Juče sedim i veoma čudan osećaj me obuzima.
Kao da sam na ivici da se setim da je ovo sve ispred mene veliko DEJA VU.
I, zakačila sam malo tih sećanja, zgrabila sam ih i sačuvala.
Fascinirana sam i ne uplašena nimalo.
Prvi put je bilo često, u nekom drugom ili trećem razredu osnovne škole.
Kasnije je bilo sve ređe i ređe, ili samo kroz živopisne snove.
Juče me je obuzeo isti osećaj-da mi je ova "igra" poznata.
Da li ste imali ikad doživljaj DEJA VU?
Već viđeno?
Ima ih ponovo.
Imam osećaj da živim isti život ponovo. Tu i tamo sam, ali nešto je mnogo poznato, mada zataškano, uvijeno i kao da nije tu.
Zaključujem da sam mogla na kvarno sebi da ostavim neki trag, znak, opomenu i upozorenje. Jesam takav tip, bih zapostavila moral da obogatim misteriozno i nedokučivo.
Znaš, detalj neki bizaran, ali strovali nekakvu lavinu sećanja koja nisu iz mog ovog života.
Ovaj put su neke zaboravljene pantalone na klupi bile podsticaj da ne uradim ništa slično onome čega se sećam. Ukrasti/samo uzeti pantalone nije bilo pametno, a ni lepo!
Nisam namerno do sad ništa ostavila, nikakav znak nekoj drugoj, sledećoj meni.
Pitam se kako bih i šta rekla sledećoj, a vidim da nisam savršenstvo. To je mogućnost od mnogo, teorija.
Da li sam sama sebi ostavljala znake svesno ili... su znaci tu, pa su tu-zapazila ih ja ili ne?
I like talking to myself from time to time.
My SELF, let someone ELSE have a word, please!
