar jednu od osnovnih vrlina, a ovo je moja: ja sam jedan od onih malobrojnih poštenih ljudi koje sam do sada sreo.
Ali u njegovom srcu neprestano je besneo nemir. Najčudovišnije i najfantastičnije misli pohodile su ga noću u postelji. Niti čitavog jednog sveta neopisive raskoši plele su se u njegovoj glavi dok je na umivaoniku otkucavao sat, a mesec vlažnom svetlošću natapao gužvu njegove odeće na podu. Svake noći dodavao je ponešto tkanju svoje uobrazilje, dok mu pospanost zagrljajem zaborava ne bi prekinula žive slike. Neko vreme ovakvim sanjarenjima davao je oduška svojoj mašti; bila su zadovoljavajući nagoveštaj nestvarnosti stvarnosti, obećanje da temelj sveta bezbedno počiva na vilinom krilu.
Veliki Getsbi - F. Skot Ficdžerald
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Granica - Ivo Andrić
Sve ima svoje granice." - Kako je jednostavno ponoviti te reči banalne klasične istine. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su čovekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim; tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja.
Tada je i samo naše postojanje , kao takvo, nerazdvojno vezano sa pojmom granice, i to svuda i u svemu. I naši najveći usponi i "uspesi" u stvari su samo granice naših moći i nastojanja , tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo "vrhunac sreće", samo je jedna od tih granica, a naš grob, koji nas pouzdano čeka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od naših granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i sećanju, možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući, valjda, u bezgranično carstvo nepostojanja.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Sanjar - (odlomak) Ijan Makjuan
Nezgodno je, ako si sanjar koji malo govori, što nastavnici u školi, pogotovu oni koji te ne poznaju dobro, obično misle da si glupav. Ili, ako ne baš glupav, onda tunjav i nezanimljiv. Niko ne vidi čudesne događaje koji se odvijaju u tvojoj glavi. Svaki normalan nastavnik, kad bi primetio da Piter zuri kroz prozor ili u prazan list papira na klupi, pomislio bi da mu je dosadno, ili da nije spremio lekciju. Ali istina je bila sasvim drugačija.
565127

