Odlomci knjiga koje volimo

[Vatreni Kamen]

Da li smo ikad pomislili na smrt?

Niko nikada ne pomislja da ce se zateci s pokojnicom u narucju i da vise nece videti lice cije pak ime pamti.Niko nikad ne pomislja da ce iko umreti u najnezgodnijem trenutku,iako se to upravo sve vreme desava,nego mislimo da niko nece nepredvidjeno umreti pored nas.Cesto se prikrivaju cinjenice ili okolnosti;i zive,a i onoga ko umre-ako stigne da shvati-neretko je sramota od oblika moguce smrti i njenih vidova,takodje i od uzroka.
Pokvarene skoljke,cigareta upaljena dok se tone u san koja pali carsave,ili jos gore,vunu nekog cebeta;okliznuce pod tusem-potiljak-a vrata kupatila zakljucana,grom koji obara stablo u sirokoj aveniji a to stablo prilikom pada gnjeciili odrubljuje glavu slucajnog prolaznika,mozda nekog stranca;umreti u soknama ili u berbernici sa velikom portiklom oko vrata,ili u javnoj kuci ili kod zubara;ili dok covek jede ribu pa se zadavi koscicom,umreti od zagrcnutosti poput dece cija majka nije tu da im stavi prst u grlo i spase ih;umreti na pola brijanja,s jednim obrazom punim sapunice,a bradom za vjeki vjekov vec nejednakom ako niko ne primeti pa iz samilosti dovrsi posao;a da i ne govorimo o najnedolicnijim trenucima postojanja,o onim najskrovitijim,o onima o kojima se i ne govori izuzev u pubertetu jer izvan njega vise nema izgovora,mada ima i onih koji ih se doticu ne bi li izvalili neku duhovitost koja nikad nije duhovita.
Ali ma smrt je jeziva,kaze se za neke smrti;ali ma smrt je smejurija,takodje se kaze sred kikotanja.
Kikotanje potice otuda sto se govori o konacno upokojenom neprijatelju ili o nekome veoma udaljenom,o nekome ko nam se zamerio ili ko odavno boravi u proslosti,o nekom rimskom caru,o nekom cukundedi,ili pak o nekom mocniku u cijoj se rogobatnoj smrti jedino vidi jos uvek zilava,jos uvek ljudska pravda koju u sustini prizeljkujemo svima pa i nama samima.
Kako se radujem toj smrti kako mi je zao zbog nje,kako je slavim.Ponekad je za smejanje dovoljno da pokojnik bude neznanac o cijem neizostavno smesnom udesu citamo iz novina,jadnicak, kaze se kroz smeh,smrt kao prikazivanje ili predstava onoga o kome je vest ,price koje se pricaju ili citaju ili cuju dozivljene kao pozoriste,uvek ima neki stepen nestvarnosti u onome o cemu nas obavestavaju,kao da se nikad nista ne desava do kraja,cak ni ono sto nam se desava a ne zaboravljamo.
Cak ni ono sto zaboravljamo.


''Sutra u boju misli na mene''-Ksavijer Marijas

 

[PetarSamotnjak]

"Naša najgora i najopasnija nacionalna mana je kratko pamćenje, a još gora i opasnija je što o tome pojma nemamo. Narod koji se žuri da zaboravi svoja bolesna stanja nema nikakvih izgleda da se od njih izleči."

”Zlatno runo”, Borislav Pekic

 

[Наутилус]

Када плач стигне, лице пристојно покрити обема рукама, длановима ка унутра. Деца ће плакати покривши лице рукавом, и по жељи у једном углу собе.
Упутства за плакање, Кортасар

 

[PetarSamotnjak]

To nije normalno, ali narod, kao i žene, ne voli one koji mu u svemu ugađaju, koji se oko njega previjaju. Narod, kao i one, voli obećanja. Obmane. Svoje iluzije o velikanu, kao i svoje očekivano razočarenje, koje ide ispred stvarnog razočaranja.
I narod ima svoje žigole.
Čak ih voli.

