Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
... Ako se osecate lose, dozvolite sebi da se tako osecate u punom intenzitetu. Osecajte se stvarno lose jer nije vecno, a kada se budete osecali bolje, pretvorite taj osecaj u energiju. Naucite da svoje najdublje osecaje slobodno izrazite, tako cete postati sam svoj iscelitelj ... Otkricete najdragoceniju substancu koju egzistencija poznaje - LJUBAV !!!

...koliko je ljubav bitna? Ljubav dolazi u različitim oblicima ukusa i iskustva o tome. Ljubav je postupak otvaranja srca i povezivanje sa jednim električnim poljem, koje ljude međusobno spaja i koje vas na jedan način dodiruje, koje vas nikada ne isključuje. Listanjem knjige zemlje stalno nailazimo na činjenicu da ono što vas vodi naprijed, ove određene frenkvencije vibracija, ona nevidljiva snaga, je sa imenom ljubav. Ipak, među vama još nema spoznaje, što je razlog, zbog kojeg ste vi sada ovdje, da se skupe iskustva, da se nauči, da se prikupe podaci i da se zabavi...

... Budite mudri i ne hvatajte se prebrzo za odredjene ideje kao za neoborive realnosti, jer cvrste ideje sadasnjice su prevazidjeni uzori sutrasnjice ...

Barbara Marciniak
 
Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim.
Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga.
S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu,
farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje,
bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da
zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih
plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog.


Haruki Murakami "Južno od granice, zapadno od sunca"
 
Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nešto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa čak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju, ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, užagrenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad ili hladnoću, ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, ili majka ili neka brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili zato što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednički preživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenično bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava...

Mihael Ende - Beskrajna priča
 
"Postoji prošlost. Postoji budućnost. Dve ogromne gromade. Sasvim je jasno da nikad ne ulazimo ni u prošlost ni u budućnost...
Budućnost za nas postoji samo kao namera, a prošlost kao sećanje.
Pošto strelica vremena ima samo jedan, nepromenljiv smer, ne sećamo se budućnosti, niti se bacamo u prošlost da bi smo pravili planove.
Prošlost nas gura napred, budućnost čeka iza okuke.

Ja poznajem svoju prošlost i u njoj ne mogu ništa, ili gotovo ništa, da promenim.
U određenoj meri gospodarim svojom budućnošću, ali je ne poznajem.
Postoji iščezla prošlost, poznata i izgubljena.
Postoji neispisana tajanstvena budućnost, puna obećanja i zebnji.

U sredini je sadašnjost...Sadašnjost se neprestano pomera i ja se pomeram s njom...
Ovde ili onde pojavljuje se pukotina u zidu sećanja odnosno nade...ali svi hodnici i prolazi zauvek se završavaju u sadašnjosti.
Sadašnjost ne postoji, ali mi ni u jednom trenutku ne možemo izaći iz nje.

Čovek postoji samo u nečemu iz čega ne može pobeći i što je već nestalo, a što se zove sadašnjost."

Žan d Ormeson - "Priča Jevrejina lutalice"
 
Mada je niko nije zasejao, Livada ponovo postaje zelena.
Pita i ja polako zaceljujemo. I dalje ima trenutaka kada zgrabi naslon stolice i ne pusta ga dok napad ne prestane. Ja vristim dok se budim iz kosmara o mutovima i izgubljenoj deci. Ali, njegove ruke su tu da me utese. A s' vremenom i njegove usne. Tokom noci kad' me je obuzela ista glad kao onda na plazi, shvatam da bi se ovo svakako dogodilo. Da mi za prezivljavanje nije potrebna Gejlova vatra, potpaljena mrznjom i besom. Toga i sama imam dovoljno. Potreban mi je maslacak u prolece. Blistav i zut simbol budjenja, a ne unistenja. Obecanje da ce se zivot nastaviti, bez obzira na to koliko su nasi gubici neizmerni. Da sve ponovo moze biti dobro. Samo Pita moze to da mi da.
Posle svega voli da prosapce: "Volis li me. Istina ili neistina?"
Ja kazem: "Istina."

"Sjaj Slobode" Suzan Kolins
 
"Vi umete da računate vreme. Ja ne umem. U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija. Izmedju pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme. Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle."
 
