Odlomci knjiga koje volimo

[PetarSamotnjak]

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorčen ili ponosan; jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!

Teži da budeš srećan!

Tekst je pronadjen krajem
devetnaestog veka u napuštenoj crkvi.
Autor je nepoznat.

 

[ukupno]

641. Koplje

U Sāvatthiju. "Monasi, zamislite koplje oštrog vrha i čoveka koji na njega naiđe, te pomisli: 'Svojom rukom ili pesnicom ću ovo koplje oštrog vrha saviti, iskriviti, obmotati'. Šta mislite, monasi, da li bi on bio u stanju da svojom rukom ili pesnicom to koplje oštrog vrha savije, iskrivi, obmota?" -- "Ne, poštovani gospodine." -- "A zašto?" -- "Takvo koplje, poštovani gospodine, nije lako saviti rukom ili pesnicom, nije lako iskriviti ili obmotati ga. Taj čovek bi doživeo jedino zamor i ozlojeđenost.

Isto tako je, monasi, sa onim monahom koji je razvijao i negovao oslobođenje uma uz pomoć prijateljske ljubavi, načinio je svojim oruđem, svojim temeljem, učvrstio je, sebe uvežbao u njoj i do kraja usavršio. Ako bi neki demon pomislio da može osvojiti njegov um, taj demon bi doživeo jedino zamor i ozlojeđenost.

Zato, monasi, ovako treba sebe da vežbate: 'Razvijaćemo i negovati oslobođenje uma uz pomoć prijateljske ljubavi, načiniti je našim oruđem, našim temeljem, učvrstiti je, sebe uvežbati u njoj i do kraja usavršiti'. Tako, monasi, treba sebe da vežbate."

Buda
Satti sutta (SN XX:5)

 

[PetarSamotnjak]

Ako želite da druga osoba otvori svoje srce otvorite i vi svoje. Ona ne može da uradi ništa što vi ne možete da uradite. Ona je vaše ogledalo. Čak i ako bi ona prva to uradila, vi to ne biste mogli da osjetite ako niste otvorili svoje srce.
Ako želite da s nekim poboljšate odnos, poboljšajte odnos sa samim sobom.
Ako želite da osjetite više povjerenja, vjerujte sebi više.
Ako želite da osjetite više ljubavi, volite sebe više.
Ako tražite sigurnost, pružite sami sebi sigurnost.
Ako želite da se bolje ophode prema vama, ophodite se sami bolje prema sebi.
Ako želite da doživite bogatstvo, darujte sebi prvo punoću. Za to vam nije potreban novac, samo odgovarajuće usmjerenje vašeg opažanja.
Ako čeznete za novim podsticajima, slobodom i avanturom, uradite to sami. Počnite s malim, a onda će veće doći samo.
Ako ne želite da vas varaju, obratite pažnju da li sami sebe negdje varate.
Ako želite da budete poštovani, poštujte sami sebe.
Ako želite da imate veću slobodu odlučivanja, a ne dobijate je, odlučujte ipak sami.
Šta god da tražite: budite to prvo sami, a ako vam to pričinjava zadovoljstvo, vi to onda kasnije dajte i drugima. Tada će vam se sve to na kraju vratiti zato što djeluje kao vaš magnet.

Ridiger Šahe, “Tajna magneta srca”

 

[Laida]

Тишина и Море, над њима небо које их одражава. То је било у почетку, и то је било довољно. Тишина – безброј могућности у празнини. У одсутности, самопоништење је пут ка самостварању. Moре – раводушно надмоћно. Зашто се планета на којој смо не зове Вода? Њена површина већа је од Земљине.
“Пронашли смо је. Кога? — Вечност.
To је море које одмиче, заједно са сунцем.”
..писао је Артур Рембо......

 

[PetarSamotnjak]

"Predlažem da se smejemo, jer ako to ne budemo svakodnevno činili, onda bismo u našem slavnom stoleću još mogli da se utapamo u suzama.

