Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno - da te nikada nisam ni sreo.Tada ne bih bio tužan, već prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.Ona je crna odeća.
druga strana sreće.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjiviji ako to dobijem... Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kući...


Erih Marija Remark - Doba života i doba smrti
 
Kada vas ljubav prizove, podjite za njom, premda su staze njene tegobne I strme. A kada vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mac , skriven medju perima njenim, moze povrediti. A kad vam progovori, verujte joj. Premda vas glas njen moze unistiti snove, ko sto severac opustosi vrat. Jer bas kao sto vas krunise, ljubav ce vas I razapeti. Isto kao sto vas podstice da rastete, tako ce vas I okresati. Kao sto se uspinje do visina vasih I miluje vam grancice najtananije sto trepere na suncu. Tako ce se spustiti I do vaseg korenja I protresti ga u prijanjanju njegovom za zemlju. Poput snoplja psenicnog sakupice vas u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas,dok ne postanete gipki; a onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu.
Sve ce vam to ljubav uciniti,ne bi li spoznali tajne svoga srca I u spoznaji toj postali deo srca Zivota. Budete li, pak, u strahu svome trazili samo ljubavni mir I zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju I odete sa gumna ljubavi u svet koji ne poznaje godisnja doba gde ce te se smejati, al’ ne punocom smeha svog I plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje nista, osim sebe I nista ne zima, osim od sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju, jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
I nemojte misliti da mozete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se ucinite vrednima, usmerice vase puteve. Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate jos I da zelite, neka vam ovo budu zelje:
da se istopite I budete razigrani kao potok sto peva svoj milozvuk noci…
da spoznate bol prevelike neznosti…
da vas rani sopstveno poimanje ljubavi…
I da krvarite drage volje I radosno…
da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim I uputite zahvalnicu za jos jedan dan ljubavi…
da otpocinete u podnevnom casu I razmisljate o ljubavnom zanosu…
da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu, a potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu I pesmom slavljenickom na usnama.

Halil Dzubran-Prorok.
 
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i
vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto, ostajemo. Malo pomalo naša muka, i vrtoglavica, i
užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno,
taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u
priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici pravalije
izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha
ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna
misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve
visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen
sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih
slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog
toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća
od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u
prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji
dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za
trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen;
jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš
ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi,
ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju,
okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.“

Bodler
 
"Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?"
"A čovijek osjeća potrebu ne samo da misli već i da kaže, čak i veću potrebu da kaže nego da misli. Tako se prazni, oslobađa napetosti. Riječ je odliv suvišne krvi, i rasterećenje od muke, privid slobode. Vlast bi trebalo da je njeguje i podstiče, a ne da je guši, da priređuje svečanosti govorenja, ili još bolje, psovanja, kao pjevanje, kao molitvu, kao čišćenje."
 
Ne znam kakva je sad,ja je pamtim po ljepoti.I po izrazu patnje na licu kakvo nikad više nisam vidio,niti sam dugo mogao da ga zaboravim,jer sam tu patnju ja prouzrokovao.
Zbog te žene,jedine koju sam volio u životu,nisam se oženio.Zbog nje,izgubljene,zbog nje otete,postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome:osjećao sam se poharan,i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj.Mozda sam se svetio sebi,i ljudima,nehotice,i ne znajući.Boljela me,odsutna.A onda sam zaboravio,zaista,ali je sve bilo kasno.

Meša Selimović - Derviš i smrt
 
Den Braun
DIGITALNA TVRĐAVA

Plaža de Espana Sevilja, Španija 11:00
Kažu da u smrti sve postaje jasno; Ensei Tankado je sada znao da je to istina.
Dok je grčevito stezao grudi i padao na zemlju, ophrvan bolom, shvatio je koliko
je užasna bila njegova greška.
Ljudi su se pojavljivali, nadnosili nad njim, pokušavajući da mu pomognu.
Međutim, Tankado nije želeo pomoć - bilo je suviše kasno za to.
Drhteći, on podiže levu ruku i ispruži prste. Pogledajte mi ruku! Lica oko njega
su zurila, ali znao je da nisu shvatili.
Na ruci mu se nalazio zlatni prsten sa gravurom. Za trenutak, oznake na njemu
zasvetlucaše na andaluzijskom suncu. Ensei Tankado je znao daje to poslednja
svetlost koju će ikada videti.
 
