Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Kutija za pisanje (M. Pavić) - odlomak

"Ljubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi.
 
Prastanje me je oslobodilo.Ako se stalno prisecate starih rana,time dajete moc i mogucnost onome ko vas je povredio,ali ako mu oprostite time presecate svaku vezu s njim.tada on vise ne moze imati nikakve veze sa vama,.Nemojte misliti da je prastanje neka usluga ljudima kojima ste oprostili,vec to ucinite sebe radi.
Ja sam recimo oprostio onoj deci koja su mi se nekada rugala i zadirkivala me.Nisam im oprostio zato sto sam hteo da ih oslobodim krivice.To sma ucinio samo da bih sebe oslobodio gneva i odbojnosti.Volim sebe,pa sam zeleo da budem slobodniji.
Oprostiti sebi vazno je isto koliko i oprostiti drugima..Ja sam gresio i vi ste.Lose smo postupali prema ljudima.Nismo bili pravedni prema njima.Pravili smo zbrku.Treba se osvrnuti i priznati da smo pogresili,izviniti se onima koje smo povredili i obecati da cemo se u budncnosti bolje ophoditi,za tim oproositi sebi i krenuti dalje.
S takvim stavom moze se lepo ziveti.
U Bibliji je receno da zanjenom ono sto smo posejali.Ako ste ogorceni ,besni,puni samosazaljenja i niste nimalo spremni da prastate,sta mislite kuda ce vas do odvesti?Kakvo vam zadovoljstvo moze doneti takav zivot.Odbacite sva mracna i pesimisticka raspolozenja,ispunite sr optimizmom i budite zahvalni,aktivni,puni saosecanja i prastanja.
Ja sam iskusio takvu promeu zivotnih stavova i mogu vam reci da mi je to promenilo zivot i uznelo me do visina o kojima nisam ni sanjao.To se moze desiti i vama.

Neki ljudi umesto da preuzmu odgovrnost,radije krive sve druge za ono sto ima se dogadja.Ako vam zivot dodeli pogresnu kartu i poremeti planove,mozete za to kriviti svemir,svoje roditelje ili bezobrazno dete koje vam je u trecem razredu osnovne skole ukralo sendvic.Sve to vam nece nimalo pomoci.Jedini nacin je da zavladate preokretima i promenjenim okolnostima i sledite svoju stazu.

Nik Vujicic 'Ziveti slobodno'.
 
Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

Paolo Koeljo..Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala
 
"Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih riječi umanjuju, a kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi, stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mjestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu a da nas ljudi čudno gledaju, ne shvaćajući što smo uopće rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana nego zato što je nitko nije razumio."


Stephen King - Jesen izgubljene nevinosti
 
"Došla sam do glavne premije života, a to je da nikome ne moram da se dodvoravam,
nikoga da blefiram, zavodim, očaravam, zamajavam, foliram, zavređujem, zaslužujem, trudim se i pretvaram...
umem, mogu i smem da budem ono što jesam i da se prikazujem u onoj boji i onoj svetlosti koju tog trenutka doživljavam kao svoju."

Ivana Kuzmanović - "Manje od tri"
 
Đerzonke od mahagonija

Velikom plantažom višanja u cvatu pogubljene reči i rečenice, k’o rojevi pčela, jure u nepoznatom pravcu, sumanuto, uplašeno, besno, opasno, tražeći pogodno drvo na čije grane će se okačiti u zajedništvu nekog smisla. Roj se uobličava crnom neobuzanom gomilom reči, bez ikakvog reda i poretka, čas razređen, čas gust, čas veselo lepršav, čas zloslutno opasan. Treba mu košnica jer je sigurnost plantaže ugrožena. Mogu se svaki čas pojaviti čelični avioni i poprskati ih otrovom protiv debelih gusenica koje se hrane mladim lišćem i novonastalih hibrida savremenih bolesti koje napadaju sve živo u cvatu. One uplašene i nemirne, izgubljene i nesigurne, reči i rečenice iskaču, izleću, obleću, zuje, vrte se u krugu i roje ko pčele zakačene na grani višnje u plantaži, čekajući pesnika koji od suvog starog drveta mahagonija pravi đerzonke na tri sprata i oslobađa ih od straha i od patetike. I čekajući vreme kada će se prestrojiti i početi da skupljaju nektar i od njega praviti gust med…

