Odlomci knjiga koje volimo

[Наутилус]

Посвадио се Насрадин хоџа са неким око нечега, па кад не могаше да се лепо погоде, оду обојица мешћему кадији, да им он пресуди. Онај његов противник понео ћуп масла, а метнуо га под џубе, да га да кадији. Виде то хоџа и зна лепо зашто то носи, али немаде ништа да понесе, него узе и метну нешто под џубе па одоше тако обојица пред кадију.
Кадија их саслуша и сада хесапи.
- Онај ми дао већ што је имао, а овај још није, а нешто држи под џубетом и показује ми очима: дај да и то добијем.
Тако је мислио кадија, па да Насрадин-хоџи за право, а онога отера празних шака.Онај оде и кад осташе сами у мешћеми, запитаће кадија Насрадина: шта му је то под џубетом, а овај извади и показа једну каменицу.
- Ама, зар то кадији под колено, никакав човече?! – рече кадија.
- У главу би , видиш ово добио, само да ниси право пресудио! – рече Насрадин и остави кадију.

Насрадин хоџа – сакупио Стеван Сремац

 

[palma]

Kada žene ne bi bile smešne, nikada ne bi bile ružne. Biti ružna od Boga, to može da se popravi. To mogu da spasu prijatne, dobre oči, ljubazan izraz lica i uopšte nešto milo što bi vredelo pomilovati. Mnogo je gori smešni, neobjašnjivi nesporazum koji ženama izvire sa lica. Uvek mislimo o sebi da smo nešto što nismo. Mislimo da smo zavodljive, a bile bismo šarmantne kada ne bismo mislile tako. Mislimo da smo demonske, a u stvari smo male, nezasite i nesavladive životinjice. Zamišljamo da smo dramske umetnice, a često smo samo izveštačene majmunice.
A to je sve zato što ne umemo da vidimo sebe u ogledalu. Posmatrajte žene kada vade pudrijeru i ogledalce. Na licu im uvek zasija izraz zadovoljstva, iako mozda samo na tren. Ali promene izraz lica pre nego što se pogledaju u ogledalo. Nikada žena ne izgleda tako ozbiljno kao kada se sprema da se pogleda u ogledalo. Navuče svoj najbolji izraz, najsladje i najlepše lice koje moze da napravi. I tek onda se pogleda...
Verovatno zato i ne vidi kakva je.
/Milena Jesenska "Put do jednostavnosti"/

 

[Наутилус]

Јел' то она Милена, Кафкина љубавница што јој је Кафка писао љубавна писма. Писма јесу лепа, изузетно лепа, али сам се увек питао како то да се на једну забрањену везу гледа тако кроз прсте, чак ни кроз прсте, јер била је удата па је таква веза неморална и са њене и са његове стране. Питао се често да ли је у очима људи сваки недоличан поступак познатих људи прихватљив, а који би код обичних, ситних људи та иста ствар била крајње неприхватљива.

Иначе, овај цитат је баш добар, свиђа ми се.

 

[palma]

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnom stranom. Ako ta stranica nije zanimljiva, neće pobuditi želju za čitanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov podstiče. Naslovna strana kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slični mojima, imaju istu privlačnost kao i oprema knjige. Medjutim, većina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što većina čitalaca ne mari za izdavača knjige. Stoga žene s pravom posvećuju toliku brigu licu, odeći i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepoćom potaknuti radoznalost i želju da ih pročitaju. Ali kao što ljudi koji su pročitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
/Djakomo Kazanova "Memoari"/

 

[Наутилус]

А зато ја, значи, одмах окрећем књигу и гледам је позади – посматрам је као жену!

 

[Наутилус]

Ко два зеца лови ниједног не улови, каже народна, или, тачније, простонародна пословица. А ја кажем овако: изузеци који се непрестано понављају, постају опште правило. Полетео је за другим зецом, то значи, полетео је за другом дамом – и резултат није био никакав. Кад човек једанпут нешто ухвати, то треба и да држи. Где треба радити брзо он оклева.

МЛАДИЋ, Достојевски

 

[Rusalka]

Sloboda, slobodni um i nauka zavešće ih u takve prašume i dovesti pred takva čuda i nerešive tajne da će jedni od njih,
nepokorni i svirepi, uništiti sami sebe, drugi – nepokorni, ali slabi, uništavaće jedni druge,
a treći, koji ostanu, slabi i nesrecni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće: Da, vi ste bili u pravu, jedino ste vi znali njegovu tajnu,
i mi se vraćamo vama, spasite nas od nas samih.

"Braća Karamazovi"​

 

[Наутилус]

Има три врсте подлаца на свету: прво, наивни подлаци, то јест, они који су уверени да је њихова подлост највећа племенитост; затим подлаци који се стиде своје сопствене подлости, али ипак је не напуштају; и најзад, просто подлаци, чистокрвни подлаци.