“Kraljica zabave”, Danilo Nikolić

 

[Roibuš]

Sasvim je drukcija želja za moći koja se sastoji u pomaganju ljudima, koja pobjeduje ljubavlju, koja podstiče na sporazumjevanje. To je velika moć, kojoj bi se mogli naučiti svi ljudi i koja bi zlo učinila nemogućim. S takvom moći čovjek nije zrno pijeska, nije nevažan.
Ne može da govori o tome postoji li neko vrhovno biće ali je sigurno da naše ljudske stvari niko neće urediti ako ih ne uredimo mi sami. Čekati spas i tražiti utjehu u nekoj nadnaravnoj sili što ljudi uzaludno čine hiljadama godina, znači ustvari priznati beznade i ne učiniti ništa da bude bolje medju ljudima…

Meša Selimović, Tvrdjava

 

[PetarSamotnjak]

Kako je samo knjiga divna stvar. To je ravan objekat napravljen od drveta sa fleksibilnim dijelovima na kojima je umetnuto mnogo zanimljivih tamnih žvrljotina. Dovoljno je samo jednom virnuti u nju i već ste u glavi druge osobe, možda nekoga ko je mrtav već hiljadama godina. Već milenijumima autor jasno i tiho govori u vašoj glavi, direktno se obraćajući vama. Pisanje je vjerovatno najveći ljudski izum, jer povezuje ljude koji se nikad nisu poznavali, građane razdvojenih epoha. Knjige razbijaju okove vremena. Knjiga je dokaz da su ljudi u stanju da prave čarolije.

“Čarolija knjige”, Karl Sagan

 

[Roibuš]

Ah, Mija! Ovo je poslednje vece kada smo ovako nas dvoje, poslednje vece kada se uznemiravaš zbog mene, poslednje vece koje razgovaramo. Sedarnaesti januar, Mija, ureži dobro ovaj dan u dnu svoga srca. Dogodine, iste veceri, istoga meseca odakle cu posmatrati mesec? Iduce godine, istoga meseca. Deset godina kasnije, iste veceri, istoga meseca! Ali, celoga života, necu zaboraviti ovaj mesec, ovo vece. Nikada ih necu zaboraviti, cak ni posle svoje smrti, nikada! Cujes li me, Mija? Sedarnaesti dan prvoga meseca. Sedarnaesti januar iduce godine ja cu obasuti mesec svojim suzama. Ako mesec bude natmuren, seti se, Mija, da u daljini Kanici zadržava svoje ozlojedjenje prema tebi i place kao i ovo vece!
Mija se grcevito iz sve snage stezala uz Kanicija i jecala.
Upiruci u pruceno telo pogled pun mržnje, Kanici je sada urlao:
- Mija, niska devojko! Slusaj dobro! Usled tvoga neverstva, ja, Kanici Hazama, ludim od ocajanja, za mene vise nema života. Svršeno je sa studijama! Sve je svršeno! Izjeden mržnjom prema tebi, Kanici, živ pretvoren u demona, žderace duše takvih životinja! Gospodjo... gospodjo Tamijama! Vi me više necete videti. Podignite glavu i vidite poslednji put kako sada izgledam, poslednji izgled mene kao poštenog coveka.
I ako vas pitaju šta je bilo sa Kanicijem, recite im:
«Ta budala je sišla sa uma sedarnaestog janurara uvece, kada je iscezla sa plaže u Atamiju.»
Mija je ponovo pala, iscpljena. Nije mogla ništa drugo sem da vice svoga prijatelja, sa ono malo snage što joj je još preostalo. Uskoro je primetila senku, koja se bez predaha penjala na brežuljak.
«Ah! pomislila je, Kanici me gleda poslednji put!» I vikala je ocajnicki. Glas coveka dopirao je do nje izdaleka:
- Mija!
- O, Kanici!
Ukrucena vrata, iskolacenih ociju, pretrazivala je po pomrcini, ali je senka iscezla. Povredjena, mislila je da jos prepoznaje Kanicijevu siluetu, ali je to bilo samo drvo.
Talasi su, tužno, ponavljali svoju melodiju. Mesecina sedarnaestog januara bledela je.
Poslednji put Mija izgovori Kanicijevo ime....

Ozaki Kohio

 

[PetarSamotnjak]

Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!

“Most preko večnosti”, Ričard Bah

 

[Vatreni Kamen]

Ima narodnih prica koje su toliko opstecovecanske da zaboravimo kad i gde smo ih culi ili citali, pa zive u nama kao uspomena na nas licni dozivljaj.
Takva je i prica o mladicu koji je, lutajuci svetom i trazeci srecu, zasao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladic je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji ce mu docnije pokazati put za povratak.

