Književnost Odlomci iz knjiga

[bmaxa]

— Baš u ovom trenutku — nastavi on — u svakom kutu sveta događaju se najužasnije stvari. Ljudi se prosto satiru, kolju, komadaju; creva im se vuku, leševi im se raspadaju i oči im trule sa ostalim delovima tela. Vazduhom se prolamaju krici od bolova i straha — brzinom od tri stotine kilometara u sekundi. Ali već posle tri sekunde prolamanja, ništa se više ne čuje. Bolne su te činjenice; a da li mi zbog toga nešto manje uživamo život? Razume se da je odgovor negativan. Saosećamo sa njima, nema sumnje; mi u svojoj uobrazilji predstavljamo sebi patnje naroda i pojedinaca — i sažaljevamo ih. Ali šta su, najzad, saosećanje i uobrazilja? Savršeno ništa, ukoliko nam ljudi s kojima saosećamo nisu naročito bliski; pa čak ni onda naša naklonost ne ide mnogo daleko. A to je, uostalom, i dobro; jer kad čovek ima veliku uobrazilju i kad je toliko osetljiv da stvarno razume i oseća patnje drugih, on je večito nespokojan.

Jedna istinski saosećajna ljudska rasa ne bi znala za sreću. No srećom, kao što već rekoh, mi nismo saosećajna rasa. Početkom rata ja sam kroz svoju uobrazilju i saosećanl verovao da zaista patim zajedno sa onima koji su fizički patili. Ali mesec-dva kasnije morao sam priznati, ruku na srce — da nisam patio. A uz to smatram da je moć moje uobrazilje veća nego kod većine ljudi. Čovek je u svojim patnjama uvek usamljen; ta činjenica je bolna kad nam se desi da baš mi budemo paćenici, ali zato ona ostalim ljudima omogućuje da budu zadovoljni.

Oldos Haksli - Setni Krom

\ultra jako

 

[bmaxa]

Haruki Murakami "1Q84"

"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."

Ultra jako

 

[Nina]

Blez Sandrar - Moravagine

- Dakle, ne ideš sa nama? Ne? Bože dragi, još uvek imaš želju za razmišljanjem, uvek imaš potrebu da razmišljaš o nizu stvari, da gledaš i da vidiš, da meriš, snimaš i beležiš sve ono što ne znaš gde bi smestio. Ostavi to policijskim arhivarima! Još nisi shvatio da je svet misli bedan. Zasmejavaš me tom tvojom metafizičkom teskobom, prpa te je, strah od života, strah od delatnosti, od nereda. Ali sve je nered, dragi moj! Nered su biljke, rude, životinje; nered je mnoštvo ljudskih rasa; nered su ljudski život, misao, istorija, bitke, izumi, trgovina, umetnost; nered su teorije, strasti, sistemi. Oduvek je tako! Zašto želiš da uspostaviš red? Kakav red?! Šta hoćeš? Ne postoji istina! Sve je samo delatnost, delatnost koja je podstaknuta milionima različitih pobuda, trenutna delatnost, delatnost koja se podvrgava svim mogućim i nemogućim slučanostima, antagonistička delatnost. Život. Život je zločin, kradja, ljubomora, glad, žedj, zajebancija, glupost, bolest, vulkanska erupcija, zemljotresi, hrpa leševa. Tu ti ništa ne možeš, jadni moj stari, nećeš valjda početi da proizvodiš knjige?..

 

[Nina]

Bratislav Jugović "Kad papa bude crnac"

Pravda u anglosaksonskim kulturama ne postoji u praksi. O njoj se u javnosti samo govori, ali zapadnoevropska društva su zapravo robovlasnički sistemi maskirani u demokratiju. Pravda živi još samo na planinama Balkana, gde se stari ljudi ne proteruju u staračke domove, jer o njima brinu njihovi potomci, pravda miriše na bakinu vruću gibanicu koju je zamesila unuka, a baka je samo dala recept.

Pravda nema budućnost, zato što će je uništiti velika nepravda sa Zapada tržištem droge i produkcijom gradjanskih ratova. Ostaće samo mitovi o pravdi koje će, na žalost, da snimi holivudska produkcija.

