Quantcast

ODLOMCI KNJIGA koje volimo

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
34.586
POCO: Drzak sam. (Kuckajući je o bič, istresa lulu, ustaje) Moram da krenem. Zahvaljujem vam na društvu. (Razmišlja) Osim ako ne
popušim još jednu lulu pre nego što pođem. Šta kažete? (Oni ništa ne kažu) Oh, ja nisam neki veliki pušač, zapravo sam nikakav, i
nisam navikao da pušim dve lule jednu za drugom; to mi izaziva (stavi ruku na srce, uzdahne) lupanje srca. (Tajac) To je od nikotina;
unosimo ga uprkos svim predostrožnostima. (Uzdahne) Znate kako je. (Tajac) Ali, vi možda ne pušite? Da? Ne? Nije važno. (Tajac)
Ali, kako da sad sednem, sad kad sam već ustao, a da to ne izgleda kao prenemaganje? Da to ne izgleda kako bih rekao kao da
popuštam. (Vladimiru) Izvinite, rekoste? (Ćutanje) Možda ništa niste ni rekli? (Ćutanje) Nije važno. Da vidim…
Razmišlja…

POCO: Ne može da duže izdrži moje prisustvo. Možda nisam naročito human, ali ko brine za to? (Vladimiru) Dvaput razmislite pre nego
što učinite nešto brzopleto. Pretpostavimo da krenete sad dok je još dan, a neosporno je još dan. (Svi pogledaju u nebo) Dobro. (Svi
prestaju da gledaju u nebo) Šta biva u tom slučaju (vadi lulu iz usta, ispitivački je razgleda) ugasila se (ponovo pripaljuje lulu) u tom slučaju
(pućka dim) u tom slučaju (pućka) šta biva u tom slučaju u pogledu vašeg sastanka sa tim… Godeom… Godoom… Godenom svejedno,
znate na koga mislim, koji u svojim rukama drži vašu budućnost… (pauza) barem vašu blisku budućnost?

Samjuel Beket - Čekajući Godoa
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
186.111
Srela sam jednog čoveka i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne očekujem ništa… Znam da ću za tri meseca biti daleko, on će biti samo sećanje, ali neću uspeti da živim bez ljubavi; bila je to moja granica…
Volela bih da za njega uradim ono što je on uradio za mene. Mnogo sam razmišljala i otkrila da nisam ušla u kafe slučajno; najvažnije susrete duše dogovaraju mnogo pre nego što su se tela videla.
Uopšte, ti susreti dešavaju se kada stignemo do naših granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas čekaju – ali mi u najvećem broju slučajeva izbegavamo da se oni dese.
Međutim, kada smo očajni i ništa više ne možemo izgubiti, ili pak, kada smo oduševljeni životom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje našeg unutrašnjeg univerzuma menja pravac.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.

11 minuta..Paolo Koeljo
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.416
Је ли то добар укус кад неко говори о себи ''моја памет'', ''моја дивна нарав'', итд.? Ми мислимо да је хваљење сопствене жене хваљење себе, а самохвалисање је код нас сматрано, у најмању руку, лошим укусом – а надам се и у хришћанским народима такође!

Иназо Нитобе: Бушидо
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
186.111
Za sreću ima pravila, jer za pametnog nije sve slučaj. Napor može da pomogne sreći. Neki se zadovoljavaju time da dobroćudno stanu pred vrata boginje sreće i čekaju, dok im se ne otvore. Drugi, već bolji, streme napred i služe se svojom pametnom odvažnošću, da na krilima njene vrednosti i hrabrosti dostignu boginju i dobiju njenu milost. Ali, pravo misleći, nema drugog puta osim puta vrline i opreznosti, jer svako ima upravo toliko sreće i nesreće, koliko uma i bezumlja.