Jednog jutra su, recimo, deca u Piterovom razredu imala kontrloni iz matematike. Morali su da saberu neke veoma velike brojeve, a rok je bio dvadeset minuta. Maltene čim je počeo da rešava prvi zadatak, u kome je trebalo sabrati tri miliona petsto hiljada dvesta devedeset i pet sa drugim, skoro isto tako velikim brojem, Piter se odjednom setio najvećeg broja na svetu. Samo nedelju dana ranije čitao je o broju sa čarobnim imenom gugol (googol). Gugol dobijaš ako sto puta pomnožiš deset sa deset. Desetka s hiljadu nula na kraju. Ali postojala je jedna još bolja reč, prava bombona - gugolpleks. Gugolpleks je gugol puta deset puta deset. Kakav broj!
Piterove misli odlutale su za tom fantastičnom veličinom. Nule su se nizale u nedogled kao mehurići sapunice. Otac mu je pričao kako su astronomi izračunali da ukupan broj atoma u svim onim milionima zvezda koje oni posmatraju kroz svoje džinovske teleskope iznosi deset sa devedeset osam nula na kraju. Zbir svih atoma na svetu ne dostiže čak ni jedan gugol.A gugol je obična trica u poređenju sa gugolpleksom. Ako bi ti palo na pamet da od nekog zatražiš jedan gugol karamela s čokoladnim prelivom, u svemiru ne bi bilo ni izbliza dovoljno atoma za pravljenje tolikih karamela...
A Piter je, odrastajući, i sam nešto naučio: pošto ljudi ne mogu da vide šta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje je, ako želiš da te razumeju, da im to lepo kažeš. I tako je počeo da zapisuje ponešto od onoga što mu se događalo dok je zurio kroz prozor ili ležao na leđima zagledan u nebo. Kad je odrastao, Piter je postao pronalazač i pisac priča i živeo je srećno i zadovoljno.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Nečista krv - Borisav Stanković
U čivluku, ograđenom zidom i topolama, odmah do reke, punom svežine i hlada, čak i zime usred leta, proveli bi nekoliko dana. Otac bi bio ceo dan dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srećna jednako je bila na prozorima od sobe, koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, da se večera ne zadocni.
U veče večeravali bi uz piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, kloparanje vodenica, a više njinih glava jednoliko, kao iz daleka, šuštanje topola, njihovog gustog, sočnog lišća. Posle,dok bi mati nameštala gore postelje, otac bi ostajao da pijući leškari.
A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva. Pa se tek zanese, počne na sav glas. Mati ne sme da prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe sluša. Sofka po materinom licu vidi da ona reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više počinje da razleva po bašti, reci i topolama tako čudno, strasno i toplo.
Docnije, kada bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu. Mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta.
Kroz nekoliko dana vraćali bi se kući. Otac istina kao umoren, kao povučen u sebe, ali zato mati presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav.
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.734
Danilo Kiš bio je osjetljiv na lošu upotrebu priložne riječce kao; bio je gotovo razradio neku vrstu estetskog testa inteligencije za provjeru pisca i njegova
dara upravo na tomu kako rabi riječ kao za gradnju usporednih figura i pojmova. Znao je baciti knjigu ako naiđe na lošu usporedbu, a proze Milorada Pavića vrve od besmislenih i blesavih usporedbi. Na Kišovu testu inteligencije Pavić je pao. Tek sam letimice i na preskok prelistao Pavićeve romane Hazarski rečnik
i Predeo slikan čajem u kojima je upravo Danilo Kiš svojom rukom podcrtao nesuvisle i gotovo vulgarne usporedbe. Pavićev junak trepće “očima maljavim kao
muda”; “nehotice oseti sise kao kompot od krušaka”. “Mladić je mahao obrvama kao krilima”, a neki čovjek “nije imao senku i nosio je plitke oči kao dve izgažene barice”. Kod Pavića “peć šeta ko puštena s lanca”; “vetar je pegav kao dalmatinski pas”; “levo oko je kao viljuška, desno kao nož”; “osmeh je zarobljen u bradi kao kukac u ćilibaru”; “žena grize meso iz tanjira kao da ujeda ljubavnika”; “njena su dva oka crna ko jaja kuvana na jevrejski način”, a neka je grofica “nosila napomađene brčiće ravne ko šiške i vrane ko zift, imala je dve pameti i tri uha”, a “njena baba nosila je u kosi dve majušne ćele kao dukate”; “imala je jedno uho duboko kao puž, drugo plitko ko školjka”; “dupe joj je ko dukat”; “menjala je tabane kao zmija košulju”; “kao sve mudre žene imala je izuzetno glupu pičku”; “imala je sisa koliko guz**a”, itd. etc. Ne znam je li se Kiš tada zabavljao ili ljutio, ali nakon ovog kratkog listanja možda bih mu malo
proturječio, jer sam naišao i na zgodne i otkačene usporedbe.

Mirko Kovač - Elita gora od rulje
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.734
Osmoj sjednici srpskih komunista (1987.), kada je Slobodan Milošević izveo puč i preuzeo vlast. Vidosav Stevanović duhovito je primijetio: “Svi
telegrami podrške Osmoj sednici bili su lažni, samo je jedan među njima bio pravi: telegram književnika Milorada Pavića.” U knjizi Ane Šomlo Hazari, ili
obnova vizantijskog romana, u kojoj autorica bilježi razgovore s “piscem XXI. stoljeća”, Pavić proglašava Slobodana Miloševića “Svetim Savom našeg
vremena”. Jedna razborita lektorica diskretno je sugerirala sujetnom piscu da izbaci slavopojke Miloševiću, ali on je odbio i rekao da se Nobelova
nagrada ne može dobiti bez lobiranja države. Kako lobiranje nije uspjelo (“Sveti Sava našeg vremena” više se bavio nekrofilijom i leševima, a manje
književnošću), onda se i Pavić okrenuo protiv svojega sveca čim je pao i ocrnio ga citatom iz romana: “Obrni čoveka naopačke i eto Satane.”

