Врхунац овог апсурда догодио се када су поједини студенти отпутовали у Стразбур како би се „обратили европским институцијама”. Нису, међутим, понели ниједну једину заставу ЕУ. Нису говорили о европским вредностима, о интеграцијама, нити о сарадњи са ЕУ, већ су понели транспарент „Косово је Србија”. У исто време, они који су у Београду покушали да на протест понесу заставу ЕУ или Украјине – били су физички нападнути. И то од стране истих тих „проевропских” активиста.
Парадоксално, они који у јавном мњењу већ дуже време важе за „српске издајнике” сада су се огрнули национализмом и патриотизмом, не би ли прикупили што веће симпатије широких народних маса. Али поставља се питање – да ли те широке народне масе наседају на њихову добро осмишљену и ФДУ-овски режирану представу?
Сигурно примећујете да све што има везе са блокадама и студентским протестима представља пажљиво осмишљену и координисану ПР кампању прикупљања подршке – пре свега кроз лајкове на друштвеним мрежама. Све је то популистички перформанс који је сам себи сврха! Зато не чуди што су са студентских протеста, који се лажно представљају као неполитички и изнад свих идеологија, нестали сви симболи и поруке које би могле изазвати негативне реакције код оних које перципирамо као традиционално Вучићево гласачко тело. А у исто време, нико се не ограђује од националистичке и клерикалне иконографије, нити ико покушава да је са протеста уклони.
У тој префињеној превари, у том замешатељству симбола, парола и порука, многи заиста верују да учествују у нечему искреном, аутентичном, народном. Али истина је да се пред нашим очима одвија медијски и политички експеримент – покушај да се национални симболи и осећања инструментализују за циљеве који са тим симболима немају никакве везе. То није патриотизам – то је перформанс.
Зато није случајно што је данас могуће видети како Наташа Кандић и Ратко Младић, макар симболички, стоје на истој страни у борби против Вучића. У тој апсурдној слици сабира се сав цинизам данашње политичке кампање која се крије иза студентских блокада. Јер када неко коме је српска тробојка до јуче била „симбол зла” данас маше управо том заставом – знајте да није променио мишљење. Само је променио стратегију.