E. M. Remark, “Nebo nema ljubimaca”

 

[Nina]

Pre vremena ili izvan vremena (oba izraza su neprikladna) ili na nekom drugom mestu koje ne pripada prostoru, postoji jedna nevidljiva,
možda i providna životinja koju ljudi traže i koja traži nas.Znamo da se ne može izmeriti. Znamo da se ne može opisati jer su oblici
koji se u njoj sjedinjuju beskrajni.Neki su je tražili u ptici sačinjenoj od ptica; neki su je tražili u reči ili slovima te reči; neki su je tražili i traže je,
u knjizi starijoj od arapskog jezika na kome je napisana, starijoj čak i od svih stvari; neko je traži u rečima Ja Sam Onaj Koji Jesam.
Kao univerzalni oblici sholastike ili Vathedovi arhetipovi, javlja se iznanada. Kažu da nastanjuje ogledala i da onaj koji gleda sebe vidi nju.
Neki je vide ili opaze u prijatnom sećanju na neku bitku ili u svakom izgubljenom raju.
Pretpostavlja se da njena krv struji u tvojoj krvi, da je sva bića rađaju i da je ih ona rodila, i da je dovoljno okrenuti klepsidru da bi se izmerila njena večnost.
Vreba nas u Ternerovim sutonima, u pogledu neke žene, u drevnom ritmu heksametra, u nekoj zori, u mesecu na horizontu ili iz metafore.
Izmiče nam, svakog trena: Rimljaninova izreka nestaje, noći izjedaju mramor.

Dugo Traganje od Borhesa

 

[PetarSamotnjak]

Život svakog čovjeka je put ka samom sebi, pokušaj jednog puta, nagovještavanje jedne staze. Nijedan čovjek nije nikad bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako umije. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasvijeta. Poneko ne postane nikad čovjek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovjek, a dolje riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čovjeku. Svima nama je zajedničko porijeklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrijela ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumjeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hese, “Demijan”

 

[ukupno]

642. Imaj poverenje u svoju svesnost

Budistički put opisan je kao plemeniti osmostruki put. Ali u suštini taj put se sastoji samo od svesnosti. Svesnost je put, a njegovih osam delova su manje ili više tačke razmatranja, pre nego stvarni koraci na stvarnom putu. Ne radi se o tome da čitavu tu ideju puta uzmemo suviše bukvalno, misleći kako jedan korak vodi do onog sledećeg -- prvo uradim ovo, a onda ono. Ako sve to shvatite suviše lično, možda počnete da razmišljate: "Posedujem li ja ispravno razumevanje? Je li ono što govorim zaista ispravan govor sve vreme?" I onda možda pomislite: "Uh, pa ja nisam na Putu! Pre neki dan sam rekao nešto što nije trebalo da kažem." Ako počente o sebi da razmišljate na takav način, samo ste sve više zbunjeni. Moj savet je da ne stvarate problem od samih sebe. Prestanite da uporno kreirate problem od toga koliko ste dobri ili loši ili kakvi bi trebalo ili ne bi trebalo da budete. Naučite umesto toga da imate više poverenje u svoju svesnost i držite se nje; prepoznajte je i razmišljajte o njoj: "Aha, to je ta svesnost -- osluškivanje -- relaksirana pažnja". Tada osećate povezanost. To je jedno prirodno stanje koje samo sebe održava. Nije do vas da ga stvorite. Ona ne zavisi od okolnosti koje bi je održavale. Ona je ovde i sada šta god da se događa.