Mirko Kovač - Elita gora od rulje
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
36.734
O pjesniku i akademiku, oratoru na pokopima, rodoljupcu i Srbendi, te pod stare dane i vojniku, Matiji Bećkoviću, mogao sam pisati iz raznih uglova,
unijeti podosta memoarskog, prisjetiti se mnogih zgoda iz mladenačkog života, zaviriti u intimu, pozabaviti se tom biografijom kao fenomenom
mnogih proturječnosti, ponajprije moralnih i intelektualnih, pa ipak sam ostao samo na ova tri novinska papirića koja su mi odredila kut i ograničila mi
priču. Bio sam i još sam štovatelj Bećkovićeve poezije; kamo sreće da nikada nije iz te kule izlazio, ali to žestoko rodoljublje uzimalo je maha i
metastaziralo do one točke kada pjesnik, već u poznim godinama, žudi za vojnom slavom i kakvim oficirskim činom. Nije to nešto neobično pjesnik u
časniku, ali priznajem, ma koliko ispao uskogrudan, da mi je čudnovato kad se pjesnik, te još i akademik, uz to nesposoban za vojsku, trsi kao oficir, vrši
smotre, fotografira se s bojovnicima, napaljuje ih nacionalističkim ludostima i potiče najniže nagone, dakako, sve pod svojom glasovitom kovanicom-
vodiljom: “Više želim sa svojim narodom biti na pogrešnoj strani, nego sa njegovim dušmaninom na pravoj!”
M. B. je u dobi kada je nužno smirenje i kada se već pomalo svode računi sa samim sobom, pa je posve nerazumno navlačiti pod starost vojno ruho,
unatoč tomu što je pjesnik sin kraljevskog oficira. Znam da je bilo velikih pisaca u oficirskoj službi, ali su te obje strasti njegovali i usavršavali od rane
mladosti, pa su mnogi čak i napuštali vojnu struku posvećujući se samo literaturi. Ljermontov je bio carski oficir, Dostojevski je učio na vojnoj
akademiji u Petrogradu, naš je Krleža bio kadet u Pečuhu, Petar Preradović dospio je do čina generala, Heinrich von Kleist započeo je karijeru kao oficir,
Antoine de Saint-Exupery bio je pilot francuskog ratnog zrakoplovstva, Rainer Maria Rilke pohađao je kadetsku školu, Matija Antun Relković,
prosvetitelj i pisac iz XVIII. stoljeća, bio je kapetan, Gabriele D’Annunzio, pjesnik i romansijer, ušao je na konju u Rijeku, kao fašistički oficir, itd. Kod
Bećkovića je sve išlo obrnuto, počeo je kao pjesnik i humorist u Ježu, polemizirao je sa starletom Zoricom Gajdaš vrijeđajući njezine “pozamašne
sifone”, ljubakao se s negdašnjom komunističkom ministricom kulture vodeći je po motelima i “udbaškim gajbama” gdje su joj podmetali mikrofone i
prisluškivali dijaloge i unjkanja ljubavnika, da bi napokon postao akademik SANU, a na kraju balade i općeg srpskog debakla i dezerterstva, priklonio se
smiješnoj i poraženoj armiji, vojnom jadu i čemeru. Unatoč odanosti nadređenima, ne vjerujem da je zaradio neki čin, a sada ga je kasno slati u
vojne škole. On je oficir po duhu i izboru, blizak svome vrhovnom komandantu, za kojega je ne tako davno rekao da njegovo ime i prezime čine
dvije za Srbe svete riječi Sloboda i Miloš, a ta simbolika sve kazuje. Ali kakav vrhovnik, takav i oficir.

Mirko Kovač - Elita gora od rulje
 

Fej*

Domaćin
Poruka
3.946
Kada se zaljubiš, to je kao da te je obuzelo neko privremeno ludilo. Poremeti te kao zemljotres, a onda se intenzitet smanji. A kada se to desi, moraš da doneseš odluku. Moraš da prelomiš da li hoćeš da svoje puteve ukrstiš sa njegovim i ubediš sebe da više nikada ne smete da se rastanete. Jer ljubav je upravo to. Ona nije eksperiment, niti želja da se družite svake sekunde, niti vaša nesanica, jer ležite u krevetu zamišljajući kako vam ljubi svaki deo tela. Ne, nemojte da crvenite. Ovo što vam govorim je istina. Ljubav je ono što ostane kada izgorite jedno za drugim. Znam da ne zvuči preterano uzbudljivo, ali jeste!”
Mandolina kapetana Korelija (Luj de Bernije)
 
Top