МЛАДИЋ, Достојевски

 

[palma]

Kad strast prvi put dođe u poznijim godinama, odricanje od nje je teže. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo đavolski izbori. Da li će reći zbogom svemu što poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da će ponovo videti kopno? Hoće li odbaciti svakodnevne stvari koje su činile život podnošljivim i zanemariti osećanja starih prijatelja, možda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoće li se poneti kao da su dvadesetak godina mlađi, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno neće.
A ako to i učine, moraćeš da ih svežeš za katarku dok lađa isplovljava, jer je zov sirena jezivo slušati i mogli bi poludeti kad pomisle šta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naučiš da žongliraš; da činis ono što smo mi činili devet noći.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treći je da odbiješ strast. Onako kako bi razuman čovek odbio leoparda u kući, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi računati da ćes lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaćeš makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim što mu se daje.
Posle devet noći mora stići deseta i nakon svakog očajničkog sastanka, očajavaćeš za još jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbiješ, a onda otkriješ da ti kuću pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dođe u poznijim godinama, teško se podnosi.
/JANET VINTERSON: Strast/

 

[Наутилус]

Драги мој, треба човек да подноси ситне непријатности у животу, без непријатности не треба живети.

МЛАДИЋ, Достојевски

 

[palma]

Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali, ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo.
/STIVEN KING: Četiri godišnja doba/

 

[Наутилус]

О жени не треба говорити трећем лицу; треће лице не може да схвати. Ако цениш жену не узимај повереника; ако себе цениш, опет не узимај повереника!

МЛАДИЋ, Достојевски

 

[palma]

Ljubav je, kažu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U čudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no sto sam mislio. Kao i većina ljudi uživao sam u toplim večerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji čovek i nisam osećao zanos o kojem sam čitao. Čeznuo sam za osećanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reći. Reči kao što su strast i zanos... svi ih naučimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrćemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju priču o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noći ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, čeznemo da nešto osetimo.
/JANET VINTERSON: Strast/

 

[Наутилус]

Веруј, живот сваке жене, ма шта да она иначе говори, - састоји се у вечном тражењу да се коме потчини, он је, тако да кажем, жеђ за потчињавањем. И запамти то, - без изузетка.

МЛАДИЋ, Достојевски

 

[palma]

Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja.
/ANAIS NIN: Erotizam u žena/

 

[Наутилус]

Ви знате да је човек који не верује потпуно у чуда, увек највише склон предрасудама.

МЛАДИЋ, Достојевски

 

[REVELIN]

... sada se moja unutrašnjost sastoji od:
a) predsoblja (prosto zato što se negde mora ući),

b) prijemne sobe, predviđene za stranke koje nisu zaslužile da se duže zadržavaju u mojoj duši, ali, ako su uporni i baš im je do čekanja, neka čekaju,

c) prostrane, sunčane, prijatne dnevne sobe, organizovane tako da se, po potrebi možeš i osamiti u poneki kutak, kao što je klub-garnitura, sa TV-om,
kutak sa bibliotekom, dve-tri ogromne terase itd. Tu borave meni dragi ljudi, gosti koji manje-više redovno svraćaju i ostaju koliko god žele,

d) kuhinje i trpezarije kao najvažnijih prostorija, okupljanje oko ognjišta gde se hranimo, grejemo i krepimo, gde delimo hleb i so naših duša, gde kuvamo
i zakuvavao, dodajući misne trave i skupocene začine,

e) niza pomoćnih prostorija u kojima skladištim ono što nije neophodno potrebno da bude uvek pri ruci, ali sa utešnim saznanjem da je ipak sve tu, nezagubljeno i neizgubljeno,

f) podruma, tabu-mesta, u koji se silazi mračnim stepenicama. On je pun neprebolnih rana jada i s njima u vezi nastalih neuroza. Kada se stvari u gornjem nivou duše iskomplikuju,
prinuđena sam da siđem dole, da iz temelja pretresem avetinjski podrumski sadržaj, u nadi da ću pronaći mesto kuršlusa i moći da ga popravim,

g) nekoliko spavaćih soba u kojima se smeštaju oni koji uvek prebivaju u mojoj duši. U dugim i sporim satima noćnih nesanica od kojih tako strašno patim, volim da odškrinem vrata
i uverim se da su tu meni najdraži ljudi, da im je dobro, da mirno i duboko dišu u snu . Ponakad im priđem, tiho, na prstima i spustim poljubac na čelo.

Marija Jovanovic - Enterijer

 

[Prezlamen]

 

[palma]

Od toga dana, sve što je nekada bilo važno, postalo je lažno i dosadno. Propustao sam stvari koje nikada ranije ne bih propustio, izmišljao lukavstva i putovao da bih za trenutak video njen osmeh. Za nju sam bio sve ono što je u jednom trenutku moglo da joj pričini zadovoljstvo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, govorljiv i ćutljiv, uljudan i lud, bogat i siromašan. Kada je shvatila u kakvom sam stanju, stavljala me je na različite probe. Za mene je bilo zadovoljstvo da joj služim; nije mogla da smisli želju koju s lakoćom ne bih ispunio.