Ako mudrost leži u iskustvu,ko više zaslužuje da nosi ime mudraca:
da li pametan, koji se nešto iz stida, nešto iz plašljivosti ne prihvata
ničega ili ludak, koga ni od jedne namjere ne odvraća ni stid (jer ga nema).
ni opasnost (jer ne razmišlja)?...

Erazmo Roterdamski-Pohvala ludosti
 
Ona mi namiruje izgubljeno i dobijam vise nego sto sam zelio da imam. Moje zelje su bile maglovite i rasute, sad su skupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepsem od maste. Njoj priznajem sve sto ja nisam, a opet nista ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrijednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnoscu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba pretvorena u osjecanje. Ljubav je zrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Stvorio sam je kao divljak svog kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre, zastita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi…da trazi od njega obicne stvari, da zahtijeva i nemoguce, da osjeca odusevljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek sjestan da bi mu bez njega, strahovi bili preteski, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Mesa Selimovic
 
"Ja sam sluzio i gospodario, popovao i vojevao; putovao po narodnom poslu daleke puteve i kod kuce mirno sedeo i u mojoj basti vocke kalemio; vojevao sam opasne ratove i uzivao blagodet opsteg mira; sa carevima slobodno govorio, a kad kad me zbunio govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bezao od njih, ziveo u svakom blagu i izobilju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuce i gledao ih iz sume spaljene i srusene; vojvode su iscekivale zapovesti iz mojih usta i opet me sudba dovodila da pred onima sto su bili moji panduri na noge ustajem. - To je, deco, promenjivost sudbine, koju sam rano poznao i na koju se nikada nisam tuzio. Iz te promenjivosti naucite: da se ne treba u sreci gorditi ni u nesreci ocajavati."

Prota Mateja Nenadovic
 
Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

Stepski vuk -H.H
 
To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja
 
Nikada nisam prestala voleti tvoga oca, ni jedan jedini dan, zakljuci ona. Uvek je bio uz mene, pružio mi je najbolje što je mogao i želim ostati uz njega do kraja života. Ali srce je misterija, i ja još ne razumem šta se dogodilo toga popodneva. Ono što znam jeste da me je taj susret ucinio samopouzdanijom, uverio me da još uvek mogu voleti i biti voljena i naucio me nešto što nikada necu zaboraviti: kada u životu pronadeš nešto bitno, to ne znaci da se trebaš odreci svega ostalog. Ja ga se ponekad setim. Volela bih znati gde je, je li pronašao ono što je tražio toga popodneva, je li živ, ili je Bog preuzeo brigu o njegovoj duši. Znam da se nikada nece vratiti i samo sam ga zbog toga mogla tako jako i iskreno zavoleti- jer ga nikada necu moci izgubiti; on mi se posve predao tog popodneva..

Paulo Koeljo, “Brida”
 
Odjednom vidim da desetak lica koja se iskreno osmjehuju jer se vole, jer ne mogu da se ne vole – vrede vise nego malo sunca. To je to nase sunce, ljudsko sunce- ono je ona novost i promena koju sam tako zeljno cekao. Jeste kriza i jeste gadno, oblak sunce uhvatio, goru tama pritisnula, ali muska prsa jos nisu ohladnela i mi eto ponekad znamo da sami sebi sunce skujemo. Trpecemo jos neko vreme. Gresice se i prastace se – takav je zivot; ginuce se – takva je borba; nikad se vise necemo sresti svi mi sto se sad rastajemo, ali ovo malo sunca sto smo ga jedan drugome dali niko nam vise ne moze uzeti.