Taj mladic je olicenje opste i vecne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se covek ne izgubi i snadje, i da ostavi za sobom traga.

Znaci koje ostavljamo iza sebe nece izbeci sudbinu svega sto je ljudsko - prolaznost i zaborav.
Mozda ce ostati uopste nezapazeni?
Mozda ih niko nece razumeti?
Pa ipak, oni su potrebni, kao sto je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopstavamo i otkrivamo.
Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskusenja i pomoci nam bar time sto ce nas uveriti da ni u cemu sto nam se desava nismo sami, ni prvi ni jedini.


"Znakovi pored puta", Ivo Andrić

 

[PetarSamotnjak]

- Ja sam ljubomoran čovek. Ljubomoran sam na ovu čarapu.
- Zašto?
- Zato što ona može ono što ja ne mogu. Da ti ljubi celu nogu. I ljubomoran sam na ovo dugme.
- Jadno, nevino dugme.
- Nije nevino nimalo. Sa tobom je celog dana. Ja nisam.
- Pretpostavljam da si ljubomoran i na moje cipele. Zašto?
- Zato što će te odvesti od mene.

“Kraj jedne ljubavne priče”, Grejem Grin

 

[Nina]

Kako je samo knjiga divna stvar. To je ravan objekat napravljen od drveta sa fleksibilnim delovima na kojima je umetnuto mnogo zanimljivih tamnih žvrljotina. Dovoljan je samo jednom virnuti u nju i već ste u glavi druge osobe, možda nekoga ko je mrtav već hiljadama godina. Već milenijumima autor jasno i tiho govori u vašoj glavi, direktno se obraćajući vama. Pisanje je verovatno najveći ljudski izum, jer povezuje ljude koji se nikad nisu poznavali, građane razdvojenih epoha. Knjige razbijaju okove vremena. Knjiga je dokaz da su ljudi u stanju da prave čarolije.

Karl Sagan

 

[PetarSamotnjak]

Ceo život provedemo želeći da nešto distignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

”Prsten”, Horhe Molist

 

[Tanhojzer]

„Cilj mog života je bio da osvojim sve atribute samuraja. Tokom posleratnog perioda, kada su sve tradicionalne vrednosti bile izvrnute, često sam mislio i drugima otkrivao da je upravo više nego ikad to momenat za oživljavanje antičkog, niponskog ideala spajanja književne i borilačke veštine, umetnosti i akcije". - Jukio Mišima ,Sunce i čelik

 

[PetarSamotnjak]

Dvanaest glasova besno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno šta se promenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka ; ali, već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek.

„Zivotinjska farma“, Džordž Orvel

 

[Roibuš]

Žena na kamenu-Ivo Andrić

... za velike i teske promene svog zivota covek ne bi mogao nikad da kaze tacno kad su pocele. Cas izgleda kao da su oduvek bile tu, cas opet kao da su se malocas pojavile i otkrile njegovim ocima. Zatim, to je podmuklo i varljivo. Ta muka izgleda ponekad teska, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja svet i nece se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dodju dani i citave nedelje kad izgleda da "planine" i nema, da nije nikada ni bila, da ne moze uopste biti. Dok jednog dana, jednog trena, ne iskrsne opet i ne ispreci se pred nama, stvarna, ogromna, veca i crnja nego sto je bila pre tog kratkog i varljivog zatisja i olaksanja.

.......

Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u cem, ni u cem, ni u cemu! Nije cak ni cista! Ne samo sto paznja otupi, obzir oslabi, interes obamre, pa je covek sklon da se zapusti u odelu i drzanju, nego cak i samo telo kao da se tesko cisti a lako prlja. Samo od sebe, iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, coveku koji stari i podje za rukom da se odrzi uredan i cist, to je sterilizovana cistoca apoteke a ne cistoca cveta. A mladost je cista, jer se njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad jos nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije casna kad lici na sramotu koju skrivas a sakriti je ne mozes. Ni bora na licu. Bore ulivaju svakome postovanje, daju draz i toplinu licima skromnih starica i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore na licu lepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osecanja sa kojima ih ta zena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masazom zbrisati, cak kao da ne mogu - proklete bile! - ni oprati kako treba. U njima uvek ostaje senka starenja, kao sto na bronzanim i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo prasine u borama lica i naborima odela. Iza njih jedva vidljivih, a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe zene koja pocinje da stari - bije hlad i pustos, kao iz dubokih haluga i planinskih provalija. Takva je ta kleta starost da se sve okrece protiv onoga protiv koja je i inace sve, jer stari.

