BOG KAO VRHOVNI SIMBOL
Pitanje da li boga ima ili nema trebalo bi zameniti pitanjem: šta bog znači za naš život. Ako ovaj simbol proširuje i produbljuje ljudski život, onda je on neophodan i prihvatljiv; ako ga sužava i čini plitkim, onda je suvišan i štetan. Sve što će ovde da bude kazano usmereno je da dokaže i pokaže da vera, nada i ljubav dosežu dalje i dublje no što razum može dohvatiti i shvatiti: bog poziva čoveka da raste.
Ontološko značenje simbola – Bog ne smeta čovekovom razvoju, tim pre što i sam čovek može postati kao bog, bogolik i hristolik. Imati boga kao najvišu duhovnu vrednost, znači imati mogućnosti za duhovni razvoj. Time što nastoji da se poistoveti sa višim od sebe, čovek ne može da se ograniči na sebe, da se poistoveti sa sobom kakav jeste – kao svojom merom razvoja. Mera mora biti nešto više i najviše. 'Religija počinje sa svešću da ima nešto veće od čoveka' – veli Hegel. Bog je krajnja mera čovekovog razvoja: bez te mere razvoj bi bio besmisleno kretanje, lutanje bez cilja! Bez te mere može se postojati, ali ne i živeti vredan i smislen život. Imati veru (u boga) kao najvišu meru, znači otvoriti sebe za razvoj. Vera u boga proširuje i produbljuje čoveka do beskonačnosti.
Sa ovog stanovišta, bog predstavlja ljudske ideale sabrane u jedinstven oblik ili simbol.
Samo onaj ko traži boga može da ostvari čoveka. Ako je bog mrtav, onda je i čovek ništa.Bog je simbol onoga što čovek može biti, ako posluša božji glas u sebi. Čovek bez vere je čovek bez mere.
Aksiološko značenje simbola – Bog je objavljena najviša duhovna vrednost i sve druge vrednosti imaju svoj odnos prema toj najvišoj vrednosti: to je onda jedan objektivan poredak ili lestvica vrednosti i svako zna gde je i na čemu je. On živi u uređenom svetu vrednosti, pri čemu, svestan svoje ograničenosti, sluti u sebi zahtev da se uzdigne do vrhovne vrednosti ('biti kao bog'). 'Budite savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski' (Matej 5,48).
Moralna načela, visoka kao nebo, ostvarivala su se samo u životima verskih genija – proroka i svetaca. U njima je bog postao sličan čoveku i čovek nalik na sebe: u njima je čovek vere dostigao svoj najviši oblik! Pokazali su svojim primerom kako se božja reč pretvara u delo, duhovni stav u duhovni život, moralni ideal u moralnu osobu.
Postojanje boga nužno je iz moralnih razloga, jer bez boga ne bismo imali vrhovno merilo za vrednovanje naših postupaka. Izgleda da ljudsko biće ne može da uopšte čini bilo šta dobro, ako ne veruje u najviše dobro. Činiti dobra dela nema nikakve veze sa vlastitim isticanjem, slavom ili očekivanjem nagrade na drugom svetu: to je prosto zaštita kosmičkog poretka od haosa i propasti! Život je dobar samo u meri u kojoj odgovara vrednosti dobra.
Može se slobodno reći da su bogovi oličenja vrhovnih (moralnih) vrednosti. Bog je druga reč za moralni poredak: za nas je misao o bogu samo onda vredna ako može da učini naše odnose boljim no što jesu ili najboljim što mogu biti – božanskim.
Antropološko značenje simbola – Sa antropološkog stanovišta, bog se razumeva kao zavičaj ljudskih želja. Primer: čovek je smrtan, ali ima neutaživu želju da bude besmrtan! Njegova vera je način na koji on odbija da umre. Svi bogovi su ono što su ljudi želeli biti.
Imati boga – to je odluka da čovek poraste (ne samo u svojim očima) i iznad prostora i vremena. Ukoliko je razvijenije ljudsko biće koje vjeruje, utoliko je i bogatija njegova predstava ili predodžba boga: ona može biti uzeta kao merilo duhovne ne/razvijenosti čoveka koji u njega veruje. Dok ima razvijenu predodžbu o sebi, ima i merilo za kritiku sebe. Predodžba boga je idealno ispunjenje čovekova sna o sebi: da bude kao bog. Ako je predstava boga siromašna, ni vernik nije duhovno bogat. Imati ograničen pojam božanstva, znači u stvari sužene i siromašne odnose prema prirodi, društvu i sebi samom. Čovek je onoliko velik koliko je velik njegov bog.