Pravda i ljubav su dve sestre bliznakinje.Pravda bez ljubavi je nemoguća kao i ljubav bez pravde.

Ljubav je danas gubitnička reč. Verovati u ljubav je kao da ste u slepoj ulici. Iako verujem u ljubav, ne osećam se kao gubitnik, jer još uvek mogu da se vratim iz zapadne Evrope i kod svoje bake bez žurbe popijem kafu i čašu vode sa ratlukom.

 

[Etaernal]

”Znate li čime ljudi krče sebi put? Bljeskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba uletati kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. Ljudi se pokoravaju snažnom geniju, mrze ga, klevetaju ga, jer on uzima za sebe; ali ako istraje, pokoravaju mu se, jednom rečju, obožavaju ga klečeći pred njim, kad nisu mogli da ga okaljaju. Pokvarenost je opšta pojava, talenti su izuzeci. Zato je pokvarenost oružje osrednjih sposobnosti kojih ima u izobilju i na koje svuda nailazimo.”

"Čiča Gorio" Balzak

 

[Baudrillard]

Konačno spokoj. Sav talog i kal nestaju mi iz duše kao da ih nikad nije bilo. Ostajem spokojan i sâm. Ovo je jedan od onih trenutaka kada bih mogao da prihvatim neku religiju. Međutim, ništa me ne privlači tamo gore, iako me ni ovde dole ništa nije privlačilo. Osećam se slobodno, kao da sam prestao da postojim, zadržavši svest o tome.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja

 

[Lule]

 

[Nina]

Den Simons - Šuplji čovek

Gejl se naginje napred, oči počinju da joj sijaju. "Mislim da shvatam... ali gde je tu onda um Džeri? Sam mozak?"
Džeremi se smeje, pokušava da otpije još malo... On spušta čašu sa treskom. "Pretpostavljam da je najbolji odgovor što su Grci i verski ludaci bili u pravu kada su razdvajali jedno od drugog. Na mozak se može gledati kao na... pa, kao na neku vrstu istovremenog elektrohemijskog generatora talasnog fronta i interferometra. Ali um... ah, um... to je nešto mnogo divnije nego ta grudva sive materije koju zovemo mozak."
"A kako se ovo otkirće može primeniti na našu sposobnost... na telepatiju?" Gejlin glas je tih.
"Sasvim jednostavno, kada sebi vizuelno predstaviš ljudsku misao kao niz frontova stojećih talasa koji stvaraju obrasce interferencije što se mogu skladištiti i množiti...Sećaš se kada smo podelili utiske o toj sposobnosti neposredno pošto smo se upoznali? Oboje smo zaključili da bi bilo nemoguće objasniti dodir uma bilo kome ko to nije iskusio. Bilo bi to kao opisivanje... kao opisivanje boja osobi slepoj od rodjenja."
"Ti znaš da dodir uma u stvarnosti ni najmanje nije nalik onome kako to opisuju u tim glupim SF pričama koje čitaš." Gejl se osmehuje. "Obično kažu da to liči na hvatanje radio ili TV emisija", kaže ona, "kao da je um prijemnik ili tako nešto."

Džeremi klima glavom. "Ali mi znamo da nije tako.Da je pre kao... " Ponovo reči ga izdaju i on pokušava da podeli sa njom matematiku: "..sinusni talasi izvan faze koji polako konvergiraju dok se amplitude premeštaju preko prikazanog prostora verovatnoće."
"Nešto kao da imaš deja vu sa nečijim tudjim sećanjima." kaže Gejl...

 

[Nina]

Den Simons "Hiperion"

"Jednom davno", otpočinje Anea, "postojala je praznina. A Praznina je bila izvan vremena. U stvarnom smislu reči, Praznina je bila siroče vremena... siroče prostora. Ali Praznina nije poticala od vremena, niti od prostora, a ponajmanje od Boga. Niti je Praznina Koja Spaja - Bog. Uistinu, Praznina se razvijala dugo pošto su Vreme i Prostor postavili granice Vaseljene, ali nesputana vremenom, neograničena prostorom, Praznina Koja Spaja curela je napred i natrag kroz kontinuum sve do početka stvari u Velikom Prasku..."