Svakog trenutka prepoznajemo svesnost -- imamo u nju poverenje i radujemo joj se -- radost se javlja, i ljubav. Ali sve to nije zasnovano na ličnom; nije zasnovano na sviđanju, preferencijama ili kammičkim vezama. Dhamma nije razaranje uslovljenih fenomena, ona je okruženje za sve njih, ono što ih sve sadrži. Svi mogući uslovljeni fenomeni nastaju i nestaju u dhammi; i kada jednom to uvidimo, nema ničeg što bi nas moglo vezati, zato što vidimo stvarnost dhamme, a ne oblike koji nastaju i nestaju. Promišljanja sa pažnjom su korisno sredstvo koje je Buda razvio za istraživanje iskustva, za razbijanje iluzije koje se držimo, za pronicanje kroz neznanje za koje smo se vezali. za naše oslobađanje od oblika, tako ograničenog i nezadovoljavajućeg. I umesto da vas sada učim velikom broju tehnika ili stvaram neku novu strukturu, želim da ohrabrim ljude da imaju poverenja u sebe, oslanjajući se na pažnju i svesnost. Često meditaciju podučavaju sa tim osećajem da nešto treba da dobijemo ili da se nečega oslobodimo. Ali time se samo jača ideja "Ja sam neko ko mora da postane nešto što nisam, mora da se oslobodi svojih loših navika, nedostataka, mentalnih nečistoća". Ako nikad ne vidim dalje od toga, sve to će biti jedan beznadežan posao. Najbolje što u tom pravcu možemo ikada da uradimo jeste da možda korigujemo svoje sklonosti, učinimo sebe prijatnijim ljudima, a svet malo srećnijim mestom -- i to naravno nikako nije za podcenjivanje -- ali poenta Budinog učenja jeste oslobođenje.

Ađahn Sumedho: Trust in your awareness

 

[Net & Neta]

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesne pojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno ne može da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti se mart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ili pomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka
tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao — da ćemo se probuditi, jecajući.

Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.

Ivo Andric

 

[Nina]

Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri čeznje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su s vama, ne pripadaju vama.
Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
Jer ona imaju vlastite misli.
Mozete okućiti njihova tela, ali ne njihove duše,
Jer njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne mozete posetiti, čak ni u svojim snovima.
Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas.
Jer, život ne ide unazad, niti ostaje na preključe.
Vi ste lukovi s kojih su vaša deca odapeta kao žive strele.
Strelac vidi metu na putu beskonačnosti, i
On vas napinje svojom snagom da bi njegove strele poletele brzo i daleko.
Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci bude za sreću;
Jer, kao sto On ljubi strelu koja leti, isto tako ljubi i luk koji miruje


Khalil Gibran

 

[Net & Neta]

O medjuvremenu - Matija Bećković

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.

Svetu, medjutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.

Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.

Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.

Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.

Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.

Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da predje svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!

 

[Пријезда]

- Кад цвет божура на калдрми процвета, без иједне травке около, мрак ће пасти усред дана.

- Цело Косово поље је, Хатиџа, после Великог боја, прекривено божурима. Кад би само знала колико их на њему има! – рекла сам јој.

- Не знам ја, Василице, где ти је то Косово поље, и колико тамо има божура, и кад су и зашто тамо израсли, већ ја видим један усамљени грм божура, и само један цвет, насред трга расцветао. Видим, Господарице, црвену боју цвета која доноси зло – додала је.

- Не може, мила Хатиџа, цвет божура зло донети, јер је божур царски цвет, и он зло не доноси, и његове латице не дотиче ниједан инсект сем пчеле… што значи да је божур цвет чистоте, чедности и среће.

Онда је зато Косово поље пуно божура. Због крви царске и владарске која се просула, а и због крви многих младих властелина, сељака, пастира, ловаца.. који су живот својом вољом дали, на том несрећном пољу. Ту су прекинуте многе младости, и среће, и жеље, и наде. И светлост је потамнела и слава се прекинула.

- Кад божур процвета на ливади, међу травкама и другим биљем, то има неку поруку, има неко значење, разумеш. Он означава наставак живота, и рађање, и младост, као кад древна птица феникс из пепела израсте, и снага стиже и напредак и слава… Али, кад процвета на калдрми, то је нешто друго. То је залазак сунца и гашење живота, и нестајање и губитак… То није добро..

-А како може на калдрми грм да израсте и на грму божур да процвета?

-Из крви, Господарице. Из крви царске или краљевске… На камену… Јасно видим камену плочу и гомилицу земље и праха… и мали грм… и цвет божура.

