Наиме, чини се да је реч о класичном политичком „кукавичјем јајету” – стратегији камуфлаже, где се коришћењем језика и симбола национализма покушава проширити опозициони фронт и поткопати доминантна позиција власти. Јер, ако хоћете да угрозите Вучића, морате говорити језиком његових гласача.
Иако протести споља делују као патриотски и „народни”, њихова позадина је идеолошки дијаметрално супротна. Вође протеста долазе из редова невладиног сектора – истих оних организација које су годинама уназад биле окарактерисане по свом негативном односу према српском идентитету, цркви, историјској традицији и – не треба заборавити – према самој држави.
То су кругови који су деценијама пласирали наративе о „српској кривици”, који су критиковали војску, цркву, па и саму идеју српске државе. Њихова иконографија биле су заставе ЕУ и дугиних боја, латиница, „грађанско”, „либерално”, „антинационалистичко” – те се с правом поставља питање: како је могуће да су се на истој страни нашли Динко Грухоњић, Наташа Кандић, Иницијатива младих и парола „Косово је Србија”, Ратко Младић и владика Николај?
Одговор је једноставан: у питању је политичка тактика. Након вишегодишњих неуспеха да привуку широке слојеве становништва, коначно су схватили да до народа не могу доћи кроз јалову причу о „грађанским вредностима”, „људским правима” и „суочавању с прошлошћу” – која у реалности Србије нема упориште. Зато сада покушавају да преузму реторику која им не припада – не зато што у њу верују, већ зато што им је потребна.
То је кукавичје јаје: националистички наратив под фирмом патриотског отпора, иза којег стоје исти они људи који су до јуче јавно вређали српске симболе и институције. Реч је о стратегији да се, уз помоћ народног језика, преотме политичка подршка и да се унесе забуна у бирачко тело које већ годинама јасно и стабилно подржава политику СНС-а.