Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Ako ikada srce zaboli, duša se razdraga i slatka tuga obuzme dušu - to je pri uspomenama na prošlost, minule dane, rodno mesto, drugove iz detinjstva... One koji su pomrli spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one koji su još živi gledaš čudom kako su se promenili...

Gledam živu, tesnu ulicu, ograđenu visokim zidovima, s velikim kapijama i razgranatim drvećem, koje se pruža, te je kiti zelenilom. Slušam viku drugova, gde me zovu da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Vidim majku kako pogurena ide po bašti i bere razne trave, pa sve to sa uskršnjim jajem i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ruža.

Sutra je Đurđevdan!

Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrćanje popaca, sve to klizi, bruji i obuzima dušu, a ona drhti i strepi. Htela bi da poleti, ali ne zna kuda? Da brojim zvezde? Da pevam?... Sa ulice se čuju glasi i bat koraka. Poneko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i polako, dršćući, utone u ovu slatku, letnju, tihu, večernju tišinu!...

Bora Stanković - Slatka tuga( iz pripovetke Djurdjevdan)
 
"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

“Nepodnošljiva lakoća postojanja”, Milan Kundera
 
''Видео сам те на вратима јавне куће у Кјоту и нисам веровао да смишљаш освету за свог господара, држао сам те војником без вере и пљунуо сам ти у лице. Дошао сам да ти дадем задовољштину.'' Рече то и почини харакири.
Борхес, Опћа повијест гадости
 
"Svaki čovek čim dospe makar do mladalačke zrelosti duha, počinje da podozreva da život nije farsa; da nije čak ni ljupka komedija. Da se rascvetava i da daje plodove na osnovu suprotnosti najdubljih tragičnih ponoraa suštinske tajne u koje poniru koreni njegovog postojanja. Prirodno nasledje svakoga ko je pripravan za duhovni život je neukrotiva šuma u kojoj zavija vuk i krešti bestidna noćna ptica."

“Bestidna noćna ptica”, Hoze Donoso
 
Жене скадарске, па чак и мухамеданке, имају већу слободу но у осталим турским варошима те се чак и по пазару крећу. Жене су скадарске чувене са лепоте а међу Латинкама (католикињама) има их ретких лепотица, премда се доста и мажу.
Нушић, С Косова на сиње море, 1894.
 
Poslednja izmena:
"Ko se nije odricao zabluda iz mladosti, veruje da je to bolan proces. Menjanje pogleda je, ipak, sama evolucija. Mladalačka opčinjenost je u mnogim slučajevima, samo služenje nezrelom traganju za božanskim silama u sopstvenom biću, otpor dolazećim saznanjima o ograničenosti pojedinačnih moći. Tek puna istina u kružnoj liniji zatvara zablude u prsten."

„Bežanje od sreće“, Milenko Vučetić
 
"Velika, lagano zaobljena prostorija. Zidovi su priblizno zumanjak, pod spinat.
No ono sto najprije upada u oci jest sveprisutnost crvene boje,
one tamne crvene koju obicno zovu govedja krv,
no za koju biste vi predlozili sljedece nazive: klaonicki crveno,
vampirski crveno, ljudozderski crveno, bijesno crveno, psihoticno crveno, crveno kao ubojstvo,
crveno kao noc silovanja, crveno kao proliveno i povracano vino,
crveno kao porod u ilegalnoj klinici, mucenicki crveno, crveno nesreca..."

Pierre Merot - Sisavci
 
- Postoji jedna vrsta ljudi, mezimaca Božijih, čija je sreća, kako izgleda, genije i kojima je genije sreća. To su deca sunca koja se titranjem i odrazom sunca u očima na lak, prijatan i mio način, sve igrajući se, promiču kroz život, a ceo svet se vrti oko njih, ceo svet im se divi, hvali ih, zavidi im i voli ih, jer je i sama zavist nesposobna da ih mrzi. A oni vas gledaju detinjskim pogledom, podrugljivo, mazno, ćudljivo, obesno: sa osunčanom ljubaznošću, sigurni u svoju sreću i u svoj genije, i kao da sve to ne može ni biti drukčije...

Što se mene lično tiče, neću odricati slabost da bih želeo spadati u te ljude. A sve mi se, svejedno da li s pravom ili ne, opet i ponovo čini da sam nekada i ja među njih spadao: to je potpuno "svejedno", jer priznajmo pošteno: glavna je stvar za šta čovek sam sebe smatra, za koga se izdaje, za šta se sa sigurnošću izdaje!