Vidosav Stevanović, Testament
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.416
Да ли малишан плаче од бола? Мајка га кори на овај начин: ''Каква си кукавица да плачеш због тако безначајног бола! Шта ћеш да радиш кад ти одсеку руку у борби? Шта ако се од тебе тражи да извршиш хара-кири?''
Иназе Нитобе: Бушидо
:worth:
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
186.111
Bogati ljudi u Parizu žive zajedno, njihove četvrti u celini predstavljaju krišku torte čiji vrh dotiče Luvr, dok se zaobljena ivica završava pod drvećem između Otejskog mosta i Kapije Tern. Eto, to je otmen kraj grada. Sve ostalo je muka i đubre.


Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.416
Код неуротске особе често наилазимо на неспособност да ради као њезин главни симптом, а код такозване прилагођене особе на неспособност да ужива у миру и одмору. Присилна активност није супротност лијености, већ њезина допуна. Супротност објема јест продуктивност.

Ерих Фром: Човјек за себе
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
34.586
Neka naša ljubav bude molitva... Blagosiljaj me pogledom na tebe
i ja ću od trenutaka kad te sanjam napraviti brojanicu u kojoj je svaka
moja dosada Očenaš, a svaka moja teskoba Zdravo Marija...

Ostanimo tako zauvek kao prilika muškarca na vitražu naspram
prilike žene na drugom vitražu... Između nas, senke čiji koraci hladno
odjekuju, čovečanstvo koje prolazi... Žamor molitvi, tajne prolaziće
između nas... Vazduh ponekad ispuni i miris tamjana. Ponekad, s ove
i s one strane neka kamena figura poškropiće nas svetom vodicom... A
mi ćemo uvek biti na istim vitražima, u bojama kada nas okupa sunce, u
linijama kad padne noć... Vekovi neće ni taknuti našu staklenu tišinu...
Tamo napolju, prolaziće civilizacije, izbijaće pobune, oriće se zabave,
promicaće mirni, obični ljudi... A mi, moja nestvarna ljubavi, zauvek
ćemo imati isti beskorisni lik, isto lažno postojanje, isto Sve [dok] se
jednog dana, nakon mnogo vekova i carstava, Crkva konačno ne sruši, i
sve se svrši...

Ali mi koji ne znamo za to, ostaćemo tu, ne znam kako, ne znam u
kom prostoru niti koliko dugo, večiti vitraži, sati naivnog oslikavanja
rukom nekog umetnika koji već dugo počiva u gotskoj grobnici na kojoj
su dva anđela sklopljenih ruku, u mermeru zaleđena ideja smrti.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
186.111
PLAVA PTICA


ima jedna plava ptica u mom srcu koja

želi da izađe

ali sam ja isuviše opasan za nju,

kažem joj, ostani unutra, neću

da te bilo ko

vidi.


ima jedna plava ptica u mom srcu koja

želi da izađe

ali ja je nalivam viskijem i udišem

dim od cigareta

tako da kurvee i barmeni

i bakalini

nikad ne saznaju

da je

unutra.



ima jedna plava ptica u mom srcu koja

želi da izađe

ali sam ja isuviše opasan za nju,

kažem joj,

miruj, je l' hoćeš nešto da

zabrljaš?

hoćeš da zajebeš

stvar?

hoćeš da mi urnišeš prodaju knjiga u

Evropi?



ima jedna plava ptica u mom srcu koja

želi da izađe

ali sam ja pametan čovek, pustim je napolje

samo ponekad noću

kad svi živi spavaju.

kažem joj, znam da si tu,

i zato ne budi

tužna.

onda je vratim nazad,

ali ona pomalo pevuši

unutra, nisam je baš pustio da

umre

i onda tako spavamo

zajedno

sa našim

tajnim paktom

i sve je to dovoljno lepo da

bi čovek mogao

da zaplače, ali ja ne

plačem, a

vi?