 

[Branko Lori]

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobjegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lijepa maska se promijenila, ali, kao i uvijek, jedinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje riječi koje je koristio oštri sjever da opjeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke sjeni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mjera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovjek ustaje na cvrkut ptice, potamnjeli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donijela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sjećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
Ova soba je nestvarna; ona je nije vidjela.
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po tijelu.

Horhe Luis Borhes

 

[Rusalka]

Morao sam očajavati, morao sam potonuti do najluđe od svojih misli,
do misli o samoubistvu, kako bih mogao doživeti milost, kako bi ponovo razabrao om,
kako bih ponovo pravo spavao i pravo se probudio.
Morao sam biti luda, kako bih ponovo u sebi našao atman.
Morao sam grešiti, kako bih opet mogao živeti.
Kuda bi me još mogao voditi moj put? Lud je, taj put, ide zavojima, mozda u krug.
Neka ide kako hoće, želim njime ići.
Siddharta, H. Hesse

 

[PetarSamotnjak]

Kad se u svijetu dogode zemljotresi, o njima se mnogo govori i priča. Bilježi se, dok traje, svaka sitnica. Bilježe se ljudske žrtve i imena žrtava. A zna se i koliko je, tom prilikom, porušeno kuća. Poslije nekoliko godina, međutim, broj ljudskih žrtava se zaboravlja, pa se uvećava, izmišlja, a pamte se samo mjesta, gdje je bilo zemljotresa.
Tako je i sa vulkanima i poplavama.
Dok vulkani gore, o njima ima bezbroj vijesti i podataka.
A kad se vulkani ugase, niko o njima ništa više ne priča, a izmišlja, ako priča.
Tako je i sa papirima iz prošlih vremena, koji govore o požarima, o kugama, o ratovima, pa i o seobama. Imena pojedinih familija, a još više imena pojedinca, iščeznu iz dokumenata. Zaboravljaju se čak i putevi čitavih rodova.
Pamte se samo mjesta grobalja.
Tako se, poslije brodoloma, na pučini mora, neko vrijeme još zna kraj pojedinca, ali kad prođe nekoliko godina, pobrkaju se imena davljenika i pamti se samo ime potonulog broda. Sudbina pojedinog čovjeka, ili žene, sitno je zrno pijeska, koji izbacuju, na obalu, bezmjerna mora, poslije bura. Smrt jednog čovjeka, ili žene, ček i kad, u tom istom trenutku, padne jedna zvijezda sa neba, ne traje duže u uspomeni ljudi, nego u mraku, jedan trepet, u mnogim treptjima noćnih svitaca.
Kod svih naroda je zabilježeno samo to, da je pojedinac zrno praha!

“Embahade”, Miloš Crnjanski

 

[Наутилус]

После извесног времена они се врате у Цариград (Ћирило и Методије, од хазарског цара), где саставе азбуку словенску од 38 слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравију, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре, 14/27 фебруара 869. год. Тада се Методије врати у Моравију и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6/19 априла 885 год. – ученици његови, Петочисленици, са св. Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ., у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

Из Охридског пролога св. Владике Николаја (Велимировића)

 

[PetarSamotnjak]

Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U lepoti se susreću dve obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovekova nejaka pleća. Rešavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnošljiva mi je pomisao da čovek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za lepotom, kao u doba mladalačke naivnosti. Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuđa, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori.