Anea tu zastaje i diže ruke do slepoočnica pokretom koji nisam video kod nje još odkad je bila dete. Te noći ne izgleda kao dete. Oči su joj umorne, ali žive. ”Praznina je sazdana od misli i osećanja. To je proizvod svesti Vaseljene o sebi. A to nisu samo ljudske misli i osećanja - Praznina Koja Spaja je kompozit stotina hiljada razumnih rasa kroz milijardu godina u vremenu. To je jedina konstanta u evoluciji Vaseljene - jedini zajednički element za rase koje će evoluirati, rasti, cvetati, bledeti i izumirati milionima godina i stotinama miliona svetlosnih godina udaljene jedne od drugih." Anea ponovo zastaje. Njena mlada prijateljica Rejčel sedi blizu nje, ukrštenih nogu, pažljiva. Anea dodiruje Rejčelino rame. "Ova moja prijateljica bila je beba kada je njen otac otkrio zanimljivu činjenicu o Vaseljeni", kaze Anea. "Njen otac, naučnik po imenu Sol, bio je decenijama opsednut istorijskim odnosom Boga i čoveka. Onda jednog dana, u ekstremnim okolnostima, Solu je darovan satori - video je u potpunosti i intuitivno ono sto su samo malobrojni imali povlasticu da vide jasno u milion godina naših sporih razmišljanja... Sol je shvatio da je ljubav stvarna i jednaka sila u Vaseljeni... podjednako stvarna kao elektromagnetizam ili slaba nuklearna sila. Stvarna kao gravitacija, tako da njome vlada mnogo istih zakona. Na primer, zakon obrnutih kvadrata često deluje sasvim pouzdano na ljubav kao i na gravitaciono privlačenje. Sol je uvideo da je ljubav vezivna sila Praznine Koja Spaja, nit i tkanje odežde. I u tom trenu satorija, Sol je shvatio da čovečanstvo nije jedina vezilja te zamamne tapiserije. Sol je na tren ugledao Prazninu Koja Spaja i silu ljubavi iza nje, ali nije mogao da pristupi tom medijumu. Ljudska bića, koja su tek nedavno evoluirala iz naših rodjaka, primata, još nisu stekla čulna svojstva da jasno vide ili udju u Prazninu Koja Spaja. Kažem `tek nedavno` zato što se svim ljudskim bićima otvorenog srca i uma retko, ali snažno ukazivao predeo Praznine.

Prazninu Koja Spaja dodirujemo svi mi koji smo plakali od sreće, opraštali se sa voljenim, bili ushićeni orgazmom, stajali nad grobom voljenoga ili gledali kako nam beba prvi put otvara oči." Anea gleda u mene dok govori i ja osećam kako mi se mišice ježe. "Praznina Koja Spaja uvek je ispod i iznad površine naših misli i čula", nastavlja ona. "Nevidljiva, ali prisutna kao disanje voljene osobe kraj nas, u noći. Njeno stvarno, ali nepristupačno prisustvo u našoj Vaseljeni jeste jedan od glavnih razloga za to što naša vrsta smišlja mitove i religije, razloga za našu tvrdoglavu, slepu veru u vančulne moći, telepatiju i predskazanja, u demone i polubogove, vaskrsavanje i reinkarnaciju, duhove i mesije i toliko mnogo drugih kategorija gotovo ali ne bas sasvim zadovoljavajućeg sranja." Stotinak kaludjera, radnika, intelektualaca, političara i svetih ljudi i žena koji slušaju malo se promeškolji na ovu tvrdnju. "... Prazninu Koja Spaja treba pronaći u najdubljim tajnama i tišinama stvari... na mestu gde obitava detinjstvo. Tu je i naročita transmisija izvan Svetih zapisa. Umetnici prepoznaju druge umetnike čim se olovka da u pokret. Muzičar može da prepozna drugog muzičara medju milionima onih koji sviraju note čim muzika počne. Pesnici isčeprkaju druge pesnike posle samo nekoliko slogova… A Sveti spisi - lažu... Biblija laže. Kuran laže. Talmud i Tora lažu. Novi zavet laže. Suttapitaka, Nikaye, Itivuttaka i Dhammapada lažu. Bodisatva i Amitabha lažu. Knjiga mrtvih laže. Tiptaka laže. Svi sveti spisi lazu... bas kao što ja lažem dok vam sada ovo pričam. Sve te svete knjige lažu ne sa namerom ili zbog propusta u izražavanju, već zbog same svoje prirode kojom su svedene na reči; sve slike, pravila, zakoni, kanoni, navodi, parabole, zapovesti, koani, zazeni i propovedi u tim divnim knjigama na kraju ne uspevaju stoga što samo dodaju nove reči izmedju ljudskog bića koje traga za prosvetljenjem i opažanja Praznine Koja Spaja. Dalje, uvid u sopstvenu prirodu. Za ovo nisu potrebne ni decenije zena, krštenje u crkvi, niti razmatranje Kurana. Svaki cvet postiže svoju prirodu cveta. Divlji pas ili slepa zaj-koza dostižu svoju pseću ili zaj-kozju prirodu. Mestu - bilo kom mestu - darovana je njegova priroda mesta. Samo se čovečanstvo bori da postane ono što jeste i ne uspeva u tome.

