gost 279789
Zainteresovan član
- Poruka
- 102
Dosad sam ja, mlad i neiskusan čovek, smatrao da su ljubavna čežnja i bol najveće muke srca. Sad sam, međutim, počeo slutiti da postoji teža muka nego ona koja se sastoji od čežnje i požude, naime, kad te neko ljubi protiv tvoje volje, a da se ti ne možeš braniti od nasrtljive strasti.
Gledati kako neko kraj tebe izgara u žaru svoje žudnje i nemoćno stajati, bez snage i bez sposobnosti da ga istrgneš iz tog plamena. Ko nesrećno voli, možda može ponekad obuzdati svoju strast, jer on ne samo što je predmet, već je istovremeno i tvorac svoje nevolje; ne ume li takav zaljubljeni čovek obuzdati svoju strast, on pati vlastitom krivicom.
Naprotiv, neumitno je izgubljen onaj koji je voljen, a ne uzvraća ljubav, s obzirom da u njemu ne leži mera i granica te strasti, već se one nalaze izvan njegovog dometa, pa nemoćna ostaje svaka volja ako neko drugi to želi.
Možda samo muškarac može potpuno osetiti bezizlaznost takve veze, jer samo za njega postaje to nametnuto opiranje istovremeno i muka i krivica.
Jer, ako se žena brani protiv neželjene strasti, ona u biti sluša zakon svog pola. Takoreći, preiskonski je u ženu usađen gest da prva odbija. Čak i kada se uskraćuje i najstrastvenijoj čežnji, ne možemo je nazvati nečovečnom.
Kobnom postaje stvar tek onda kad sudbina izmeni tasove vage, kad je žena toliko savladala svoj stid da muškarcu pokazuje svoju strast, nudeći mu svoju ljubav, da pritom nije sigurna da će joj ta ljubav biti uzvraćena, a on, obožavani, ostaje hladan i odbija ljubav. Uvek je neraspletivi zaplet ako muškarac ne uzvraća ženinu žudnju, pa joj to istovremeno gazi ponos i razara stid.
Svaki muškarac vređa upravo ono najplemenitije u ženi, ako ona čezne za njim , a on je odbija. Uzalud on pokriva svoje postupke nežnošću, besmislene su sve uljudne reči i izbegavanja, uvredljiva je ponuda čistog prijateljstva kad je žena jednom odala svoju slabost – jer tada svaki otpor muškarca neizbežno postaje okrutnost, pa uvek onaj ko ne prihvati ponuđenu ljubav postaje kriv bez krivice.
To su užasni, nesalomljivi okovi – još časak ranije si se osećao slobodnim, pripadao si sam sebi i nisi ništa nikome bio dužan, a odjednom si predmet lova, plen i cilj neželjene tuđe požude.
Pogođen u dno duše znaš: danju i noću čeka sad neko na tebe, misli na tebe, čezne i stenje za tobom, jedna žena. Jedna strana žena.
Ona te želi, ona te zahteva, ona te traži svakom česticom svoga bića, svojim telom, svojom krvlju. Ona hoće tvoje ruke, tvoju kosu, tvoje usne, tvoje telo, tvoju noć i tvoj dan, tvoja osećanja i tvoj pol, i sve tvoje misli i snove. Ona želi sve to podeliti sa tobom, ona ti želi sve to oduzeti i upiti u sebe, zajedno sa svojim dahom.
Uvek, danju i noću, bez obzira jesi li budan ili spavaš, u svetu negde postoji vruće i budno biće koje čeka na tebe i koje bdi za tebe i sanja o tebi.
Uzalud je što ne želiš misliti na nju dok ona neprestano misli na tebe, uzalud je što joj želiš pobeći, jer ti nisi više sam u sebi, već – u njoj.
Stefan Zweig, "Nestrpljivo srce"
Gledati kako neko kraj tebe izgara u žaru svoje žudnje i nemoćno stajati, bez snage i bez sposobnosti da ga istrgneš iz tog plamena. Ko nesrećno voli, možda može ponekad obuzdati svoju strast, jer on ne samo što je predmet, već je istovremeno i tvorac svoje nevolje; ne ume li takav zaljubljeni čovek obuzdati svoju strast, on pati vlastitom krivicom.
Naprotiv, neumitno je izgubljen onaj koji je voljen, a ne uzvraća ljubav, s obzirom da u njemu ne leži mera i granica te strasti, već se one nalaze izvan njegovog dometa, pa nemoćna ostaje svaka volja ako neko drugi to želi.
Možda samo muškarac može potpuno osetiti bezizlaznost takve veze, jer samo za njega postaje to nametnuto opiranje istovremeno i muka i krivica.
Jer, ako se žena brani protiv neželjene strasti, ona u biti sluša zakon svog pola. Takoreći, preiskonski je u ženu usađen gest da prva odbija. Čak i kada se uskraćuje i najstrastvenijoj čežnji, ne možemo je nazvati nečovečnom.
Kobnom postaje stvar tek onda kad sudbina izmeni tasove vage, kad je žena toliko savladala svoj stid da muškarcu pokazuje svoju strast, nudeći mu svoju ljubav, da pritom nije sigurna da će joj ta ljubav biti uzvraćena, a on, obožavani, ostaje hladan i odbija ljubav. Uvek je neraspletivi zaplet ako muškarac ne uzvraća ženinu žudnju, pa joj to istovremeno gazi ponos i razara stid.
Svaki muškarac vređa upravo ono najplemenitije u ženi, ako ona čezne za njim , a on je odbija. Uzalud on pokriva svoje postupke nežnošću, besmislene su sve uljudne reči i izbegavanja, uvredljiva je ponuda čistog prijateljstva kad je žena jednom odala svoju slabost – jer tada svaki otpor muškarca neizbežno postaje okrutnost, pa uvek onaj ko ne prihvati ponuđenu ljubav postaje kriv bez krivice.
To su užasni, nesalomljivi okovi – još časak ranije si se osećao slobodnim, pripadao si sam sebi i nisi ništa nikome bio dužan, a odjednom si predmet lova, plen i cilj neželjene tuđe požude.
Pogođen u dno duše znaš: danju i noću čeka sad neko na tebe, misli na tebe, čezne i stenje za tobom, jedna žena. Jedna strana žena.
Ona te želi, ona te zahteva, ona te traži svakom česticom svoga bića, svojim telom, svojom krvlju. Ona hoće tvoje ruke, tvoju kosu, tvoje usne, tvoje telo, tvoju noć i tvoj dan, tvoja osećanja i tvoj pol, i sve tvoje misli i snove. Ona želi sve to podeliti sa tobom, ona ti želi sve to oduzeti i upiti u sebe, zajedno sa svojim dahom.
Uvek, danju i noću, bez obzira jesi li budan ili spavaš, u svetu negde postoji vruće i budno biće koje čeka na tebe i koje bdi za tebe i sanja o tebi.
Uzalud je što ne želiš misliti na nju dok ona neprestano misli na tebe, uzalud je što joj želiš pobeći, jer ti nisi više sam u sebi, već – u njoj.
Stefan Zweig, "Nestrpljivo srce"