M.Lukić,,,odlomak iz knjge "Mladost bez starosti,,,"
 
,,Osveži se, pribra. Oči joj sinuše, obrazi zaplamteli, a po njima ulepljeni prameni joj kose... A sa svadbe jednako oro. Počeše puške. Isprva tiha, dugačka i monotona pesma, pa posle brža, veselija... A šupeljka pišti, te srce kida... Odjednom se razleže pesma:
Jovane, prvo gledanje...
Nuška skoči. Nije mogla više. Dohvati tepsiju i poče da igra. Nikad to neću zaboraviti. To beše nešto!
Znala je da nas niko ne može videti, pa je igrala, vila se, cikala, i prevrtala, kao da joj je od toga bogzna kako slatko dolazilo. Rastresla se, jelek razgrnut, košulja otklopljena, te joj grudi kao mramor blešte; kosa crna i vlažna, šiba je i mrsi se... Snaga joj se krši i vije kao zmija. Samo joj oči raširene, čudne, tamne, a opet tako svetle... Pesma i svirka sa svadbe sve jače. A mesečina se razastire i pliva, pliva... A ona prva pesma otuda još traje:
Za malo mi se, tugo, gledasmo!
Nuška se izvi natraske. Kosa joj dodirnu zemlju, prsa odskocise, rukavi joj se zavrnuse cak do ramena, padose dole. A ona, presavijena, drzeci tepsiju, koja blestase od mesecine, poce:
Jovane, prvo gledanje!...
U to se beše sva unela. Kao da beše pala u neki zanos, šta li? Onako otvorenih usta, kao da je gutala sve što dolažaše sa svadbe: i mesečinu, i noć, i sve, sve... Jedva se trže. Razgrnu jorgan, pade, uze me u naručja, prigrli, privuče u skut, i metnu moju glavu u nedra.
- Spavaj, spavaj! - umirivaše me i uspavljivaše, a sva se tresla, valjda od svega onoga što je oko nas sve silnije i silnije bivalo. Tresla se ona i sva mirisala, mirisala, tako mirisala!''

Nuška, Bora Stanković
 
Filozofija vina (B. Hamvaš) - odlomci

U letnji sumrak, ispred vikendice piti sentđerđehsko vino je najsvečaniji životni trenutak. Za tu prigodu treba prekriti sto žutim ili ružičastim vezenim stolnjakom, staviti u vazu cveće, i to ciniju ili suncokret, i čitati nekog od najvećih pesnika, Pindara, ili Dantea, ili Keatsa.

(...)

Piti možeš bilo gde, samo se nikada nemoj skrivati. Ako se kriješ, postaćeš poput bedra one žene koja čak ni košulju nije svukla prve bračne noći. Bićeš podmukao i slep. Možeš piti gde god želiš, ali svuda budi svestan sebe i čedan, jer to dvoje je jedno. Leti pij u vrtu pod drvetom, ili na verandi, a ako je velika žega, u hladovini sobe ili podruma. Budi bezbrižan. U tami se ne sme živeti. Uvek kaži: sad pijem vino. Nemoj pred sobom to poricati i nevolja će sama od sebe nestati.

(...)

Sve, dakle, zavisi od tebe. Svaka se duša rađa cela i ona svoju celovitost ne može da izgubi. Budi mudar, povrati svoju celovitost. Pij! Ono što ti ja nudim je ulje čistoće, ulje zanosa. Pij, a ostalo će doneti vino.

(...)
 
"Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kad
god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede
vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri
nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja
su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-
tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje
u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti."

Andric-Znakovi pored puta
 
- Una (M. Kapor)
"Prelazeći lagano prstima preko glatke kože usnule Une, tog putenog, ružičastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeći se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju ničim neometenog sklada, potpuno oslobođen sopstvene težine, ambicija, erotike, požude, bilo kakvih želja. Una je spavala sa svojom dirljivo napućenom njuškicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se širile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajući mu blago runo na grudima, po kojima je sredovečna jesen prošarala kosmatu preriju sedim. Ako je baš nešto i želeo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i šibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.
Eto, to je, dakle, ta sreća koju smo toliko dugo čekali! Kako je zapanjujuće jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirišem. Zbog ovakvih lepotica vođeni su dugi, iscrpljujući ratovi; muškarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveći broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im već presuše muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavši prečicom do lepote, verovatno potpuno slučajno, ali - imam je! istina, možda nezasluženo, ali - imam je! - ona je tu, i to, očigledno, više nije samo puki san pred jutro."