Razlozi su mnogobrojni i složeni, ali sve potiče iz činjenice da smo evoluirali kao jedan od samouvidjajnih organa evoluirajuće Vaseljene. Može li oko videti sebe?" Anea zastaje na trenutak i u tišini svi čujemo tutnjavu grmljavine negde iza grebena. Monsun kasni nekoliko dana, ali njegov dolazak je neumitan. Pokušavam da zamislim ove zgrade, planine, grebene, kablove, mostove, gazišta i skele prekrivene ledom i zaogrnute maglom. Ta pomisao nagoni me da zadrhtim. "Isus iz Nazareta ušao je u Prazninu Koja Spaja. To znamo. Učio je dovoljno dobro da bi čuo muziku sfera. Bio je u stanju da jaše na naletu talasa verovatnoće dovoljno daleko da vidi sopstvenu smrt i bio je dovoljno hrabar da je ne izbegne onda kada je to mogao. I znamo to - bar u jednom trenutku, dok je umirao na krstu - naučio je da načini prvi korak, da krene kroz mrežu prostorvremena Praznine Koja Spaja, pojavljujući se pred svojim prijateljima i sledbenicima nekoliko koraka u budućnosti u odnosu na trenutke kada je visio i umirao na tom krstu. I, oslobodjen ograničenja vremena ovim pogledom na bezvremenost Praznine Koja Spaja, Isus je shvatio da je on taj koji predstavlja ključ. Ni njegova učenja, ni Sveto pismo zasnovano na njegovim zamislima, ni sve veće njegovo obožavanje, niti Bog iz Starog zaveta koji je naglo evoluirao i u koga je tako čvrsto verovao - već on, Isus, običan čovek čije su ćelije nosile ključ za dešifrovanje kombinacije u bravi portala. Isus je znao da sposobnost za otvaranje tih vrata leži ne u njegovom umu ili duši, nego u njegovoj koži, kostima i ćelijama... bukvalno u njegovoj DNK. Ali, njegovi sledbenici suočeni sa poimanjima i utiscima daleko iznad njihove sposobnosti apsorbovanja - gotovo poludeli od neprestanih glasova mrtvih i sopstvenih reakcija na jezik živih - ovi sledbenici okrenuli su se dogmi i sveli neobjašnjivo na grube reči i visokoparne propovedi, skučena pravila i plamenu retoriku. A vizija je izbledela, da bi potom zgasnula. Portal se zatvorio."