Henri Kinaski
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
34.586
Policajci su bili zadovoljni. Moje držanje ih je ubedilo. Bio sam
neobično ležeran. Oni su sedeli, i dok sam ja bodro odgovarao, oni su
ćaskali o običnim stvarima. Ali, uskoro, osetio sam da bledim i poželeh
da odu. Glava me je bolela i činilo mi se da mi zvoni u ušima: ali oni su
i dalje sedeli, i dalje ćaskali. Zvonjava je postajala jasnija: – nastavljala
se i postajala sve jasnija: govorio sam sve otvorenije, da se otresem tog
osećanja: ali ono se nastavljalo i postajalo sve određenije – dok, napokon,
nisam. utvrdio da ta buka nije u mojim ušima.
Nema sumnje da sam veoma pobledeo; ali sam govorio sve tečnije
i povišenim glasom. Ipak se zvuk pojačavao – i šta sam mogao? Bio je to
tih, potmuo, hitar zvuk – nalik onom koji proizvodi sat umotan upamuk.
Borio sam se da udahnem – a policajci još uvek nisu ništa čuli. Govorio
sam sve brže, sve plahovitije; ali zvuk se jednako pojačavao. Ustao sam
i raspravljao o sitnicama, visokim tonom i žestoko gestikulirajući, ali se
zvuk jednako pojačavao. Zašto ne odu? Hodao sam po sobi gore-dole
teškim koracima, kao da su primedbe tih ljudi izazvale moj bes – ali zvuk
se jednako pojačavao. O Bože! šta sam mogao da uradim? Zapenio sam
– besneo sam – psovao sam! Zaljuljao sam stolicu na kojoj sam sedeo, i
zaškripao njome po daskama – ali onaj zvuk je nadjačao sve i neprestano
se pojačavao. Postajao je sve glasniji – glasniji – glasniji! A ljudi su još
uvek ljubazno ćaskali i smešili se. Zar je moguće da nisu čuli? Svemogući
Bože! – ne, ne! Čuli su! – sumnjali su! – oni znaju! – Rugali su se mom
užasu! – tako sam mislio i tako mislim i sada. Ali sve je bilo bolje od ove
agonije. Sve je bilo podnošljivije od ovog poniženja! Nisam više mogao
da podnesem one licemerne osmehe. Osetio sam da moram da vrisnem
ili da umrem! – i sada – ponovo – čujte! glasnije! glasnije! glasnije!
glasnije!
,,Nitkovi!“ – kriknuo sam, „dosta je bilo pretvaranja! Priznajem
delo! – iščupajte daske! – ovde, ovde! – to lupa njegovo grozno srce!“

Edgar Alan Po - Izdajničko srce (Sabrane priče i pesme)
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
186.111
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila.
Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo tako svadljivima ili tužnima…
Zašto sanjamo?
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora?
Zašto ljudi stvaraju pa ruše?
Pa opet grade ispočetka?
Ne vjerujete?
A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam zivot ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.
Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…
Jadranka Klepec.. Patuljci zive u kuglama
 

Urvan Hroboatos

Iskusan
Poruka
5.242
Rodiš se i pokušavaš ovo i ne znaš zašto samo ti to pokušavaš, a rođen si u isto vrijeme s puno drugih ljudi, pomiješan s njima, kao da pokušavaš, moraš, pokrenuti ruke i noge sa žicom samo su iste žice pričvršćene za sve ostale ruke i noge, i svi drugi pokušavaju i ne znaju zašto, osim što su sve žice jedna drugoj na putu kao pet ili šest ljudi koji pokušavaju napraviti sag na istom tkalačkom stanu samo svaki želi utkati svoj vlastiti uzorak u sag; i to ne može biti važno, ti to znaš, ili bi Oni koji su postavili tkalački stan nešto bolje uredili stvari, a ipak mora biti važno jer nastavljaš pokušavati, a onda odjednom sve je gotovo i sve što je ostalo je kameni blok s ogrebotinama na njemu, pod uvjetom da se netko sjetio da ostavi ogrebotine na mramoru i postavi ga ili da je imao vremena za to, a na njega pada kiša a onda sija sunce i nakon nekog vremena se čak i ne sjećaju imena i ono što su ogrebotine pokušavale reći, i to nije važno.