Možda bi stvari stajale drukčije nego sada da se ja nisam odrekao te "spoljašnje sreće", oslobodivši se služenja "društvu" i udesivši sebi život mimo "sveta". I zato, kao što se samo po sebi razume, ni za trenutak ne dolazi u sumnju moje zadovoljstvo, niti se u njega može posumnjati, niti se sme posumnjati - jer, ponavljam, i to ponavljam naglašavajući očajnički svaku reč: i hoću i moram da budem srećan! Shvatanje "sreće" kao zasluge, u neku ruku, genijalnosti, otmenosti, ljubaznosti, shvatanje "nesreće" kao nečega ružnog, buljinski mračnog, prezrivog, jednom reči bilo šta smešno meni je isuviše svojstveno da bih, da sam nesrećan, bio u stanju sebe i dalje poštovati.

Iz pripovetke Pajac- Tomas Man: Deca sunca
 
"Niko ne može da poseduje nikoga. Jer, šta vredi verno telo kad je duh samom svojom prirodom neveran?"
"Svi mi tražimo nekog ljupkog da mu budemo neverni."
"Ovde je najzad bio neko koga nije mogla da kazni svojim neverstvima - nepodnošljiva, ali divna novina."
"Polna ljubomora je najčudnija zverka i u stanju je da se svuda nastani, čak i u sećanju."

“Aleksandrijski kvartet”, Lorens Darel
 
Sijena, kao i drugi stari i čuveni toskanski gradovi, dočekuje malo stanicom talijanske palanke, a nad njom se, u prozorima leprša rublje koje se suši.

Sva je brdovita, strma, uzana i zagušljiva i lepi san putnika o njoj, raspline se pri ulazu u varoš, u zakrčenim ulicama, punim odrpanaca, pred dućanima i podrumima, iz kojih se ori strašna dreka. Vlažne kuće, krčme, svet kao i drugde.

Tek kada se kola uspnu na brdo, stiže se u čistiji kraj, u kome se stari grad čini mirna i prijatna varoš, sa španskom tvrđavom, koju je doba talijanskog romantizma pretvorilo u lepo šetalište, što otvara bezmeran vidik, u toskanske brežuljke. I najstariji putopisi spominju izvanredan, zdrav vazduh grada, ljubaznost i lakomislenost, lak moral stranih i razbludnih Sijenjanki i lepo sijensko narečje. Varoš se ni posle tolikih stoleća nije sasvim izmenila i kad se provede nekoliko večeri kraj starih, čuvenih studenaca, sagleda se jasno, u visini, njen oštri, srednjovekovni lik.

Italije, one iz putopisa, i nema. I najzabačenije selo ima električno osvetljenje, apoteku i lokalni žurnal. Hoteli sa širokim posteljama za dvoje i čuveni talijanski kuvari su prošlost, mesto njih su sad čuveni dvorovi pretvoreni u hotele, u kojima se celu noć igra fokstrot. Lepa putovanja ispod limunova, veseli popovi, advokati i žene sa dugim minđušama prođoše, automobil i prosjaci čekaju strance, sve varoši mirišu na benzin i fabrike. Još je svaka ulica: ulica Kavura, a svaki trg: pjaca Garibaldijeva. Rik magaraca ori se po ceo dan, u strahovitoj žegi i prašini, a budi rano, u zoru, i u varošima Lava, i u varošima Orla, i u varošima Ljiljana.

Iz knjige Ljubav u Toskani - Miloš Crnjanski( Sijena )
 
Kuća nije otplaćena. Ona je njegov neprijatelj, ta kuća. Ima glas i stalno mu se obraća, kao neka papiga, večito ponavlja isto. Kad god trem zaškripi pod njegovim stopalima kuća drsko govori: Ti me ne poseduješ, Svevo Bandini, i nikada ti neću pripadati! Kad god dodirne kvaku na ulaznim vratima, uvek ista priča. Već petnaest godina ta ga kuća dočekuje i dovodi do očajanja svojom idiotskom nezavisnošću. Bilo je trenutaka kada je hteo da postavi dinamit pod nju i raznese je u paramparčad. Nekada je to bio izazov, ta kuća tako nalik ženi, izazivala ga je da je poseduje. Ali, za trinaest godina, on se umorio i oslabio, a kuća je postajala sve arogantnija. Svevo Bandini je digao ruke od nje.
Bankar, koji je vlasnik kuće, jedan je od njegovih najgorih neprijatelja. Pri samoj viziji bankarevog lica srce bi počelo pomamno da mu bije, u nezasitoj želji da pojede samo sebe. Helmer, bankar. Šljam ovog sveta. Koliko je puta bio primoran da stane pred Helmera i kaže mu kako nema dovoljno novca ni porodicu da prehrani. Toliko je puta to morao da učini, a Helmerove mekane ruke bi ga uvek nanovo obeshrabrile. Nije bio u stanju da razgovara sa ovakvom vrstom ljudi. Mrzeo je Helmera. Voleo bi da slomi Helmeru vrat, da iščupa Helmerovo srce i onda ga pošteno izgazi. Kuća nije bila njegova, i dovoljno je da dodirne kvaku na vratima da bi se setio kako mu ne pripada.