 

[Baudrillard]

Ali, nema u mene odvažnosti za takvo življenje - uzalud sam noćima slušao Zorbu kako se glasa prazvucima ne bi li me potakao da se iskobeljam iz tople čahure svojih misli i navada, pa da se s njim otisnem na daleka putovanja na kojima se stječu smjelost i sloboda. Mnogo sam puta u životu posrnuo uvjerivši dušu da ne postupi protiv razuma, premda mi je unutranje biće govorilo da treba upravo tako, bezumno... ali duša me ni pred kim nije tako porazila kao pred Zorbom.

Nikos Kazancakis - Grk Zorba

 

[Tiha*Reka]

Skoro svaka kuća iz tog doba imala je trem, a u produžetku štale, koje su tih prvih posleratnih godina bile uglavnom prazne. Poneko domaćinstvo je imalo kravu ili konja, većina je držala pokoju svinju i nešto kokošaka i to je uglavnom bilo sve. Dvorišta su bila velika, obično celom površinom popločana ciglom. Duž cele ulice, pored kuća i sa jedne i sa druge strane, bile su pešačke staze od cigle. Kuće su se sa ulicom spajale drvenim kapijama, jednom malom i drugom dvokrilnom, velikom. Na ulici kaldrma, uglačana, odolevala je zubu vremena.
Kako su to bile "gladne godine", bašte iza kuća, te male fabrike hrane, negovane su sa posebnom pažnjom. Mnogi od tih ljudi rođenih u krševitim krajevima, gde se zemlja teško obrađivala i bila najčešće posna i slaborodna, nisu mogli da se načude i nadive lako obradivoj plodnoj crnici. Govorili su često: "Eh, blagorodne li zemlje! Ovde i naopako da posadiš, rodilo bi!"
Mnogi muškarci tog vremena, opterećeni ratnim strahotama, znali su da popiju "koju više no što mogu da nose". Obično su svraćali u kafanu Moravu, samo na po jednu čašicu, pa bi u društvu sebi sličnih, uvek spremnih "da gucnu koju ", ispraznili flašu-dve, te bi tako "nacvrcani" ostajali do duboko u noć. Tada bi im se odvezao jezik, pa bi pričali svako o svojim doživljajima iz rata; otkrivali bi, po stoti put, jedni drugima zaceljene i nezaceljene rane, tugovali za ognjištem na kome, eto, ostaše "oni ubogi grobovi", misleći pri tome na stare roditelje koji ni po koju cenu nisu želeli da krenu "u svet". Kafanu Morava pamte mnogi muškarci iz tog kraja, a i žene. Muškarci po pijankama i tučama, a žene po strahu, suzama i besanim noćima.
Doseljeni zbrda-zdola, uglavnom su živeli u slozi. Mučili su oni, doduše, muku privikavajući se na život u ravnici, na ušorena sela i gradove, ali ih je ta muka i zbližavala. Neki su žalili za rodnim krajem, neki nisu, ali običaje sredine iz koje potiču negovali su uglavnom svi. Neretko bi se satima sa neke od verandi orila čas pesma grupe Ličana, čas Bosanaca ili Kordunaša. Nekad veselo, nekad setno, pevali bi ili pričali o brdina i dolovima, krševitim planinama i šumarcima, izvorima i rečicama čistim kao suza devojačka, punim riba "koje si mogao rukom uhvatiti". Patili su za prelima i komušanjem, za pesmama devojaka sa mesečinom u kosi i krišom skinutom maramom u ruci, za onim vragolastim sjajnim očima koje govore, dok usne stidljivo ćute. Pa kad se o tome povede priča, tek onda se uzdiše i pati, priseća i žali za starim, dobrim rodnim krajem. Pričali su oni svoje priče onako kako su im izvirale iz srca i duše i svako od njih je, uz priču, za nečim uzdisao.

(Slavica Mastikosa - Tri hleba nasušna)

 

[Nina]

Živojin Pavlović "Stranice dnevnika"

"Isprano gustim kišama nebo je plavo, bistro, prozirno. Dok se vozimo ibarskom magistralom a zatim starim putem za Valjevo, pogled ne skidamo sa oštro ocrtanih planina na zapadu. Na vrhovima beli se sneg, iznad visova klobučaju se uskovitlani oblaci, ta kosmička pena što nas opominje da druge sile, a ne čovek i njegova moć, gospodare trajanjem.

