Naši rusofilski krugovi, čini se, još od 1991. godine prave istu grešku. Umesto realne Rusije čiji bi ekonomski, politički i vrednosni sistem trebalo da upoznaju, oni stalno u prazno mesto pojma Rusije projektuju svoje vizije toga šta bi ova država navodno trebalo da bude i kakvu bi politiku trebalo da vodi. Ukratko, umesto da pokušaju da shvate strateške ciljeve ruske politike te da prema tome oblikuju i mogućnosti za globalno pozicioniranje Srbije između velikih sila, oni pokušavaju da nauče Rusiju šta bi navodno trebalo da bude u njenom sopstvenom interesu.
Ako pogledate danas neke opozicione partije, jedan novi nedeljnik i proruske nevladine organizacije, ono što dobijate kao ideologiju koju nam nude možemo okarakterisati kao neku vrstu hrišćanskog socijalizma, nečega što bi podsećalo na pravoslavnu verziju južnoameričke teologije oslobođenja. To je jedan skup načela koji obuhvata borbu protiv „neoliberalizma”, pod čim oni zapravo podrazumevaju borbu protiv kapitalizma u totalu, odnosno svake vrste tržišne privrede, zatim protekcionističko zalaganje za autarhičnu samoj sebi dovoljnu privredu, kao i društvo uređeno u skladu sa nematerijalističkim, hrišćanskim načelima.
U sektoru geopolitike i međunarodnih odnosa zastupa se ideja fundamentalnog, zavisnog vezivanja za Rusiju, odustajanja od Evropske unije i priželjkivanje da se ona kao bezbožna tvorevina raspadne, kao i zalaganje za izgradnju antiglobalističkog, antiameričkog fronta koji bi predvodile Kina, Rusija i latinoamerički režimi Čavesa, Moralesa i Kastra.
Problem sa ovom „proruskom” vizijom je što ona nema apsolutno nikakve veze sa onim što jeste aktuelna ruska politika, kako unutrašnja tako i spoljna.
Rusija najpre nije zemlja socijalizma i protekcionizma, već ekonomija koju ozbiljni ekonomski analitičari karakterišu kao turbo-kapitalizam. Zakonom iz 2006. određeni su strateški sektori koji iz bezbednosnih razloga moraju da ostanu pod državnom kontrolom (pre svega energetski sektor), a sva ostala privreda izuzetno je liberalizovana. Samo u 2007. imali su preko 67 milijardi dolara stranih investicija. Opšta poreska stopa od 13 odsto najniža je u Evropi.
Ono što ćete inače teško naći u svim prikazima ruskog političkog i ekonomskog uspona za vreme Putinove vladavine (BDP porastao šest puta, prosečna realna stopa rasta sedam odsto) jeste uloga upravo ozloglašenih čikaških monetarista, odnosno „neoliberala” iz Sankt Peterburga. Ljudi poput Grefa ili Kudrina, zahvaljujući jakoj državi uveli su finansijsku disciplinu, znatno smanjili izbegavanje plaćanja poreza, stvorili funkcionalan kreditni sistem i stvorili uslove za podsticanje rasta u nizu realnih sektora. Ne samo da je obnovljeno ulaganje u strateške industrije kao što su vojnoindustrijski kompleks, civilno vazduhoplovstvo, nuklearna i nanotehnologija, IT i elektronska industrija, već je upravo ruski mali i srednji sektor postao motor za razvoj čitavog postsovjetskog prostora.
Dakle umesto da se zatvara, Rusija nastoji da uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju i sve više je u situaciji da upravo zemlje EU optužuje za protekcionizam. Kod nas se inače slabo zna da je EU izrazito protekcionistička tvorevina koja preko 80 odsto svoje trgovine obavlja unutar sebe same. Nizom carinskih i vancarinskih mera oni sprečavaju ulazak ruske nuklearne tehnologije, čelika i poljoprivrednih proizvoda.
No i pored toga, Rusija insistira na tome da je EU za nju najvažniji strateški partner. Međusobna trgovina raste za 30 odsto svake godine, tako da je Rusija već po obimu treći trgovinski partner EU. Nedavna kupovina „Opela” pravi je pokazatelj strategije Rusije prema EU. Za razliku od naših navodnih rusofila koji svet i dalje gledaju iz perspektive hladnog rata (kada su Anglo-Amerikanci pravili i podsticali EU kao branu protiv sovjetskog širenja), današnja Rusija se zalaže za jačanje i proširenje EU, pravljenje strateških odnosa sa njom i posebno njeno odvajanje od angloameričkog tutorstva. Odluka o prodaji „Opela” kao i strateško povezivanje u energetskom sektoru pokazuje da Nemačka, kao ključna zemlja EU, možda prvi put posle 1945. počinje da vodi samostalnu politiku, koja je približava Rusiji.
Dakle iz ove perspektive postaje sasvim jasno zašto Rusiji ne pada na pamet da od Srbije pravi neku novu Kubu ili Severnu Koreju nego se štaviše intenzivno zalaže za naš ulazak u EU. Kako ruski zvaničnici stalno ponavljaju, njima je stalo da broj njima prijateljskih zemalja unutar EU, koje učestvuju u odlučivanju, raste.
Ovakav scenario razume se ne odgovara pre svega Anglo-Amerikancima pa upravo Englezi preko Holandije sprečavaju dalji napredak Srbije prema EU. SAD i Britanija imaju ogromne probleme nakon prošlogodišnjeg sloma finansijskog balona koji je uništio i dotadašnju svetsku podelu rada u kojoj su ostali proizvodili, a oni se bavili trošenjem, finansijskim špekulacijama i štampanjem para. Sada kada se ekonomija vraća na realni sektor, oni su u teškoj situaciji jer nemaju ni resurse ni proizvodnju te paradoksalno zemljama koje su izmislile kapitalizam najmanje odgovara globalizacija svetske trgovine i nesmetano odvijanje integracionih procesa.