“Čekaj do proleća, Bandini”, Džon Fante
 
Имена која се дају деци на крштењу [на Косову, крајем 19. века] обично су ова:

Синеса, Божана, Босиљка, Бојана, Весела, Велика, Грозда, Гојта, Доста, Давина, Данка, Душка, Ђурђа, Живана, Златана, Иконија, Јордана, Јеглика, Јевра, Крстана, Каранфила, Манасија, Мирјана, Младена, Милена, Милојка, Николија, Нада, Неда, Петра, Петкана, Росанда, Роса, Румена, Спасена, Стевана, Савка, Стена, Стана, Стојанка, Сребра, Санда, Синђелија.

По варошима су већином календарска имена која су скраћивањем и тепањем постала прави надимци, којима је првобитни облик где кад сасвим изгубљен. Тако:

Лала, Пота, Нићко, Дела, Гала, Гата, Зала; Пана, Цана, Фила, Коља, Мана, Дена, Дика; Кита. Зара, Ђика, Панка, Тана, Вета, Канта, Кина, Зоја, Риса, Гика, Сутка, Чока, Кана, Ника, Стака.

Име Стана и Станоје, Стојанка и Стојан дају деци када се деца не држе, па да дете стане. А име Доста дају кад нека жена рађа само женску децу па да би било доста. :hahaha:

Нушић, Косово
 
Poslednja izmena:
"Sve je privremeno: ljubav, umetnost, planeta Zemlja, vi, ja. Smrt je toliko neizbežna da sve odnosi iznenadno. Kako znati da baš ovaj dan nije poslednji? Verujemo da imamo vremena. A onda je odjednom gotovo, davimo se, vreme je isteklo. Smrt je jedini sastanak koji vam nije zabeležen u rokovniku.
Sve je privremeno i sve se kupuje. Čovek je proizvod, kao i svaki drugi, s ograničenim rokom upotrebe. Eto zašto sam odlučio da se penzionišem u trideset tri godine. To je, izgleda, savršeno doba da se vaskrsne."

“99 franaka”, Frederik Begbede
 
Krenuše, i mladiću se doskora učini da mu je neznanac stari poznanik. "Kako ste dospeli u ove planine", upita ga neznanac; "po govoru vam se vidi da niste iz ovih krajeva." "Ah, o tom bi se moglo mnogo govoriti", reče mladić, "ali opet nije vredno govora, nije vredno da se priča." Kao da me neka nepoznata sila istrgnula iz kruga mojih roditelja i srodnika, moj duh je izgubio vlast nad samim sobom; kao ptica koja se uzalud koprca kad je uhvaćena u mrežu, tako se moja duša zaplela u čudne predstave i želje.