-Погледај мало боље, Хатиџа. Можда неће бити све тако црно како кажеш.

-У праву си, Василице… Ево видим, и поред свега, неки напредак, неки нови почетак, неки нови живот…

Стојана Магдаленић из романа “Оливера”

 

[Nina]

"Neprestano se trudim da saopštim nešto nesaopštivo, da objasnim nešto neobjašnjivo, da ispričam nešto što nosim u kostima i što se u tim kostima može doživeti. Mozda to u biti i nije ništa drugo doli onaj strah o kojem je već često bilo govora, upravo strah protegnut na sve, strah i od onog najvećeg i od onog najmanjeg, strah, grčevit strah od izricanja jedne reči. Uostalom, možda taj strah i nije samo strah nego i čežnja za nečim što je više od svega onoga što uliva strah?"

Ceznja za neizrecivim...Franc Kafka

 

[ukupno]

643. "Neuspešna" meditacija

Meditativni stav nam kaže da je samo kroz prihvatanje aktuelnosti sadašnjeg trenutka, bez obzira koliko je bolan, zastrašujući ili neželjen, moguće da se dogodi promena, rast i isceljenje. Nove mogućnosti možemo posmatrati tako kao da su one već sadržane u stvarnosti sadašnjeg trenutka. Njih treba samo negovati, kako bi se otvorile i bile raz-otkrivene.

Ako je ovo tačno, tada u praktikovanju meditacije ne treba da se upinjete da stignete bilo gde. Sve što treba je da zaista budete tu gde već jeste i to shvatite (učinite ga stvarnim). Zapravo, kod ovakvog gledanja na stvari ni nema nekog drugog mesta gde biste otišli, tako da su svi napori da stignete negde rođeni iz zablude. Oni nas uvek dovode do frustracije i neuspeha. Sa druge strane, ne možete a da ne uspete da budete tu gde već jeste. Dakle, ne možete da imate "neuspešnu" meditaciju ukoliko ste spremni da budete sa stvarima kakve one zaista jesu.

Jon Kabat-Zinn, Full Catastrophe Living

 

[Nina]

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvetanju tela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.

Derviš i smrt,
Meša Selimović

 

[Net & Neta]

Igra očiju - Elijas Kaneti

Odgadjani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je sudjeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljnih priprema za buduće dogadjaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

 

[ukupno]

645. Prava opasnost

Ništa ne može zaista da te povredi, izuzev sopstvenog uma.

Pemasiri Thera: Walking the Tightrope

 

[Rusalka]

Biti sam postalo je nekakva sramotna bolest. Zašto svi beže od samoće? Jer ona prisiljava da se misli.
Danas Dekart više ne bi napisao:“Mislim dakle jesam.”
Rekao bi: “Sam sam, dakle mislim.”
Niko ne želi samoću jer ona ostavlja previše vremena za razmišljanje. A što više misliš, to si pametniji, dakle tužniji…
Jedina dobra vest: od nesreće se mršavi. Niko nikad ne spominje tu dijetu, koja je ipak najdelotvornija od svih.
Salotopeća depresija. Imate koji kilogram previše? Rastavite se, zaljubite u nekog ko vas ne voli,
živite sami i prežvakavajte svoju tugu od jutra do mraka….
Imaćete opet vitko telo u kojem ćete moći uživati – ako se izvučete.

Frederik Begbede – LjUBAV TRAJE TRI GODINE

 

[Net & Neta]

Uvrijedljivo je to što erotiku stalno brkaju sa seksom,i na osnovu te zbrke jedno komunikacijsko čudo srozavaju na puku biološku potrebu.
Ta je gadost i glupost,po mjeri podlosti koju podrazumijeva,ravna nastojanju da se vjera u Boga objasni borbom za opstanak ili potrebom za socijalnim utjecajem.
Moglo bi se,naravno,pristati na to da je puko tjelesno općenje poteklo iz biološke potrebe kakva je glad.
I kao što zadovoljavanje gladi proizvodi izmet,zadovoljavanje puke tjelesne žudnje proizvodi nove ljude.
Ali to nije erotika,to nije onaj čudesni razgovor u kojem dvoje bića raskrivaju jedno drugome svoju najposebniju bit.