William Faulkner: Absalom, Absalom!
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.416
Потом смо прешли [да причају] на сељачко сиромаштво, прљавштину, на бесмислен и груби сељачки разврат са женама чија су последица невероватан број деце. ''Наравно, сваке ноћи. Како иначе? Погасе ватру, одмах за подсукњу и крене да деље...'' Да, ја описујем тек стоти део онога што би ваљало написати, али што не трпи ниједан папир на свету. Евгеније је још причао да је неки новосеоски сељак везивао своју жену, голу, за косу за греду венчаницу и тукао је бичевима, све до несвести.

Иван Буњин: Дневници
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.470
Herman Hese "Demijan"
"Zajedničko življenje - to je lepa stvar. Ali to što vidimo da svuda cveta, to nije zajedničko življenje. Ono će se iznova roditi iz medjusobnog upoznavanja pojedinaca i ono će za čas dati svetu drugi oblik. Ono što sad postoji kao zajedničko življenje jeste samo stvaranje stada. Ljudi pribegavaju jedni-drugima zato što se plaše jedni-drugih. A zašto se plaše? Čovek se samo onda plaši kada nije sam sa sobom u dosluhu. Ti ljudi koji se tako strahovito sabijaju, puni su straha i puni su zlobe, jer niko nema poverenja ni u koga."
:kiss:
"Ako čovek koji nešto nužno traži, nadje to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj nego on sam, njegova rodjena žudnja i moranje odvode ga tamo."

*

"Nemojte se podavati željama u koje ne verujete. Ako budete te želje valjano želeli, i ako budete u sebi potpuno ubedjeni u ispunjenje, onda je i ispunjenje tu."

"Šta je u stvari istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode - koji postoji samo jedanput. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim posebna, važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakom pati stvorenje, u svakom se izbavitelj raspinje na krst..."
**"Svako mora jednom da načini korak koji ga rastavlja od njegovog oca, od njegovog učitelja. Svako mora da oseti ponešto od tvrdoće usamljenosti, mada većina ljudi može to slabo da podnese, te uskoro ponovo povija kičmu."

*
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.470
Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac.
Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put.

Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka** ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava.
U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:

- Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.

Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.

Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu.

Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.

Knut Hamsun - Po zaraslim stazama
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
34.586
Činjenica da nisam savladao neophodnu pravilnost disanja je deprimirajuća. Pokušao sam da ublažim tu nesposobnost boravkom u banji
Bad Hal, pomislim. Ali boravak u Bad Halu nije mi bio od koristi, pomislim. Moje stanje se pogoršalo. Sve što ubuduće mogu da očekujem,
mislio sam još od detinjstva, nije ništa drugo nego pogoršanje. Ali bar sam imao snage da odem u Bad Hal, pomislim. Vidite, čak su i banje
obična besmislica, kažem šoferu. Jedna takva banja kao što je Bad Hal potpuno je beskorisna. U stvari, već nakon kratkog boravka u jednoj
takvoj banji, ljudi dožive moždani udar, a poznato je i da su groblja u banjama najveća groblja. Ona su prepuna ljudi koji su iz dalekih krajeva
došli u banju kako bi poboljšali svoje zdravstveno stanje. Imena iz čitave Evrope na grobljima najmanjih banja, kažem. Poštovani gospodine,
u ovim godinama, zamislite samo, čak sam i ja naseo na banjsko nadrilekarstvo. Kažem šoferu: Banje su obična prevara. Ubede vas da
krenete na terapiju, a to je, u stvari, kratkotrajni proces sa smrtnim ishodom, koji košta čitavo bogatstvo. Pristati na terapiju znači upasti u zamku,
mislim, i najveća je glupost otići u neko banjsko lečilište, a svake godine milioni ljudi idu u banju i ubeđuju sebe kako je to dobra ideja. Sada je
moje stanje, zapravo, mnogo lošije nego što je bilo pre odlaska u banju, mislim, i kažem šoferu: Upravo ste me vi odvezli na stanicu kada sam
išao u Bad Hal, a šofer kaže: Pre pola godine. Da, pre pola godine, kažem. Ubrzo nakon toga se proizvođač papira ubio. Pre Bad Hala, kažem
šoferu, mogao sam čitavo prepodne i čitavo poslepodne da dišem pravilno, što znači i da pravilno hodam, ali to mi nije bilo dovoljno, pa sam oti-
šao u Bad Hal, u stvari, pre Bad Hala mogao sam s lakoćom da odem do šljunkare, i to po najvećoj žegi, po najvećoj hladnoći, zaista. Pre Bad
Hala, najlakša stvar na svetu, moje najveće zadovoljstvo, bilo je da odem do trule smreke, dok posle Bad Hala uopšte više nisam mogao da
stignem do trule smreke, a kamoli da idem do šljunkare, ili da idem da igram vaten, rekao sam.