Živeli smo daleko odavde, u niziji u kojoj nigde na dogledu nema brda, skoro ni uzvišice; nešto drveća ukrašavalo je zeleni predeo, ali livade, plodna žitorodna polja i vrtovi prostirali su se dokle okom možeš da obuhvatiš; pored livada i polja svetlucala se velika reka kao moćan duh. Otac mi je bio gradinar u dvorcu i nameravao da i mene nauči svom zanatu; iznad svega je voleo biljke i cveće, i danima je neumorno mogao da se stara o njima i da ih neguje. Čak je išao tako daleko da je tvrdio da s njima može skoro i da razgovara; tvrdio je da uči iz njihovog rastenja i napredovanja, iz različitog oblika i boje njihovog lišća. Ja nisam voleo baštenski posao, utoliko manje što me je otac terao da ga radim, i čak mi s vremena na vreme i pretio. Hteo sam da budem ribar i pokušao sam, ali život na vodi takođe mi se nije milio; zatim su me poslali nekom trgovcu u grad, no i od njega se doskora vratih u roditeljsku kuću. Jednoga dana sam slušao kako moj otac priča o planinama koje je proputovao u svojoj mladosti, o podzemnim rudnicima i rudarima, o lovcima i njihovom poslu, i odjednom se u meni probudi sasvim pouzdani nagon, osećanje, da sam sada našao za sebe određen životni put. Danju i noću sam mislio o tom i zamišljao visoka brda, ponore i jelove šume; uobrazilja mi je stvarala ogromno stenje, u mislima sam slušao lovačku buku, trube i dernjavu pasa i divljači; time su mi bili ispunjeni svi snovi, i više nisam imao mira. Nizija, dvorac, mali, ograničeni vrt moga oca, s uređenim cvetnim lejama, skučeni stan, beskrajno nebo koje se tako tužno protezalo na sve strane i nije zagrlilo nijedan breg, nijedno uzvišenije brdo, sve to postalo mi je još tužnije, još mrskije. Činilo mi se da svi ljudi oko mene žive u kukavnom neznanju, i da bi svi mislili i osećali isto tako kao i ja kad bi im samo jedan jedini put sinulo u duši ovo osećanje bede. Tako sam provodio vreme, dok jednoga dana ne reših da zauvek odem iz kuće svojih roditelja.

Iz pripovetke Tajanstveno brdo (Ludvig Tik - Osećanje bede u duši )
 
Žalim sto vam ne mogu kazati ništa utešnije, jer delotvorna ljubav, kada se poredi sa sanjalačkom - stvar je surova i zastrasujuća. Ljubav sanjalačka, čezne za brzim podvigom, koji se brzo zadovolji i želi da je svi posmatraju. I zaista se ide dotle da neki čak i život žrtvuje, samo da stvar ne traje dugo nego da se što pre svrši, kao na pozornici i da je svi gledaju i hvale. A ljubav delotvorna-to je posao i istrajnost, a za neke je možda čitava nauka.

I unapred vam kažem, u trenutku kada sa užasom gledate da, kraj svih napora, ne samo da se niste približili cilju, nego ste se čak od njega udaljili - u tom istom trenutku, to vam unapred velim, vi ćete najedared postići cilj........"F.M. Dostojevski - Braća Karamazovi
 
"Isprano gustim kišama nebo je plavo, bistro, prozirno. Dok se vozimo ibarskom magistralom a zatim starim putem za Valjevo, pogled ne skidamo sa oštro ocrtanih planina na zapadu. Na vrhovima beli se sneg, iznad visova klobučaju se uskovitlani oblaci, ta kosmička pena što nas opominje da druge sile, a ne čovek i njegova moć, gospodare trajanjem.
Sa njihovom ćudi susrećemo se usred sela Popučke, desetak kilometara ispred Valjeva: sudar kamiona i malog automobila čija zgužvana ljuska leži u jarku pored puta, sudar koji je u deliću sekunde lišio života dva ljudska stvora kao da su insekti, ruši svu očaranost bezmernošću neba i u nama, stravljenim trošnošću ljudskog bića zamire svaki kosmički zvuk.
Ali, na povratku iz Valjeva u kom smo u Modernoj galeriji prisustvovali otvaranju slikarske izložbe Metafizika mrtve prirode (za koju sam napisao tekst u katalogu), uz vrevu i komešanje koji su se isprečili izmedju našeg doživljaja ljudske nesreće i ritualnog čina, nebo nas dočekuje zastrto otežalim vlažnim guberom. Gledamo kako se, na domaku Beograda, primičemo lelujavim resama i, opsednuti novim kosmičkim prozorima, ne sećamo se da nismo ni primetili kada smo ponovo prošli kroz Popučke niti pamtimo smrt koja - kao da je isparila."

"Stranice dnevnika", Živojin Pavlović
 
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, sto ce reći nacionalne, sto ce reći vrednosti nacije kojoj pripada, eticke i politicke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati.
Nacionalista u drugima vidi iskljucivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angazovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo "pakao to su drugi", u okviru nacionalnog kljuca, naravno, nego i: sve sto nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimoloskom znacenju, jos poslednja ideologija i demagogija koja se obraca narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da pise "iz naroda i za narod", koji svoj individualni glas toboze potcinjava visim, nacionalnim interesima.


"Čas anatomije", Danilo Kiš
 
- Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!


