Odavno nije bilo DEJA VU trenutaka u mom životu

Opet dan za DEJA VI.
Slobodan dan, lepo vreme.
Ceo dan sam šetala po brdima, a najteži deo je bio onaj pored autoputa. Što sam kročila u divlju prirodu, svanulo mi je.
Prešla sam danas dosta kilometara, više od 10, manje od 16.
Naišla sam na kuću u brdu-njih mnogo, ali ta jedna me je fascinirala i navela da stanem pred nju duže.
Nazirem da sam i prošli put bila-samo jače fascinirana, toliko da sam morala da pozvonim na vratima i vidim ko živi tu.
Ovaj put nisam. Nisam pitala nikoga: "Izvinite, da li mi možete reći ko živi u kući pod br.33?", a pitala sam, prema mom osećaju već.
Odlučila sam da idem dalje u brdo.
Neprijatnost! Umalo da izgubim svoje srećne naočare, ali tri puta sam se vratila da pretražim mesto na kom sam znala da su sigurno ispale.
Sreća nikad veća!
Kud da ih izgubim?
Našla sam i jednu prelepu motku koji ću da lepo oslikam i držim u pripravnosti od sad.
 

Back
Top