Onda je shvatila da je volim više nego bilo koji muškarac i nastupila su mirna vremena, ona me je razumela i prihvatila moju ljubav. Videli smo se hiljadu puta, putovali zajedno, činili nemoguće da prevarimo svet i budemo zajedno.
Trebalo je da budem srećan. Ona me je volela. I neko vreme sam bio srećan, valjda.
Ali moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Sada kad sam uživao u toj sreći i više nije bilo potrebe da bilo šta žrtvujem, kada sam bez mnogo truda od nje dobijao osmeh i poljubac ili noć ljubavi, u mene se uvukao nemir. Nisam znao šta nije u redu, postigao sam više nego što sam u svojim najsmelijim snovima zamišljao. Ali bio sam nezadovoljan. Kao što sam rekao, moja sudbina nije bila da osvojim ovu ženu. Ako se to i dogodilo, bilo je slučajno. Moja sudbina bila je da patim zbog ljubavi i kada je svest o tome da posedujem svoju ljubljenu počela da leči i ublažava te patnje, ja sam osetio nemir. Neko vreme sam odolevao, a onda sam mu se iznenada prepustio. Napustio sam ženu...

Otputovao sam i vratio se posle godinu dana. Bilo je to neobično putovanje! Čim sam se udaljio, u meni je počela da gori stara vatra. Što sam se više udaljavao i što je više vremena prolazilo, sve me je više mučila strast i ja sam joj se radovao i nastavio da putujem celu jednu godinu, sve dok taj plamen nije postao nepodnošljiv i primorao me da se vratim voljenoj.
Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta me je oteralo od nje i sta me je vratilo njoj. Da li sam to i sam znao?...
/Herman Hese - SREĆAN JE KO UME DA VOLI/

 

[Siver]

Što volim te mlečne, paperjaste putanje kalemegdanske! Uvek mlade, pa zimi, pod snegom, tople zato. A vidik je, s parapeta centralne staze nad ušćem, prozračan i dubok kao ogledalo, pa se kula Sibinjanin-Janka čini slikom drugog, istog Pobednika; Bežanijska kosa odjekom Čukarice i Košutnjaka; leva je obala odraz desne (ne, nikako ne zna koja je od njih odraz druge, jer ogledalo što ih ponavlja iste, ne otkriva tajnu i pušta nas da se krećemo, podjednako neprosvetljeno, levom i desnom obalom). Otud ta providnost u beskraj, inače izlišan: sve se divi drugom u sebi i sebi u drugom, sve je zadivljeno i svako izražava svoju zahvalnost što jeste i što je tako lepo to jestenje, da se i pogledi muškaraca očiste tu i oslobode glupe gladi za brzim strujama naelektrisanog uvek mesa. Tu se saznaje nešto veće, lepše i trajnije od premunjevitog brutalnog pražnjenja gromova


Radni naslov beskraja, Oskar Davičo

 

[REVELIN]

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.


Kristijan Grendal - Tišina u oktobru

 

[palma]

Uživanja koja je imao sa mnom činiće mu se sada još privlačnija, jer sam ga bila pustila da se muči svojom žudnjom. Ponizila sam ga do skota pre no što sam klonula, pa čemu sad ovaj prekor kojim bunim samu sebe? I on je bio samo slučaj, da bih najposle opet zadovoljila tu potrebu duše koja mi se stalno vraća, da se uzvisim, da čeznem. Nisam više mogla da odolim toj želji, a ne njegovim pogledima. Nikad me neće zaboraviti. Voleće me, jer sam svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje bele grudi, nego i moja nepristupačnost biće znaci savršenstva i, skoro, božanstva. Patiće, ne samo zato što neće moći da uživa sa mnom časove ludila i zanosa, nego i zato što neće znati, bez mene, čime više da zavara dušu.
/Miloš Crnjanski – KAP ŠPANSKE KRVI/

 

[Vrela Cica]

Uzmi ti pare, pa onda filozofiraj. Sedi na avion za Grcku i gledaj one rusevine. Slikaj se tamo, donesi komsijama maslinovo ulje i magnete prijateljima i boli te uvo.

Sabrana dela Vrele Cice, Tom 3

 

[palma]

Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi pre toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i svešću, iščekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbežno, da istina uvek nađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobni trenutak, jer poštuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseća, zna da je moguće uživati čak i pre nego što dotakne drugu osobu. Reči, pogledi, sve to sadrži tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava pre samog seksualnog odnosa. Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti. Kada je strast velika, seks dolazi da bi dovršio ples, ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljubljen, uvek vodi ljubav, čak i kada to ne radi. Kada se tela susretnu, to je samo prelivanje čaše. Mogu ostati zajedno satima, čak i danima. Mogu započeti ples jednog dana, a završiti drugog, ili čak i ne završiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjača odlučnost i volja ovog sveta ne mogu sprečiti da ljubav izmijeni pravila igre u jednoj sekundi.
/Paulo Koeljo - 11 MINUTA/

 

[REVELIN]

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu.
Slađe je snevati nego li zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san,
san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih
šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim
topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija
a iz obasjane daljine dopire zvon od klepetuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih
konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!


Bora Stanković - Uvela ruža