Erotika je kao umjetnost...ona je toliko lijepa i potpuna da naprosto ne može biti plodna u ovome ovakvom svijetu u kojem plodovi dolaze iz manjka ili,u najboljem slučaju,iz bola.
Ne gradim ja s tobom erotski odnos da bismo proizvodili djecu.
Erotski odnos nam treba da jedno drugome otkrijemo o sebi sve pa i ono što sami o sebi nismo znali i ne bismo saznali jer se samo kroz potpun erotski odnos može saznati.

Jedino mi umjetnost može o nekome drugom dati znanja koja mi izgledaju kao moje vlastito iskustvo i tako mi omogućiti da se na trenutak uselim u njega.
Da se prividno osjetim kao on, pa tako bolje razumijem i znam sebe samoga kad se vratim u sebe.
Jedino mi erotika daje o meni znanja kroz mene samoga, budeći u meni potrebu da se dajem tebi.
Eto zato je erotika umjetnost - tehnika koja mi daje znanja o meni.

Sva ostala ljudska znanja vode me izvan mene i nastoje mi sakriti mene praveći se da mi otkrivaju svijet.
Zato su umjetnosti, u koje nesumnjivo spada i erotika, jedina znanja koja čovjeka vode prema njemu samome."


Dževad Karahasan "Knjiga vrtova"

 

[Nina]

Palata nije beskrajna.

Zidovi, nasipi, vrtovi, lavirinti, stepenice, terase, ograde, vrata, hodnici, okrugla ili pravougaona dvorišta, tremovi, ukrštanja, čatrnje, predvorja, odaje, ložnice, biblioteke, tavani, tamnice, ćelije bez vrata i podzemne manje grobnice nisu manje brojne od zrna peska u Gangu, ali njihov broj je konačan. Sa njihovih visokih terasa, prema zapadu, uvek neko gleda kovačnice, drvodeljnice, konjušnice, oružnice i kolibe robova.

Nikome nije dato da da obiđe više od malog dela palate. Neko poznaje samo podrume. Možemo videti neka lica, čuti neke glasove, neke reči, ali ono što opažamo je ništavno. Ništavno i dragoceno u isti mah. Datum koji čelik urezuje u kamenu i koji parohijske knjige beleže kasnije je od naše smrti; već smo mrtvi kada nas ništa ne dotiče, ni reč, ni želja, ni sećanje. Ja znam da nisam mrtav.

DUGO TRAGANJE
Horhe Luis Borhes

 

[Net & Neta]

Mjesec, sav okrugao i grimizne boje, dizao se iznad same zemlje u dnu livada. On se brzo dizao iznad grana topola koje su ga tu i tamo skrivale kao kakav crn, prodrt zastor. Zatim se ona pojavi, blistajući od bjeline, na čistom nebu koje je osvjetljavao; i onda uspravljajući se, on spusti na rijeku jednu veliku mrlju na kojoj se pojavi bezbroj zvijezda, i ta srebrena svjetlost kao da se savijala u vodi sve do dna kao zmija bez glave, pokrivena blistavim ljuskama.

To je bilo nalik i na neki ogromni svijećnjak na kojem su se cijelom dužinom blistale kapljice rastaljena dijamanta. Tiha noć se šrila oko njih, gusti mrak je zastirao lišće. Emma je, s upola zatvorenim očima, duboko udisala svjež vjetar koji je pirio. Nisu ništa govorili jer su bili i suviše utonuli u svoje sanjarenje.

Ljubav minulih dana ponovo je ispunjavala njihova srca, bujna i nijema kao rijeka koja je tu tekla, s tavom čudnom milinom kakvu donosi i miris jorgovana, i bacala u njihove uspomene mnogo veće i mnogo sjetnije sjene nego što su sjene onih nepokretnih vrba koje su se pružale po travi. Često bi kakva noćna životinja, jež ili lasica, polazeći u lov, pomicala lišće, ili bi se, pak, na mahove čula koja zrela breskva kako sama od sebe padne s grane na osmanluku.