“Braća Karamazovi”, F. M. Dostojevski

 

[Nina]

"Samo je iskusni Enas znao da se iza zabravljenih vrata atelijera odvija mistirion, tajna, za umetnost sveta kao i za veru ona što se zbiva iza ikonostasa kad preko njega padne crna zavesa da sakrije čudo pretvaranja vina u krv pričešća. Sve do sada, predmet, ma na čemu majstor radio, nije postojao. Postojalo je mrtvo drvo i oblik koji je na predmet sećao. Tamo iza vrata, kao iza cme oltarske draperije, drvo oživljava. Sve do sada je svaki dobar pokret dleta vodio predmetu, a pogrešan se mogao ispraviti; od sada svaki mora biti pravi, svaki će ga pogrešan vratiti u nepostojanje. Neće to biti fizičko ništavilo. Predmet će ostati ali nikad više neće moći da bude što je bez tog suvišnog pokreta bio - jedini i završni oblik bogomdane suštine. Sebi jednak, sobom uobličen. Aristurgema. Remek-delo."
Borislav Pekic..Novi Jerusalem

 

[PetarSamotnjak]

"Kad volimo i iz dubine duše verujemo u nešto, osećamo se snažnijim od sveta i obuzima nas spokojstvo koje proizilazi iz čvrstog ubeđenja da ništa ne može da poljulja našu veru. Ta neobična snaga omogućava nam da uvek donesemo prave odluke u pravo vreme, a kad ostvarimo svoj naum, tek tada postajemo svesni vlastitih sposobnosti.

”Dnevnik jednog carobnjaka”, Paulo Koeljo

 

[Roibuš]

Ali i jeste neka neshvatljiva naslada kad ovladas mladom dusom sto tek rascvjetala.Ona je kao cvijetak kojemu najljepsi miris ishlapi od prve suncane zrake;treba ga u taj cas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu;mozda ga tkogod podigne!Ja osecam u sebi onu neugasivu zedju koja sve guta sto god putem sretne;ja gledam boli i radosti drugih sa samim sobom, kao hranu koja mi podrzava dusevnu snagu.Mene samoga ne moze vise strast da obezumi;prilike su u meni ugusile castoljublje;ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer castoljublje nije drugo nego zedja vlasti , a meni je najveca naslada -- podvrci svojo volji sve sto me okruzava.Probuditi osjecaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi - nije li to prvi znak i najveci trijumf vlasti?Da budes nekomu razlogom boli ili radosti , a da nemas na to nikakva posebnog prava- nije li to najsladja hrana naseg ponosa?A sto je zapravo sreca?Nasicen ponos.Kad bih ja sebe mogao smatrati za najbojleg i najmocnijeg covjeka na svijetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, nasao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi.Zlo radja zlo; prva nam bol pokazuje kako je ugodno druge muciti.Ideja zla ne moze ti uci u glavu , a da je ne bi zazeleo i ostvariti.Ideje su- organski stvorovi, rekao je netko; vec kad se rode dobiju oblik , a taj oblik je cin.Onaj u cijoj se glavi rodilo vise ideja, onaj i viseradi.Zato genij, prikovan za cinovnicki stol, mora umrijeti ili s uma sici, upravo kao sto covjek jake konstitucije umire od kapi ako neprestano sjedi i skromno se vlada.

Stasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj tko misli da ce one za citava zivota njime vladati.Mnoge se mirne reke pocinju bucnim slapovima, a nijedna ne skace i ne pjeni se do samog mora.Ali taj je mir cesto znak velike , iako skrivene snage;kad su misli pune i duboke , ne mogu bijesno da provale, dusa koja pati i koja se raduje, daje sebi o svemu tacan racun i uverava se da tako mora biti; ona zna da ce je bez oluje isusiti stalna sunceva zega ;ona se prozimlje svojim vlastitim zivotom-- mazi se i kaznjava kao ljubljeno dete.Samo u tom visem stanju poznavanja samog sebe moze covek oceniti Bozju pravednost.

Citajuci ovu stranicu, vidim da sam zastranio od svog predmeta...Ali cemu?...Ta ovaj dnevnik pisem ja za sebe , pa zato ce sve sto u nj unesem, s vremena biti dragocena uspomena...

,,Junak našeg doba" M.J. Ljermontov

 

[PetarSamotnjak]

Sutradan, u noći između 29. i 30. januara, ponavlja se scena: stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka...Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku da značenje identičnosti i neminovnosti kao što je neminovan sled dana i noći; različit je samo unekoliko taj mladić što go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj ćeliji)...Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim...Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci...ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.
Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegou odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremnim da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: “Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna”.
Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:
“Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!”
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, sa cevima okrenutim ka lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.