 
Odlomak iz “Stepskog vuka “- kad Hermina govori Hariju

…” Nosio si u sebi jednu sliku o zivotu, jednu vjeru i zahtjev, bio si spreman na djela patnje i zrtve, a postepeno si primjecivao da svijet od tebe ne trazi ni djela ni zrtve i tome slicno, da zivot nije herojski ep, sa junackim ulogama i ostalim, vec samo gradjanska bolja soba u kojoj su ljudi savrseno zadovoljni jelom i picem, kafom i pletenjem carapa, igranjem taroka i muzikom preko radija.A ko hoce nesto drugo i u sebi nosi nesto drugo, ono junacko i lijepo, ko obozava velike pjesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot.Lijepo.tako sam i ja prosla prijatelju moj! Bila sam darovita djevojka i predodredjena da zivim po nekom uzvisenom uzoru, da postavljam velike zahtjeve prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem zena jednoga kralja, ljubavnica jednog revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog mucenika.A zivot mi je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa- pa i to mi je bilo prilicno otezavano!Tako se to zbivalo sa mnom.Neko vrijeme sam bila neutjesna i dugo sam trazila krivicu u samoj sebi.Mislila sam da zivot, najzad, uvijek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lijepim snovima, tako sam mislila, znaci da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu.Ali sve to nije pomoglo.A posto sam imala dobre oci i usi, a posto sam bila pomalo radoznala, pocela sam veoma pazljivo da posmatram zivot, svoje poznanike i susjede, vise od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam vidjela, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A zivot i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna zena moga kova nema drugi izbor nego da bijedno ostari u sluzbi pored pisace masine nekog covjeka koji zaradjuje novac, ili da se za takvog jednog covjeka uda radi njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta djevojcure, isto je tako nepravedno kao i to sto covjek kakav si ti, usamljen, povucen u sebe i ocajan, mora da se masi noza za brijanje. Kod mene je bijeda mozda bila vise materijalna i moralna, kod tebe duhovna – ali je put bio isti.Zar mislis da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogusenje protiv jazza i svih tih drangulija! Shvatila sam sve to isuvise dobro, kao i tvoje gnusanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i stampe, tvoje ocajanje zbog rata, kako proslog tako i buduceg,zbog nacina na koji se danas misli, cita, gradi, svira, proslavlja i stice obrazovanje!U pravu si, stepski vuce, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moras da propadnes. Tvoji zahtjevi su odvise visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svijet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imas jednu suvisnu dimenziju.Ko danas hoce da zivi i da uziva u tome, ne smije da bude kao sto smo ti i ja. Ko umjesto ciguljanja trazi muziku, umjesto razonode radost, umjesto novca dusu, ko umjesto spekulisanja trazi istinski rad, i umjesto igre istinsku strast, tome ovaj ljepuskasti svijet ne moze biti domovina …”
H.Hese
 

"Izmicala mi je. – to sam osecao – u neku oblast koja vise ne zna za ime, nego samo za tamu, i mozda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vracala se. Ali vise nije pripadala meni, a mozda nikad nije ni pripadala meni... Ko uopste kome pripada i sta znaci pripadati jedno drugom – te gradjanske reci beznadne iluzije? Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc, sam sebi izgledao kao knjigovodja koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono sto mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudjena na smrt. Znam da za to postoje druga imena, jeftina, povrsna i nipodastavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Bozijim. Usamljenost trazi saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam... "




Noć u Lisabonu-
Erich Maria Remarque
 
Jedna od mojih omiljenih knjiga....

"Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
Na orbiti oko njega, na rastojanju od devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizniji, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.
Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima.
Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su napravili veliku grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.
A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.
Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.
Ova priča ne govori o tome.
Ali govori o toj užasnoj, glupoj katastrofi i nekim njenim posledicama."

Uvod Autostoperskog vodiča kroz galaksiju ..... D. Adams
 
"Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen život.
Odživi ga kao celinu a ne kao deo.
Nek se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni."

