Idemo mi tako, bolje reći, teturamo preko Albanije, iz ledare u ledaru, iz vučare u vučaru. Kad vako po strani, u jednoj zaravni, deca. Nisam i' brojo, al beše i' tridesetak.
I pukovnik Ivović, odnekud, među onom decom. Džarka vatru i priča im, a deca ga slušaju i cvokoću, dabome, prozebla deca, nije ovaki put za decu, nije ni za odrasle. E da je otadžbina zemlja otaca, mislim se, ne bi sa nama bila deca, sami bi mi završili ovaj pišljivi posao.
Milutine - veli mi Pavle - znaš li koji je dan? Danas su sveti oci.
Koji, bre, oci, sunce ti - neću da kažem. To je nekad bilo, dok su se oci deci poklonima drešili, sad je drugo, sad su oci decu vezali i u ledare i vučare zavukli, zarad otadžbine. Naopako. Ne znam samo kud su se dele majke i babe, što dozvoliše vaku propas, kako one ne odbraniše i ne zaštitiše svoju decu.
Milutine - veli mi Pavle - ne znam ni ja ko pokupi i povede ovu decu u ovu nesreću, a voleo bi znati. I voleo bi znati, veli, de su ovoj deci bili dedovi, i kako su smeli unuke zarad otadžbine da porinu u ove straote. Šta će im otadžbina bez unuka! Stra me, veli, da i moj otac nije poludio pa i on moju decu za mnom amo poslo. Zebem, veli, Milutine, sa dve strane. Ako mi deca u ovom ledenom paklu skapavaju od studeni i gladi, zašto ja trebam da se borim - za koju otadžbinu, za onu što mi je decu satrla! Pa ja ću, bre, da je rušim, neću da je branim, post ti tvoj! Ako bi tako bilo, njoj goreg neprijatelja od mene ne treba. I šta je to otadžbina! - sikće on. Teško mu, dabome, okrenuo mu se svet naopačke, ko i meni, nismo mi deca, nismo ni stoka. Nismo ni oficiri, ni popovi. Ne živimo od slave.
Pitaj pukovnika Ivovića - pokažem Pavlu u pravcu vatre. A tamo pukovnik Ivović sedi sa decom. Priča im šta će biti kada stignemo do mora. Laže decu da na moru ima voća koliko ti duša želi, i čaja zaslađenog. Neće da kaže da je more vodurina i bezdan.
E, na šta je saspeo pukovnik Ivović, da laže decu, popišam mu se na epolete. Da l' imaš koji zalogaj? - pita me Pavle i gleda onu decu.
Imam jedan krompir.
Daj ga deci. Oci su danas, red je, ja da imam štogod dao bi im.
Pa neću ni ja krompirom svoju guzicu da spašavam kad su deca u pitanju. Ponesem onaj krompir, a suze mi na oči, oću da se zagrcnem.
Pružim onaj krompir - deca me gledaju, grlo mi se steglo, ni jedne reči u meni.
Što plačeš, vojniče? - pita me dete, a ja se zarosi i plači. Al, opet, kažem sebi: Milutine, pomisli kako je onima koje su njina deca stigla u ovom paklu - Radoša stigao sin, dete se razbolelo i umrlo od groznice, a on mora dalje. A zašto? I protiv koga? Jesu li njemu veći krivci Nemci il ovi naši što su izmislili ovu dečiju strategiju?