“Putovanje nakraj noći”, Luj Ferdinand Selin
 
Млада се води покривена булцем и на коњу, а са обеју страна иду девери који је пењу и скидају са коња. Млађи девер обично води коња а старији држи невесту. У вароши младу носе у колима покривеним са свих страна платнима. Младу сваки гост дарује новцем а младожења дарује родбину девојачку као и она њега. Увођење младе у нову кућу скопчано је са многим ситним обичајима потеклим из предрасуда.
Првих дана у кући, невеста не ради никакав већи посао; већ се упознаје са кућом и дочекује госте. Осим тога, тих дана она пере свим укућанима ноге.
Нушић, Косово
 
- Lorde Henri, imate li vi odista tako loš uticaj? Tako loš kao što kaže Bazil?

- Dobar uticaj, gospodine Greje, i ne postoji. Svaki uticaj je nemoralan - u naučnom smislu.

- Zašto?

- Zato što onaj ko utiče na drugoga daje ovome svoju dušu. Čovek tada prestaje da misli svojom glavom i da gori sopstvenim žarom. Njegove vrline ne pripadaju stvarno njemu. Gresi njegovi, ako uopšte postoje, pozajmljeni su. On postaje odjek tuđe svirke, glumac uloge koja nije pisana za njega. Cilj života je razvijati samoga sebe. Svako od nas je tu da potpuno ostvari svoju prirodu. Ljudi se danas boje sebe samih. Zaboravili su na najvišu dužnost, dužnost prema sebi. Razume se, oni su darežljivi. Hrane gladnog i odevaju prosjaka. Ali njihove duše umiru gladne i gole. Naše pokolenje je izgubilo srčanost. Možda je stvarno nismo nikada ni imali. Strah od društva, na kojem se zasniva moral, strah od Boga, koji je tajna religije - to su dve stvari koje potpuno vladaju nama. Pa ipak...

Iz romana Slika Dorijana Greja - Oskar Vajld - Razvijati samoga sebe
 
Ulica Filipa Visnjica

Ali, dani su prolazili i Vuk nije pitao. S vremena na vreme ucinilo bi mu se da slepi pevac zeli nesto da mu kaze i da, mozda, ocekuje da ga on, Vuk, nesto pita. Nije znao o cemu bi to trebalo da ga pita a nije imao ni vremena da misli o tome.
Tako se dogodilo da je Visnjic, sto je duze pevao Vuku, bivao sve dalji od njega. Ipak je cekao. Poslednjeg dana koji je proveo u Sisatovcu Vuk je zatrazio da cuje, po ko zna koji put, uvodne stihove iz "Bune". Visnjic je zapevao, jutro se proziralo od prolecnih svetlosti, Vuk je proveravao rec po rec: znao je da je dobio cudo od pesme, radovao se i, u toj radosti, pogledao guslara. Visnjic, koji je obicno pevao spustenih kapaka, sa mrenom odsutnosti na licu, sad je, sav prisutan, gledao u Vuka spaljenim zenicama. Gledao ga je u dubinu i istezao, jednolicno, svoje stihove o nebeskom znamenju i prepadnutim dahijama. Najezen, Vuk je shvatio da ga guslar vidi i zove. U prvi mah, potekao mu je u susret: hteo je da prekine pesmu, ionako se sve zavrsavalo; hteo je da ga pita kad ponovo da dodje, po nove pesme. U drugi mah, podsmehnuo se sebi: sve je to bila besmislica. Taj covek pred njim nije video nista i, verovatno, ni znao nista. Bio je, naprosto, onaj biblijski plamteci grm, nesvestan svoga plama.

Svetlana Velmar - Jankovic
 
"Duge godine pouka pokazale su nam da se jedino možemo pouzdati u naših pet čula. Ideje se rascvetavaju i brzo uvenu, sećanja se izgube, nade se nikad ne ostvaruju, osećanja su nestvarna. Miris, dodir, sluh, vid i ukus jedini su pouzdani dokazi našeg postojanja i odslikane stvarnosti sveta."

"Terra Nostra", Karlos Fuentes
 
Да се подсетимо на Тургењева.

То остаје покривено мраком несвесности, као што је имао обичај да каже један мој познаник, помоћник државног тужиоца, кад би га упитали узима ли мито кад му га драговољно дају.
Ловчеви записи, Тургењев
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nebojsa.bg
Književnost Najave promocija knjiga
Odgovora
0
Pregleda
50
Nebojsa.bg
Nebojsa.bg
Nina
Knjiga - trag u večnosti
Odgovora
4
Pregleda
129
Nina
Nina
Neno
Književnost Knjige koje bih ponovo (pro)čitao
Odgovora
10
Pregleda
285
Lovac Misterija
Lovac Misterija

Back
Top