Vera je pokušaj da se produbi i proširi ljudski život.
Estetičko značenje simbola – Svet se često shvata kao umetnička tvorevina koja podrazumeva svoga tvorca: estetički dokaz božjeg postojanja! Ako se svet posmatra kao umetničko delo, onda izvori religioznog osećanja mogu biti i u estetskim osobinama sveta: kao savršeno oblikovane celine. Sa estetičkog stanovišta, religija je traganje za najuzvišenijim oblicima u kojima se izražava ljudsko iskustvo sa apsolutnom i mističnom moći. Svaka religija je izvotno lepa, svaka je organizovana građevina ljudskog duha i njegov ponos: vera se ne zasniva samo na čudima, nego i na iskustvu sklada i lepote sveta. Lepo se oseća kao božansko: bog je savršen oblik koji služi kao merilo vrednosti svih drugih oblika stvaranja. Ako već imamo predstavu o jednom savršenom obliku, onda taj oblik mora da postoji, ako nigde drugde, ono u našem duhu. Svaki čovek vidi svet u zavisnosti od izabrane vrednosti ili sistema vrednosti: izabrati vrhovnu vrednost znači odlučiti se za određeni pogled na svet! Tako, recimo, umetnik ne može drukčije da gleda na stvari nego kao na estetski vredne oblike, jer ono što on vidi u stvarima, određeno je ustrojstvom njegovog duhovnog oka. Kada se kaže da bi Rafael bio veliki slikar i da se rodio bez ruku, to znači da bi slikarski doživljavao i posmatrao svet, iako možda ne bi davao tehnički oblik svome doživljaju, jer on sam je lepo oblikovan duh, sklad, mera, umetničko delo, lepa ličnost.
Umetnik i boga shvata kao savršen oblik, ispoveda veru u lepo, religiju lepote. Kako neki čovek vidi svet, ne zavisi toliko od sveta, koliko od njega, tj. strukture njegova duha.
Sociološko značenje simbola – Sociološki se bog razumeva kao simbol integracije zajednice u jedinstvenu celinu uprkos svim društvenim razlikama i protivrečnostima. Verovanje u jednog boga na simboličan način izražava potrebu i želju za jedinstvom naroda koji inače može biti izdeljen po svim osama razlikovanja ili raspršen po celom svetu. Ne može biti opšteg bratstva bez jednog središta oko koga se duhovno ujedinjuje ono što je društveno razjedinjeno .
Dok deluje ovo simboličko vezivno tkivo, dotle traje i zajednica: ona se raspada kada ovo vezivno tkivo popuca, pa se 'smrt' boga poklapa sa raspadom zajednice.
Psihološko značenje simbola – Religija nije samo društvena činjenica nego i osobno iskustvo, jer se ona obraća ne samo društvu nego i pojedincu. Ne zanima je samo istorijska sudbina zajednice, nego i privatna egzistencija svakog njenog člana. Ako je sa sociološkog stanovišta vera stvar zajednice vernika, onda je sa psihološkog stanovišta vera stvar samog vernika. Psiholog religije ne pita da li postoji bog, već pita: ako postoji bog šta to za mene znači i kakve posledice to može imati po moj život? Sve tzv. opšte ili objektivne istine mogu ostati po strani ili bez uticaja, sve dok se ne postavi pitanje njihova značaja i značenja za lični život.
Ko veruje u boga, veruje u dobro u čoveku. Psihološki gledano, bog je oličenje onoga što bismo želeli da budemo u najboljem smislu reči. Ovo podrazumeva beskrajnu ljubav, ne samo prema prijatelju, nego i prema neprijatelju, od koga saznajemo šta u nama ne valja: bez njega ne bi upoznali sebe.
Bog je metafora za ljubav: za najviši moralni čin, za uzvišenu moralnu misao i moralno osećanje.
(Preuzeto iz knjige Žetva značenja, autora Đura Šušnjića)