Sv. vladika Nikolaj Velimirović
 
"Čovek ti je taka živina - sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima,
najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da
ga i nije zadesilo ništa strašno. Panti još ponešto od to, nije da je baš
sve zaboravio, al i to nekako kao kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom,
ne njemu. Taka je to strvina. Voli da živi, živina."

Petrijin venac Dragoslav Mihailović
 
Ima ljudi kojima je staza posuta cvećem, dok drugi moraju gaziti po čičku i trnju.
Oni prvi imaju vedar pogled i nedužno im se lice smeši od sreće i blaženstva što
ga udišu; drugi se muče pod žestokim suncem na pustopoljini i mršte čelo, uvek
spremni da se brane, baš kao zveri. Jedno je ukrašavati telo purpurom i mirisnom
vodicom, a sasvim drugo nagrđivati se tetoviranjem koje se posle ničim ne da istrti...


Camilo Jose Cela....Pascual Duarte i njegovi zločini
 
Trenutno spava jedva dva i po casa dnevno, ali san o padanju sa kraja sveta jos ga povremeno muci. Ponekad mu se javi kada je budan, zato sto ljudi koji premalo spavaju tesko mogu da kontrolisu granice izmedju svetova jave i sna. Stvari izmicu izmedju ne cuvanih granicnih kamenova, izbegavajuci carinsku postaju...


Salman Rusdi, Sramota
 
Buka i bes (V. Fokner)

Dajem ti sat, ne da se prisećaš vremena, već da bi ga ponekad mogao na trenutak zaboraviti, da ne izgubiš dah pokušavajući da ga osvojiš. Jer bitke se nikad ne dobijaju. Čak se i ne biju. Bojno polje samo otkriva čoveku njegovu ludost i očajanje, a pobeda je uvek samo iluzija filozofa i glupaka...
Moglo bi se pomisliti da će se nesreća jednog dana umoriti, ali onda samo vreme postaje naša nesreća.
 
-Obraća ti se čovek koji ništa u životu i ne radi nego se zaglavljuje u sopstvenim stegama.
Niti zna šta je u toj zaglavljenosti bolje činiti, otimati se ili mirovati. Opredelio sam se za mirovanje iz čiste lenjosti, ne iz uverenja.

-Onima koji upadnu u živo blato savetuje se da miruju.

-To je zato jer se pretpostavlja da će neko naići i izvući davljenika koji lagano tone.
A može li se nadati spasiocu onaj ko u sebe tone?

„Mesečari iz Marguma“ – Mirjana Mitrović
 
PAOLO KOELJO - NA OBALI REKE PJEDRE SEDELA SAM I PLAKALA


Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.
 
Kako svoj život učiniti otelovljenjem mudrosti i saosećanja

To kako svoj život učiniti otelovljenjem mudrosti i saosećanja najveći
je izazov sa kojim se duhovni tragači suočavaju. Istina do čijeg smo
razumevanja došli mora svoj vidljivi izraz naći u našem životu. Svaka
naša misao, reč ili delo sadrže mogucnost da postanu živi izraz
jasnoće i ljubavi. Nije dovoljno samo posedovati mudrost. Verovati da
smo vlasnici istine znači postati upravo suprotno, to je direktan put
do toga da se pretvorimo u ukočene, gnevne pravednike. Same ideje i
sećanja nemaju oslobađajuću ili isceliteljsku moć. Penzionisanje u
prosvetljenosti, u kojem možemo živeti na starim lovorikama, ne
postoji. Mudrost je živa jedino dotle dok je živimo, pri čemu
razumemo da ona ima moć oslobađanja jedino dotle dok je primenjujemo.
Naš podebeli album duhovnih iskustava malo znači ako nema snagu da nas
održi kroz neizbežne trenutke žalosti, gubitka i promene. Znanje i
dostignuća malo znače ukoliko još uvek ne znamo kako da uspostavimo
kontakt sa tuđim srcem ili pak sa svojim sopstvenim.


Christina Feldman i Jack Kornfield: Stories of the Spirit, Stories of the Heart
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

S
Preporuke knjiga/izdavača
Odgovora
5
Pregleda
91
suzaa
S
A
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
290
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
313
quentin
quentin

Back
Top