"Ljudi nisu moji bližnji, oni su ti koji me posmatraju i sude o meni. Moji bližnji su oni koji me vole a ne posmatraju me, koji me vole uprkos padu, uprkos niskosti, uprkos izdajstvu, koji vole mene a ne ono što sam učinio ili ću učiniti. Samo sa Mej imam tu zajedničku ljubav, kao što drugi imaju zajedničku bolesnu decu." To svakako nije bila sreća. Već nešto iskonsko što se slagalo sa mrakom i izazivalo u njemu toplinu koja se završavala u nepomičnom zagrljaju, kao obraz pritisnut uz obraz - jedino, što je u njemu bilo tako jako kao smrt!"

Andre Malro "Ljudska sudbina"
 
Cini mi se da bi se danas moglo reci: slobodna zena je ona zena koja ume da odlucuje o svom zivotu. To je najbolja definicija koju je moguce dati. Biolozi ce reci da je , izmedju bremena gena od kojih se sastojimo, bremena vaspitanja koje nam je usadjeno i bremena drustvenog polozaja koji nam je nametnut rodjenjem, prostor slobodnog odlucivanja ostavljen ljudskom bicu uzan. Svakako jeste, ali sve pokazuje da on postoji i da u okviru tog prostora odlucujemo o svom zivotu. U slucaju potrebe, mozemo vise puta da promenimo odluku: svako ima pravo da pogresi Od petnaeste do sezdeset pete godine, kada kod zena prestaje svaka seksualna zelja, kako tvrdi Lu koja se u to razume, imamo dovoljno vremena da se bavimo jednim ili dvama poslovima, da vidimo mnogo sta , da volimo i prestanemo da volimo nekoliko muskaraca, da se smejemo i placemo ili pak posvetimo, ako imamo takve sklonosti, pedeset godina zivota voljenom zivotnom saputniku vetropiru koji se posle svakog neverstva vrati kuci kao da je na lastisu- i jednog dana je konacno nas, star i nemocan...
Ako smo tu sudbinu sami izabrali, a nije nam nametnuta , ako ne trpimo porodicni i drustveni pritisak, pritisak profesionalnog okruzenja i kruga prijatelja- svih onih koji u svakoj prilici veruju da bolje od nas znaju sta je za nas dobro- ukratko, ako ne dopustimo da drugi "upravljaju" nama, slobodni smo.Sto ne znaci da su eventualne greke iskljucene, ali ih bar cinimo slobodno!

Fransoaz Ziru, Lu prica o slobodnoj zeni
 
Bilo je sasvim rano jutro, ulice čiste i puste, išao sam na stanicu. Kad sam uporedio sat na jednom tornju sa svojim časovnikom,
video sam da je mnogo kasnije nego što sam mislio, morao sam veoma pohitati, strah zbog toga otkrića pokolebao me je kojim
pravcem da krenem, još nisam sasvim dobro poznavao ovaj grad, no srećom, u blizini je bio neki stražar i ja mu pritrčah i zadihano
ga upitah kojim putem treba da idem. On se osmehnu i reče: ''Od mene bi da saznaš put?'' ''Da'', odgovorih, ''pošto ga sam ne mogu pronaći''.
''Okani se toga, okani se'', reče on i okrete se snažnim zamahom, kao ljudi koji žele da ostanu sami sa svojim smehom.

OKANI SE - Franc Kafka
 
"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)
 
"Sanja njegove čvrste ruke, oseća njegove poljupce, njegova ruka klizi ispod njene spavaćice,
njegova usta lepe rojeve blistavih zvezdica na njen stomak,
ona uzdiše od zadovoljstva pružajući svoja usta da ih ljubi,
grli ga grčevito i tiho i tajno i kaže mu da ga voli.
...
Zašto se nije malo zaljubila, kao sve normalne žene,
malo, umereno, malkice, da sa tim može da živi,
da ima temu za sanjarenje, zašto se nije tako zaljubila,
nego ovako, krvnički, bez zadrške, celim svojim telom, svakom svojom mišlju,
poput poludelih junakinja ruskih romana?

Zašto ne može kao sve normalne žene, da ukalkuliše malo patnje u račun užitka
i nastavi sa svojim dobrim životom.."

„Gospodin Pogrešni“ - Mirjana Bobić Mojsilović
 
Poslednja izmena:
Jelena žena koje nema------Ivo Andrić

"Od samog pocetka"

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan,
mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
A to sto se ne pojavljuje , sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest
koja se boluje samo jednom u zivotu.
Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do
pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu.
I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja.
U maju retka i neredovita.
U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru , kad je sunce zitko
i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se
gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi......

Poucen svojim dugim iskustvom , ja znam da ona spava u mojoj senci
kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i
neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj.
Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja
koja je zena i avet.
...Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa
prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti?
Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od
svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju
priloziti sa mnom u grob?