Sa njihovom ćudi susrećemo se usred sela Popučke, desetak kilometara ispred Valjeva: sudar kamiona i malog automobila čija zgužvana ljuska leži u jarku pored puta, sudar koji je u deliću sekunde lišio života dva ljudska stvora kao da su insekti, ruši svu očaranost bezmernošću neba i u nama, stravljenim trošnošću ljudskog bića zamire svaki kosmički zvuk.

Ali, na povratku iz Valjeva u kom smo u Modernoj galeriji prisustvovali otvaranju slikarske izložbe Metafizika mrtve prirode (za koju sam napisao tekst u katalogu), uz vrevu i komešanje koji su se isprečili izmedju našeg doživljaja ljudske nesreće i ritualnog čina, nebo nas dočekuje zastrto otežalim vlažnim guberom. Gledamo kako se, na domaku Beograda, primičemo lelujavim resama i, opsednuti novim kosmičkim prozorima, ne sećamo se da nismo ni primetili kada smo ponovo prošli kroz Popučke niti pamtimo smrt koja - kao da je isparila."

 

[Tiha*Reka]

Miomir Petrović - Krotitelji vremena

Kada je, uopšte, svitanje moglo da se tako brzo dogodi i završi tajno, bez svedok, bez uplitanja Kostine svesti o budućoj snazi nadirućeg dana, bez onoga što ga je posebno uveseljavalo, postepenog uočavanja smene svetlosnih traka koje bi počele da se izdvajaju iz mraka i nesebično pružaju okolo razrezujući ostatke tmine?
Zar da propustim tako dramatično svitanje, pitao se dok se borio sa svilenim ogrtač koji je pokušavao da navuče preko pižame i približi se prozorima.
To jutro je bilo fascinantno, tako bučno, otvoreno i drsko, ono od koga se nije moglo pobeći, a označavalo je rađanje 26. maja 1938. godine.
Kada se koji čas ranije probudio, tačnije kada ga je probudio taj neodređeni, ali svakako visokofrekventni zvuk, isprva nije znao da li je i dalje u snu ili je ušetao u javu. Stoga je najpre potražio izvor zvuka s one strane prozora porodične kuće u Senjačkoj 12. Ništa osim prelepog jutra, prizora senjačke padine koja se polako budila, pogleda koji je sezao do reke i preko nje sve do šuma na rečnoj adi nije delovalo kao da bi moglo biti izvor zvuka. A jutra se, znao je, ne objavljuju zvukom, već naprotiv: anđeoskom tišinom. Možda sam postao sopstveni kuhverk lonac pa mi zviždi u glavi od nagomilanog ludila, pomislio je.
Tokom prethodne noći, između srede 25. i četvrtka 26. maja, Konstantin Kosta Ribičević sanjao je po ko zna koji put u životu svoju bolesničku postelju. Sanjao je sebe u njoj, kao što se na javi to već jednom odigralo između njegove dvanaeste i trinaeste godine, onda kada su ga mnogobrojni lekari, ali i razni vračevi lečili od nikada do kraja jasno dijagnostikovane bolesti od koje je slabio, bledeo i gubio puno tečnosti. Porodični lekar Ribičevića, prepošteni doktor Sveta Lazarević nije znao odakle da počne pretrage niti šta da radi. Tako nešto u svojoj bogatoj karijeri do tada nije video. Gladio je svoju sedu kozju bradicu, a stakla na njegovom cvikeru su se polako maglila od nemoći.
Beše to tada već drugi ozbiljniji atak na dečakovo zdravlje i zbog toga su se njegova majka Jelica i otac Matija Ribičević zvani Mostarac toliko uplašili da je u jednom trenutku bašta ispred njihove velelrpne kuće izgrađene u staloženom ampir stilu bila puna lekara, vračara, seoskih vidara iz obližnjih posavskih sela pa čak i nekih studenata medicine koje je, na zapomaganje bogatog beogradskog trgovca, poslao primarijus Milenko Živković sa Lekarske akademije, a koji su čekali na red da posete mladog obolelog gospodina.
Pored jakih doza penicilina i injekcija vitaminskih koktela iz apotrke Kod dva bela goluba Kornelija Draškocija , na grudi su mu stavljane i obloge od svinjske masti i meda, pio je gorke smese cimeta i cinka, u zavoje na nogama stavljali su mu tanke kolutove pobibrenog crnog luka, ispod mišica su mu vidari gnezdili parapropustljive lanene vrećice sa usitnjenim liskama mediteranskog bora i gruzijskog belog luka, ušne školjke su mu mazali emulzijom fosfora i kima, a obroci su mu jedno vreme pripremani samo na bazi kuvane bele repe i crne rotkve.
Dečak je tako nekoliko meseci bio između potpunog oporavka i neopozivog potonuća u ždrelo misteriozne bolesti, pa je u jednom momentu, po ko zna čijoj i kakvoj preporuci, pozvana izvesna Jula Cepenjar iz Kučeva, oprobana Mama Padura i majstorica bele vlaške magije , kako bi se i sa te strane prišlo rešavanju nerešivog.
Na kraju je tokom jedne nedelje Kosta jednostavno počeo sam da skida jedan po jedan oblog, odvija jedan po jedan zavoj , da prstićima iz ušiju vadi debele namaze lekovitog pčelinjeg voska i razmazuje ih po posteljini, pa je tadašnjim kućenicama Ribičevića, ali i samim roditeljima delovalo da dečak odustaje od daljeg lečenja vođen nekakvom natprirodnom silom koja, u poslednjoj etapi, odvlači dete u samu smrt. Međutim, biće da ga je ta sila umesto u smrt odvela pravo u ozdravljenje.
To što se nikada nije utvrdilo poreklo bolesti od koje je Kosta oboleo stajalo je na početku, dok je na koncu stajala druga nepoznanica: od čega je to pa ozdravio ?