- Ah divne li noć! - reče Rodolphe.

- Imat ćemo ih još! - odgovori Emma.

Gospodja Bovari - Gustave Flaubert

 

[Alfred Dzonatan Kvak]

Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.
-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se igram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?
-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrlo rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.
koliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni su citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

 

[Nina]

Očekivanje ja ako se na mestu gde čekamo ništa ne dogodi. Prostor i vreme sačinjavaju celinu, ali u očekivanju je ova celina poremećena. Kao da je čovek u euklidovskom prostoru gde nema vremena. Sve je stalo, jer tren koji treba da usledi, kasni. Karakteristično je prazan. Lišen svesti. Nema bezbriznog očekivanja. Čovek čeka da poraste, čeka na verenicu, čeka kraj rata, nema trena i kojem nigde ne bi bilo, otvorenog ili skrivenog, očekivanja, a izgleda kao da se ničega ne možemo prihvatiti. Čeka se izlazak sunca. Čovek živi u bezumnoj delatnosti, kako ne bi morao da čeka, da čeka, ali uzalud. Svet nije večno kretanje, jer postoji očekivanje. Vreme i očekivanje su uzajamno zavisni, ali ne na taj način što očekivanje postoji u vremenu, nego vreme postoji u očekivanju, kao da je čekanje od ranije i veće, a da se vreme rastače i tone u čekanje. Čovek uvek stoji na nekom pragu. Čekati dok konobar ne donese supu, popeti se na voz i čekati dok ne stignemo.
Bela Hamvaš.... Iz zbirke eseja "Patam"

 

[ukupno]

646. Kapi rose

U rano jutro čiste kapi rose hvataju i prelamaju sunčeve zrake. Nasuprot tome, one blatnjave to nisu u stanju. Iako sunce sija, blatnjave kapi ne propuštaju sunčev zrak. To sunce jeste nibbana, čiste kapi rose su umovi oslobođeni neznanja i obmane, a one blatnjave su umovi uprljani neznanjem i zabludom. Kada u našim umovima nema neznanja, do nas se probija svetlost nibbane. U nama se reflektuje ona čistota koja jeste nibbana. Međutim, ako su nam umovi pomućeni neznanjem i obmanom, to nismo u stanju. Nikada nećemo razumeti nibbanu, sve dok sebe nismo pročistili poput tih kapi rose. Moramo sebe osloboditi nečistoća, moramo sebe osloboditi neznanja.

Pemasiri Thera: Walking a Tight Rope

 

[Net & Neta]