Miša Đurković
http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/RUSIJA-EU-I-SRBIJA.lt.html
Ako pogledate danas neke opozicione partije, jedan novi nedeljnik i proruske nevladine organizacije, ono što dobijate kao ideologiju koju nam nude možemo okarakterisati kao neku vrstu hrišćanskog socijalizma, nečega što bi podsećalo na pravoslavnu verziju južnoameričke teologije oslobođenja. To je jedan skup načela koji obuhvata borbu protiv „neoliberalizma”, pod čim oni zapravo podrazumevaju borbu protiv kapitalizma u totalu, odnosno svake vrste tržišne privrede, zatim protekcionističko zalaganje za autarhičnu samoj sebi dovoljnu privredu, kao i društvo uređeno u skladu sa nematerijalističkim, hrišćanskim načelima.
U sektoru geopolitike i međunarodnih odnosa zastupa se ideja fundamentalnog, zavisnog vezivanja za Rusiju, odustajanja od Evropske unije i priželjkivanje da se ona kao bezbožna tvorevina raspadne, kao i zalaganje za izgradnju antiglobalističkog, antiameričkog fronta koji bi predvodile Kina, Rusija i latinoamerički režimi Čavesa, Moralesa i Kastra.
Problem sa ovom „proruskom” vizijom je što ona nema apsolutno nikakve veze sa onim što jeste aktuelna ruska politika, kako unutrašnja tako i spoljna.
Rusija najpre nije zemlja socijalizma i protekcionizma, već ekonomija koju ozbiljni ekonomski analitičari karakterišu kao turbo-kapitalizam. Zakonom iz 2006. određeni su strateški sektori koji iz bezbednosnih razloga moraju da ostanu pod državnom kontrolom (pre svega energetski sektor), a sva ostala privreda izuzetno je liberalizovana. Samo u 2007. imali su preko 67 milijardi dolara stranih investicija. Opšta poreska stopa od 13 odsto najniža je u Evropi.
Ono što ćete inače teško naći u svim prikazima ruskog političkog i ekonomskog uspona za vreme Putinove vladavine (BDP porastao šest puta, prosečna realna stopa rasta sedam odsto) jeste uloga upravo ozloglašenih čikaških monetarista, odnosno „neoliberala” iz Sankt Peterburga. Ljudi poput Grefa ili Kudrina, zahvaljujući jakoj državi uveli su finansijsku disciplinu, znatno smanjili izbegavanje plaćanja poreza, stvorili funkcionalan kreditni sistem i stvorili uslove za podsticanje rasta u nizu realnih sektora. Ne samo da je obnovljeno ulaganje u strateške industrije kao što su vojnoindustrijski kompleks, civilno vazduhoplovstvo, nuklearna i nanotehnologija, IT i elektronska industrija, već je upravo ruski mali i srednji sektor postao motor za razvoj čitavog postsovjetskog prostora.
Dakle umesto da se zatvara, Rusija nastoji da uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju i sve više je u situaciji da upravo zemlje EU optužuje za protekcionizam. Kod nas se inače slabo zna da je EU izrazito protekcionistička tvorevina koja preko 80 odsto svoje trgovine obavlja unutar sebe same. Nizom carinskih i vancarinskih mera oni sprečavaju ulazak ruske nuklearne tehnologije, čelika i poljoprivrednih proizvoda.
No i pored toga, Rusija insistira na tome da je EU za nju najvažniji strateški partner. Međusobna trgovina raste za 30 odsto svake godine, tako da je Rusija već po obimu treći trgovinski partner EU. Nedavna kupovina „Opela” pravi je pokazatelj strategije Rusije prema EU. Za razliku od naših navodnih rusofila koji svet i dalje gledaju iz perspektive hladnog rata (kada su Anglo-Amerikanci pravili i podsticali EU kao branu protiv sovjetskog širenja), današnja Rusija se zalaže za jačanje i proširenje EU, pravljenje strateških odnosa sa njom i posebno njeno odvajanje od angloameričkog tutorstva. Odluka o prodaji „Opela” kao i strateško povezivanje u energetskom sektoru pokazuje da Nemačka, kao ključna zemlja EU, možda prvi put posle 1945. počinje da vodi samostalnu politiku, koja je približava Rusiji.
Dakle iz ove perspektive postaje sasvim jasno zašto Rusiji ne pada na pamet da od Srbije pravi neku novu Kubu ili Severnu Koreju nego se štaviše intenzivno zalaže za naš ulazak u EU. Kako ruski zvaničnici stalno ponavljaju, njima je stalo da broj njima prijateljskih zemalja unutar EU, koje učestvuju u odlučivanju, raste.
Ovakav scenario razume se ne odgovara pre svega Anglo-Amerikancima pa upravo Englezi preko Holandije sprečavaju dalji napredak Srbije prema EU. SAD i Britanija imaju ogromne probleme nakon prošlogodišnjeg sloma finansijskog balona koji je uništio i dotadašnju svetsku podelu rada u kojoj su ostali proizvodili, a oni se bavili trošenjem, finansijskim špekulacijama i štampanjem para. Sada kada se ekonomija vraća na realni sektor, oni su u teškoj situaciji jer nemaju ni resurse ni proizvodnju te paradoksalno zemljama koje su izmislile kapitalizam najmanje odgovara globalizacija svetske trgovine i nesmetano odvijanje integracionih procesa.
Miša Đurković
http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/RUSIJA-EU-I-SRBIJA.lt.html