"Na putovanju"

Jelena, koja se tako retko pojavljuje nna putovanjima,
je jos ponajcesce pored mene.
Zato volim da putujem sam i putujem cesto
Tako se desava, u srecnim trenucima, da se pojavi Jelena.
Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kazem,
jer to ni sam ne bih nikada mogao predvideti niti umem docnije sebi
da objasnim.

Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja.
Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja.
A meni valja ziveti, i cekati.
Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.

"Do dana danasnjeg"

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve redje, sve nejasnije,
ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu cinjenicu.
Da to ne bih mogao uciniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa
sve manje, nadajuci se uvek visem.
Tako sam celo jedno leto ziveo od jednog nerazumljivog i munjevitog
vidjenja....
Tako sam putovao svetom, najsrecniji covek sa najlepsom zenom kakva se mogla samo sagledati u predvecerje dugog dana mog samotnickog
leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda vise ne pomazu. Ono od cega bih hteo da
pobegnem ide sa mnom .....
A ono sto bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, zeleo
da vidim-ne javlja se vise ni u snu.
Jelene nema...
Putovanja za mene gube draz i smisao.

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se cini da je to bila obmana
samoobmanutog coveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo
za nju......
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam.....

Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.

Samo da ne izgubim nadu da je cekam!
 
Mali princ (Antoan de Sent-Egziperi) - odlomak

- Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema ...
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ...
 
nastavak

- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ...

Antoan De Sent Egziperi - MALI PRINC
 
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!
- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim.

Ex ponto, Ivo Andric ;)
 
Gospode, gomila sirotinje, za koju ste vi učinili žrtvu
Ovde je saterana, zbijena, kao stoka u sklonište.
Ogromni brodovi crni dolaze iz daljine
I istovaruju ih, pomešane na obalske mostove.

Tu ima Talijana, Grka, Španaca,
Rusa, Bugara, Mongola, Persijanaca.
To su cirkuske životinje koje preskaču meridijane.
Njima se bacaju komadi mesa crnog, kao psima.
Za njih je velika sreća ta prljava splačina.
Gospode, imaj milosti za narode koji pate.

BLEZ SANDRAR (odlomak iz ''Uskrsa u Njujorku'')
 
"Nisam još sreo ženu koja je u stanju toliko da vidi, koja posmatra tako pažljivo i sa uživljavanjem. Zato te volim.
Tvoj pogled me uzdiže.
I volim te zbog igrica koje smišljaš. Koristiš svoj mozak da bi oraspoložila druge....
Ti znaš ko si, odakle dolaziš, kuda želiš da ideš i šta ti je potrebno da bi život bio onakav kakav treba da bude.
Volim te zbog tvog čvrstog mesta u svetu.
A i lepa si."


"Čovek podnosi samo sebi slične – zar to nije rasizam ili šovinizam ili verski fanatizam?"


Bernhard Šlink – Bekstva od ljubavi
 
"Ne, nisam se zaljubio. Posle odredjenih godina covek se vise ne zaljubljuje.
Ta rec, koja nagovestava delirijum i gubljenje vlasti nad sobom vise nije prikladna.
Umesto toga, mi svoje ljubavnike proucavamo. Razmisljamo o njima. Okrecemo ih
u saci kao novcic iz neke daleke zemlje. A opet, i to je neka vrsta ljubavi."

Vilijem Lendej ~ "Misionarsko polje"
 
Od toga dana ne sustaje potraga za zvijezdom izgubljenom, od usta
do usta putuje krik da je svijet u njoj izgubio svoju jedinu radost!
Tek u najdubljoj tihosti noći smijuckaju se zvijezde i šapuću jedna drugoj;
''Uzalud sva ta potraga! Posvuda vlada neprepukli sklad!''


Rabindranath Tagore
 
NE RASPLAČI ŽENU
Sezan

Budi jako oprezan da ne rasplačeš ženu

jer Bog broji njene suze.

Žena je nastala od muškarčevog rebra,

a ne od njegovih stopala da se po njoj gazi.

Ne od njegove glave da se njome vlada,

nego od boka da mu bude jednaka.

Ispod ruke da bude zaštićena i

pokraj srca da bude voljena.


Talmud
 
Na podnožju brijega stoji tvoja kuća, uznosita i vedra izgleda, kao neprolazna, a mi znamo da ništa ne traje i da sve što stoji mora prije ili poslije pasti. Ali ti, koji tu kuću zoveš svojom, ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. Tako ti stojiš uspravno u stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. TO SE ZOVE SREĆA. Ivo Andrić
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

A
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
274
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
294
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
108
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top