 

[kalis]

Milivoje M Jovanović

 

[Nina]

Fridrih Niče-Tako je govorio Zaratustra

"Ako imaš neku vrlinu, ona je samo tvoja, ne deliš je ni sa kim. Svakako, želiš da je nazoveš po imenu i da je miluješ, želiš da se zabavljaš njome.
I gle! Sada deliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.

Bolje bi učino da kažeš - neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena - i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj - to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro."

 

[Baudrillard]

Ljudi misle da je govor znak razmišljanja. Ali uglavnom nije tako, nego baš suprotno, to je samo mehanički trik tijela kojim se ono oslobađa razmišljanja, kao što trening mišića pomaže tijelu da bar privremeno zanemari vlastitu težinu, bol, umor i slutnje o vlastitoj propasti.

Alister Krouli - Dnevnik uživaoca droge

 

[Nina]

U drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja
sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu.

Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: "Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!"
I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: "Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav "

Tako je govorio Zaratustra

 

[Baudrillard]

Ne znamo baš ništa, mi ljudi, nego da se stalno i neprestano vrtimo u krugovima, radeći jedni drugima o glavi, osuđujući i procjenjujući jedni druge, uvjereni da smo jedino mi oni ispravni, pravedni, moćni, vrijedni i zaslužni. I tako, u tim bolesnim, ispraznim iluzijama umiremo, ne shvativši ništa, ne naučivši ništa, glupi do bola i do kraja ponosni na svoju glupost.

Mira Furlan - Totalna rasprodaja

 

[Nina]

Na arapskom se Kairo zove Kahira, što znači Pobednik, zapravo Pobednica, jer grad je na arapskom ženskog roda, pa Kairo zovu majkom svih gradova.

U srcu Kaira, na ostrvu usred Nila, decenijama je postojala antikvarnica krcata svakojakim blagom kao Ali-babina pećina. Radnju, najčuveniju u tom delu sveta, vodili su Kosta, glasoviti egiptolog, i njegova poćerka Arna sve dok kismet, zbog nekih Kostinih misterioznih greha, nije odlučio drugačije.