Mihailo Lalic: Lelejska gora
 
„Nešto ste ubledeli", rekla je plava zena, „je li sve u
redu?"
Viktor je pomenuo umor od putovanja, rano ustajanje i
mucninu prouzrokovanu nemirnim letom od Beograda do Hanovera.
„Kapetan je na kraju prestao da najavljuje nove turbulencije",
rekao je, „jer su se one nastavljale jedna na drugu kao
delovi slagalice."
Plava zena je ponudila da mu donese caj. Ugrejace mu stomak,
rekla je, i smanjiti osecaj mucnine, a na veceru ce otici
posle njegovog nastupa. Do tada, dodala je, sigurno ce povratiti
apetit. Onda se nasmešila i otišla po caj.
Sam u kancelariji, Viktor je u sebi ponovio sve što mu
je covek rekao i pri tom nezadovoqno odmahivao glavom. Kako
je tako nešto, pitao se, uopšte moguce? Istina, covek je rekao
da ima dokaze, ali Viktor nije bio spreman da poveruje u
to. Kako je mogao neko da zna kada ce se Viktor roditi, cime
ce se baviti i, uz sve to, da ce uzivati u psihoaktivnim svojstvima
nekih supstanci? Tako nešto jednostavno nije moguce,
pomislio je Viktor i zacvilio od muke.
Plava zena, koja se upravo vracala sa šoljom caja u rukama,
zastala je u vratima i rekla: „Da ne znam da ste vi tu, pomislila
bih da zaboravljena štenad doziva svoju majku."
„Cvilim jer mi ništa drugo nije preostalo", rekao je
Viktor, premda je odbio da objasni šta je hteo da kaze tom
recenicom.

David Albahari Tajno drustvo
 
"Ustala je i spustila čašu na kuhinjski sto. Iscepala je list iz kalendara i bacila ga u kesu za djubre. "Ja moram da znam čoveka", rekla je. Ti se pokrivaš nečim... ti si u stvari, sasvim drugi čovek od onoga o čemu pišeš. Volela bih da mogu da te znam, onako kako ja to hoću, samo pet minuta..."
"Izvoli", rekao sam, računajući da je ostalo još desetak minuta do njenog polaska.
"Jednoga dana ćeš opet doći na moja vrata i susedi će reći da ja više nisam tu. Zbog ljudi kao što si ti. Ja se zbog njih selim iz mesta u mesto...
"Jean", rekao sam, "reći ću ti gde leži greška. Jedina. Ti isuviše erotizuješ muškarca da bi ovaj posle mogao da dodje kod tebe, pije, i recituje Lorku... "

Milan Mika Oklopdzic "CA Blues"
 
„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto, ostajemo. Malo pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.“

Sarl Bodler Bodlerov predgovor za knjigu E. A. Poa "Djavo perverznosti"
 
"Tamo ili ovde,on moze biti samo jedno:sultan. I nikog nije bilo ko u njemu nije video sultana i ko nije uvidjao da taj covek ne moze drugo biti,iako zbog toga propada."
"Ja samo hteo da napravim sredstvo kojim bih savladao i osvojio svet,a sada je taj svet nacinio od mene svoje sredstvo."
"Tako zanesen i mlad,nije ni slutio sta sve moze da deli coveka od zene koju voli,i uopste ljude jedne od drugih."
"Ne te,ali takve oci on je vec gledao. Ima takvih ljudi koji se neceg plase ili stide,nesto zele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrze tudji pogled,u zelji da ga vezu za svoje oci i da mu tako ne dopuste da ide dalje i razgleda i ispituje crte njihova lica ili delove tela ili odecu na njima. Mladic je netremice,ispitivacki ali mirno gledao u fratrovo otvoreno,siroko lice.."

Sve su citati meni zanimljivi iz PROKLETE AVLIJE Iva Andrica. :heart:
 
"Glavno je, ne lažite sebe samog. Onaj ko laže samog sebe i svoju laž sluša,dolazi dotle da više nikakvu istinu ni u sebi, ni oko sebe ne primjećuje, i prema tome, ne poštuje ni sebe ni druge.
A, ne poštujući nikoga, prestaje da voli, i nemajući ljubavi da bi sebe zaposlio i zabavio, odaje se strastima i grubim nasladama, i u svojim porocima dolazi sasvim do životinjizma, a sve je to zbog neprekidne laži, ljudima i sebi!"


Braća Karamazovi-F.M.Dostojevski
 
Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan. I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da će sanjati svake noći, svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da bi on bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne aveti, a kada bismo svaki dan provodili u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismo gotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja kao što strepimo od buđenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesreće. I zbilja bi ono (spavanje) počinilo otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuđuje nas znatno manje nego ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja međutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: “Čini mi se da sanjam.” Jer život je san, samo malo manje nepostojan.

Blaise Pascal - Misli
 
Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili....