Tomas Bernhard - Vaten
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
186.111
Savrsena ljubav iskljucuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, ocekivanja, zavisnost. Ja ne trazim da me ucinite srecnim, moja sreca ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, nece mi biti zao samog sebe, izuzetno mi prija vase drustvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uzivam u vasem drustvu na temelju nevezanosti - ne uzivam ja u vama, to je nesto vece i od vas i od mene, nesto sto sam otkrio, neka vrsta sinfonije, neka vrsta orkestra svira u vasem prisustvu.
Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar sirokog repertoara i nikada ne prestaje da svira.

Antoni de Melo
Sinfonija savrsene ljubavi
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.416
Чести предзнаци најављивали су промену, и то промену на горе: ватра са неба запалила је бојне знаке и војничке шаторе, на врх Капитолија населио се рој пчела, родило се биће пола човек пола звер, и на свет дошло прасе с јастребовим канџама.

Тацит: Анали
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
34.586
Carstvo Inka

Urođena je i neodoljiva želja svake vlasti da po svojoj potrebi oblikuje kolektivno pamćenje i da istoriju pretvara u oruđe koje će
pribaviti legitimnost onima koji su na vlasti i pružiti alibi za njihova zločinstva. Tom iskušenju naročito su sklone države sa despotskom
vladavinom, o čemu, uostalom, svedoče mnoge minule civilizacije. Moji drevni sunarodnici, Inke, na primer, bez ustezanja su posezali
za tim oruđem. Kada umre car, tog časa sa njim neizbežno umiru ne samo njegove žene i naložnice nego i svi ,,mudraci“, ljudi od nekog
znanja, koje su inače zvali amautas. Njihova mudrost služila je samo da vladar izvrši prevaru: naime, da se fikcija pretvori u istoriju.
Preuzimajući vlast, novi Inka je sa sobom dovodio potpuno novu svitu tih amautasa koji su bili dužni da stvore i uobliče kolektivno
pamćenje, dakle istoriju, te da koriguju prošlost tako što će prethodne careve potisnuti u zaborav. Na taj način, svi prethodnici završavali su
u zaboravu, kao da ih nikada nije ni bilo. Inke su svoju prošlost pretvarale u literaturu da bi sadašnjost učinili večitom, što je inače
vrhovni ideal svake diktature. Oni su zabranili pojedinačne istine, koje su uvek suprotne zvaničnoj, jedinstvenoj i neopozivoj istini. (A
kao plod svega toga, carstvo Inka je društvo bez istorije, u najmanju ruku društvo bez anegdotske istorije, jer niko nije bio u stanju da
uverljivo rekonstruiše tu prošlost koja se tako dosledno presvlačila i svlačila kao striptize ta od zanata.)

Mario Vargas Ljosa - Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
186.111
Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao uopšte ne shvatajući kako ljudi mogu da budu tolika đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku. To je posao koji bi opravdao čitav jedan život.

L.F.Selin, Putovanje nakraj noći
 
Top