Krugovi moći - Žarko Jokanović

Kakav užas, da te običan svet smara, mislio je Vrtikapa čekajući početak marketinške akcije “Otvorena vrata”. Unapred mi je dosadno.
- Prvi pacijent je sa Tare – uvede Marica ubrađenu staricu – Sedi baba!
Starica je ne posluša, već pogrbljeno krenu ka ministru, koji je nije udostojio ni pogledom. Ona se povi još više, te se, odozdo, pažljivo zagleda u njega, pa prostodušno, blagim, drhtavim glasom, upita:
- Jevto, sine, ćure tetkino, pa zar rođenu tetku ne poznaješ?
On se trže. Pogleda je, vidno iznenađen, sa priličnom dozom nelagode:
- Tetka Milosija! Šta ćeš ti u Vladi?
- Dođi da te tetka ižljubi! – zagrli ga iskreno i toplo, dok je on, sav udrvenjen, stajao, kao ukopan, pored svoje foteje – A, sme li vlast da zagrli nas obične ljude? Nismo ni mi tako gubavi, ko što se to vama pričinjava…
Vrtikapa je kruto zagrli, pa joj pokaza da sedne:
- Pa, šta ima tetka? Nisam te video, ne pamtim otkad…
- Dvaes godina te nije bilo… Otkad je prso komunizam… Nema te da vidiš dal su tetku vuci izjeli, il još odam zemljom… Sve gledam, dolje niz bašču, ima li đe crne limuzine da te doveze – prekori ga, pa pogleda Maricu – A, Bogati, jel ti ovo mladica? Snajka ministarka… Jel vi ovde i živite? – osvrnu se gledajući ogromnu prostoriju – A, gde kuvate, ne vidim šporet?
- Ma, jok tetka! Ona mi je iz stranke…
- Izvini, dijete, ne zna baka… On, kad je svadbu pravio, nije zvao nas seljačku rodbinu… Samo one iz grada… Al, ne ljuti se tetka, ćure moje…
- E, tetka, tetka! Kad bi ti samo znala koliko sam se ja tebe uželeo – pokuša da bude srdačan.
Ona ga pomilova svojom naboranom, ogrubelom rukom:
- To je tetka ljuljala, povijala… A on, sakloni Bože, kad te zapiša, do za vrat si mokra… A, povazdan je samo u velikoj nuždi bio… Pišo je i **** u gaće, do pred fakultet… Pošlje, ne znam je li nastavio…
- Aman, tetka, dobro je! Šta ti je, šta pričaš gluposti?
- Da nisam nešto omrsila? – skupi se, ne shvatajući gde je pogrešila.
- Nego šta ima u tvom kraju? – promeni on temu – Pita li ko za mene?
- Pa… pita… Nije da ne pita…
- Pa šta kažu?
- Pa… kažu… Nije da ne kažu…
- I, šta kažu? Voli naš narod vlast… Znam ja to…
- Pa, vele… Vele… Jel onaj tvoj lud ili je samo pokvaren?
- Zavide ti! – objasni on – A ti, šta ti njima kažeš?
- Pa, šta da kažem? Ja te prvo branila, branila… Ne dam na svoje, a svi šćeli da me biju… A sad, samo slegnem ramenima i ćutim… Ne mogu se tući s celim srezom. Nije vakat… A, i omatorila sam… Ne može se ko ranije…
- A, traže li šta od mene?
- Ma, jok! Ništa! Znaju oni tebe, pa ništa i ne ištu… Samo kude i pcuju… I tebe i celu vlast…
- Nezahvalnici… Nego, kojim dobrom ti siđe s planine, Milosija?
- Pa, šćela sam da mi naprave veštačke zube… Ovi mi moji, privatni, svi poispadali… Proteza se to zove… Jesi čuo da i to ima?
- Čuo sam… Čuo… – odgovori nezainteresovano.
- Nekad je to bilo besplatno, a sad nam ove lopuže iz vlasti i veštačke zube pokradoše… Pa sam šćela da te pitam, da mi pomogneš da ih metnem.
- Pa, nemam ja sad para, tetka – znao je da ako njoj učini, ima da navele svi, i oni koji jesu i oni koji nisu familija – Kasni nam plata… Kriza je… Al, pitaću ministra zdravlja da ti daju popust… Samo, on je veliki namćor…
- Pa, dobro, sine, ako nemaš, ništa onda… Izvini na upitu…
Vrtikapa pogleda na sat, pa zavrte glavom:
- Nek te Marica odvede da ručaš, pre nego što kreneš nazad.
- Ne treba – blago ga pomilova po ruci – Neću da se trošiš, kad nemaš. Nije tetka željna rane. Jutros sam pojla parče proje, a imam jedno i za pošlje… Dosta je to… Mene to ceo dan drži…
Ministar sleže ramenima, ustade i kruto joj pruži ruku, kao da se rukuje sa nekom zvaničnom delegacijom:
- E, baš mi je drago što sam te video… Sad znaš gde ti je sestrić ministar, pa dođi, kad god možeš… Moja su ti vrata širom otvorena…
- Fala ti, sine… – drhtavim rukama, majčinski nežno, pomilova mu lice, pa se trže – Nego, umal da zaboravim! Da ja tebe upitam… Treba li tebi šta, rode? Može li tebi tetka nekako da pomogne, ćure moje?