Jens Kristian Grendal - “Tišina u oktobru”
 
muskarac cezne za zenom ne razmisljajuci o deci,on trazi uzitak ili bezi od samoce...u svakom slucaju,on trazi nesto za sebe..
i zena takodje trazi srecu za sebe...deca kao da dolaze sama od sebe....

isto je i sa idejama koje budi zena...ona u muskarcu radja ideje,ali uopste ne znaci da ona nesto nesto svesno daje ili hoce da da...ona takodje moze da trazi samo vlastito uzivanje,da uzima muskarca za sebe,za svoju zelju,za svoj osecaj,i samim tim da daje zivot novim idejama...

a moze bas i nista i da ne trazi,tako da cak i ako ne zna,ako ne vidi muskarca,ako samo prodje pored njega i ne opazivsi ga,i samim svojim postojanjem moze da oplodi njegovu mastu za citav zivot...

beskrajno su razliciti nacini oplodjavanja duha...ponekad je za to potrebno uzivanje,sva lepota ljubavi,ponekad BOL,jak i dubok,sto prodire do dna duse..katkad je potreban ZLOCIN,odricanje,zrtva...

ponekad je dovoljna samo silueta kraj prozora...obris lika ili slucajni pogled koji razmene nepoznati prolaznici ..

ako je rodjenje ideje svetlost koja izvire iz ljubavi,onda ta svetlost izvire iz velikog plamena...i u tom stalnom plamenu,u kojem gori celo covecanstvo i sav svet,stvaraju se,oplemenjuju sve snage ljudskog duha i genija.....

p.d. uspenski
 
"......i tako upamti, kada ja odem ti neces nista izgubiti.
mozda ces dobiti nesto cega apsolutno nisi svjesna.
upravo sada sam ti dostupan jedino utjelovljen, zatvoren u odredeni lik i oblik.
kada odem, kuda mogu otici?
Biti cu ovdje u vjetru, u oceanu: i ako si me voljela, ako si mi vjerovala, osjetiti ces me na tisucu i jedan nacin. U tvojim tihim casovima iznenada ces osjetiti moje prisustvo.
Jednom kad sam bez tijela moja svejst je univerzalna.Sada trebas doci k meni.Onda me neces trebati traziti.
Gdje god budes..tvoja zed..tvoja ljubav..i naci ces me u sredistu svog srca u cistom otkucaju tvog srca.."

osho
 
Naša elektronska pošta i SMSovi postali su zbirka najlepših ljubavnih pisama i poezije...
Tuširala sam se mirišljavim sapunima, nanosila kreme i eterična ulja na različite delove tela,
palila sveće i mirišljave štapiće i lelujala na notama ambijentalne muzike dok me ne prene zvuk telefona i tihi, uzbuđujući glas moga elektronskog dečka.
Čekala bih ga spremna, nasmejana i podatna kao da će svakog trenutka uspeti da demonstrira poslednje dostignuće nauke i tehnika : teleportovanje putem mobilnog telefona...

Onda sam ga jedne večeri, razgolićena u svojim razbludelim željama, zamolila da mi obeća da će mi sve te reči ...
šaputati pod pazuh, blizu pupka, u sam vrh prepona, u rupice pri dnu kičme koje izgledaju kao osmeh na mojim leđima.
Obećavao mi je i naglašavao jednu po jednu reč : začuđujuće, uzbuđujuće, izluđujuće, očaravajuće, šapućuće, zbunjujuće...
Izgovarao bi ih tiho, pa glasnije, sporo, zatim ubrzanije, isprekidano pa tečnije, ozbiljno i smejući se...
A ja bih stezala slušalicu ne osećajući bol od pritiska na svom zacrvenelom uhu, ćutala bih zajapurena, sve ubrzanije dišući,
moje telo ponekad bi se trznulo i protreslo mi misli, pa bih mu rekla :
-Filipe, stani...Polako...Gušim se...Vrisnuću...
-Diši Jelo, ne zaustavljaj dah. Lagano, bez grča, bez zastoja...Kad osetiš da bi se stegla, ti se opusti...
Tako se udvostručuje uživanje, tako se umnožava energija...Taaako...Jesi li se smirila...Dobra devojčica...Očaravajuća, zadivljujuća, začuđujuća...

Tako su počela naša prva bestelesna spajanja. Snažna i bezgranična. Nadahnjujuća, inspirišuća, omamljujuća...

Manje od tri – Ivana Kuzmanović
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

S
Preporuke knjiga/izdavača
Odgovora
5
Pregleda
217
suzaa
S
Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
305
Black_star
Black_star
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
133
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top