Nezavisno od svog obrazovanja, vere i kaste, Egipćanin će pri svakom spomenu budućnosti uvek dodati jedno inšala. Ako Bog da. Alah na arapskom, i muslimanima i hrišćanima, znači Bog i tim ponavljanjem Njegovog imena kad god im se ukaže prilika oni i sami sebe i jedni druge podsećaju na ono šta ne valja smetnuti s uma – da smo nemoćni pred sudbinom i da prečesto nije onako kako je rečeno već kako je suđeno. Jer poslednja reč je ipak uvek Njegova

U tuđini uklapanje bude utoliko brže i prirodnije ukoliko si spremniji da svoju prošlost ostaviš na nekom drugom mestu, a s njom i nostalgiju i sećanje na one ljude koje si voleo.

Ako se izuzmu nekolicina njih koje su ekstremno bogatstvo ili školovanje na zapadu potpuno izmenili, bliže prijatelje među Egipćanima nikada nismo uspeli da steknemo. Jednostavno, životi su nam bili suviše različiti, nedostajala su zajednička interesovanja i odnosi bi ostajali površni, a ako ne bi bilo materijalnog interesa, ugasili bi se. Oni su imali svoj svet, svoje porodice, svoje rođake, prijatelje i prijatelje prijatelja, a mi se ni u jednu od tih kategorija nismo uklapali. Mislim da je to bio glavni razlog što ih nismo posebno zanimali. Iskreno pričam, tako sam makar ja to doživela.

Ana je voda, ajua je da, la je ne, ruma je nar, hamsa je pet, hena znači tamo i to je posebno korisna reč kad navodiš taksistu kroz grad – ponavljaš hena, hena, tamo, tamo i pokazuješ mu rukom put, da li pravo ili da skrene, hena ovamo, hena tamo, hena!

Dejan Tiago-Stanković -Zamalek

 

[Наутилус]

U drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja
sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu.

Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: "Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!"
I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: "Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav "

Tako je govorio Zaratustra

Јасан сигнал да ће сићи с ума.

 

[kalis]

Knjige su dobre; nekad i ljudi; ali mnogo mi je bolje gledati kako kiša pada. Moj odnos prema pojavama u prirodi nema ništa od ljudskih odnosa, ni tjeskobe, ni obzira, ni sitničavosti. Ja tonem u njima i upijam ih u sebe, u isto vrijeme.

IVO ANDRIC
EX PONTO

 

[kalis]

Uvek mi je malo vazduha, nikad mi nije dosta vode ni bilja ni ljudskih lica.

Ivo Andrić

 

[kalis]

Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa,čista,i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti.Ali,s druge strane,ne postoji na Istoku građevina koja,ma kako oronula i zapuštena bila,nema bar pedalj zelene bašte,ili česmu žive vode,ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.
To mesto je duša te trošne zgrade.Toga građevine na Zapadu nemaju.
Kad bi u zapadnoj Evropi sa ovoliko nebrige,neznanja i neizlečive lenosti zapustili jednu zgradu do ovog stepena,ona bi zaudarala kao leš i trovala sve oko sebe.
Orijent je divno čudo i najveći užas,jer u njemu granica između smrti i života nije jasno određena,nego krivuda i treperi."

jedan komentar o Orijentu - Ivo Andric

 

[Baudrillard]

Spominju se ohola imena, koja zvuče kao imena zaboravljenih, srednjovekovnih povelja i zakonika. U njima još ima prašnih, arapskih crteža sredozemnih obala, još koji prepis pandekata, papinskih bula, razbijenih, normanskih oklopa i iskošenih, vizantinskih svila. Spominje se engleski pesnik Bajron, koji je, iza ovih prozora, visokih i svetlih, ležao, bez sna, u jahaćem odelu. Šapćući gorkim i bludnim usnama ime Alegre. Leopardi je poguren stajao ovde i gledao satima u velike, providne oblake, nad rekom.

Miloš Crnjanski - Ljubav u Toskani

 

[Nina]

„Ako hoćeš da znaš da li sam srećan? Ne.
Je li srećna ona? Ne.
Zašto je tako? Ja ne znam.“

Tolstoj, „Rat i mir“