“Grobnica za Borisa Davidoviča”, Danilo Kiš

 

[Vatreni Kamen]

Hollis i March su znali da su kod Cooperovih nepozeljni, ali su svejedno dosli brojiti konje. Hollis jos cuje vjetar kakav je puhao onog dana kad su ih uhvatili. Cuje ga u svojim snovima i dok sece preko pasnjaka ciji je sad vlasnik. Bilo je nemoguce razumijeti sto je March govorila iznad huke vjetra, ali je Hollis vidio da joj je noga zaglavila izmedu dva kamena. Pudlica Annabeth Cooper je skljocala zubima;imala je iznenadujuce velike zube za psa svoje vrste i jamacno je zahvatila meso jer je iz Marchine ruke krvarilo.
"Nazvat cu policiju", viknuo je Jimmy Parrish, dovoljno glasno da ga cuju.
March je imala na sebi bijelu kosulju koja se na vjetru nadimala poput zastave. Znala je da je Hollis vec imao nekoliko okrsaja s policijom. U ljekarni su ga uhvatili u kradi nekih casopisa koje si nije mogao priustiti, a vlasnik prodavaonice alkoholnih pica cinkao ga je kad je pokusao kupiti pakiranje od sest limenki piva. On je bio gradski decko, doveden na Lisicji brijeg netaknutih gradskih navika, i March mu to nije zamjerala. No svejedno, jos jedna kap i casa bi se mogla preliti.
"Kreni", March mu poruci bezglasno, pokretima usana. "Idi", bila je uporna.
U strahu od policije, sluden vjetrom, Hollis se okrene i potrci. Hollis je bio brz, ali ne prode ni dan a da se ne upita sto bi se dogodilo da nije bio tako brz, da su ga uhvatili ili da je ostao na mjestu. Sto da su on i March proveli taj dan kod Maslinova jezeru umjesto sto su spijunirali na farmi?Zar se tako odreduju sudbine i buducnosti?Slucajan izbor, vjetrovit dan, pas koji ne zna gledati svoja posla?
Neki ljudi znaju tocan trenutak kad su sve izgubili. Mogu se vratiti u proslost i vidjeti to jasno kao na dlanu, ali ni za zivu glavu ne mogu shvatiti zasto to nisu primjetili dok se dogadalo. Zasto Hollis nije prestao trcati?Zasto nije ostao uz nju? Cekao je March - njemu se to cinilo cijelu vjecnost - na grbavoj sporednoj cesti koja je vodila od farme do Hilla. Kako je poslijepodne prolazilo vjetar je jenjavao, ali je krv koja je sumjela u Hollisovoj glavi zamijenila njegovu huku. U glavi mu je bubnjalo i sto je protjecalo vise vremena, to mu se glavobolja pogorsavala. Naposljetku, nebo je poprimilo boju tinte. Kad se pojavila March, gatalinke su se vec glasale a mjesec je plovio po nebu.
Drzala je u ruci pregrst ruza odrezanih u vrtu Annabeth Cooper;dok je trcala prema njemu stiskala je na prsima ruze vrste Unity, Double Delight i Peace. Eto sto je Hollis najprije ugledao:ruzicaste ruze u crnoj noci. Doslo mu je da zaplace i bio bi se rasplakao, da se March nije raspricala. Zapravo, nije slusao sto mu ona govori - u svakom slucaju nije mu se slusalo o tome kako je Richard Cooper faca ili kako je njegova sestra Belinda tako dobra srca da drzi oposuma za kucnog ljubimca i da ga hrani kruhom omeksanim u toplom mijeku i dopusta mu da spava na dekici u podnozju njezina kreveta, premda je gospoda Cooper zabranila bilo kakve zivotinje u kuci osim svojih pudlica. Ne, nije zelio cuti te pojedinosti, jer mu je bio dovoljan jedan pogled na Marchino lice da shvati sto se dogodilo. U jedno jedino poslijepodne, a sve zbog jednog glupog psa i kemanog zida, to se dogodilo. Izgubio ju je.
(...) Proslog proljeca nasao je crvenu ruzu na zemlji ispod ograde i to ga je osupnulo kao da je ugledao lokvu krvi. Nogom je odbacio ruzu ispod zivice zimzelena, no ipak ju je i dalje vidio kutom oka. Vidio je tu ruzu dugo nakon sto je usahnula i uvenula.

Alice Hoffman, Na ovome svijetu